Претражи Живе Речи Утехе

Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода. Прожетост страхом нагонила је писмене људе да у астрономским феноменима виде такође неке наговештаје несрећа које су долазиле на српску земљу. Звезде репатице би често „најављивале“ болештине, понекад су се комете тумачиле као предзнаци „промене царстава и власти“, а за ратне прилике узимала су се помрачења и друге приказе „великих светила“ – Сунца и Месеца. Од средњег века, од времена цара Душана памти се куга, која је харала већим делом Европе и као „црна смрт“ ушла у историографију. Симптоми куге су биле грозница, главобоља, отицање лимфних чворова, упала плућа и мозга, а све то је изазивано упалом, тј. инфекцијама бактерије pasteurella pestis, од друге половине XIX познатије као yersinia pestis. Речено језиком савремених епидемиолога, „пик“ куге у Југоисточној Европи, а тако и на територији Српског Царства је био у зиму и пролеће 1348. године. У српском језику се за кугу, али и друге тешке смртоносне заразне болести, користи пре израз „чума“ који има један митолошки призвук. Он означава оно зло митско биће које вреба ноћу жртве да их загребе и инфицира својим прљавим ноктима или стреља отровним стрелама из зеленог лонца, а можда се и, по неким веровањима ноћу преко оџака и тавана шуња у кућу „да однесе ђецу“. У време браће Јакшића који су владали Сремом у једном српском летопису је забележено да је 1509. године била и „суша и глад и куга“, а неколико лета раније, једна „година је била гладна, а друга морна“. То друго име „Морија“ које се такође односи на кугу, са великим „М“ је такође митска персонификација болештине, а име јој потиче од општераспрострањеног индоевропског корена. Морија није штедела људе и њихово благо, један запис из око 1540. године сведочи: „Бист мор овцам на Шар-планину и по всем планинам“, а белешка са Цетиња из 1541. каже како: „Бист смртоносије“.... Тај интервал болести на Балкану захватио је Тројанске планине, Крстац Гору, Матору Планину и Мокренску Гору, односно, по данашњој номенклатури Проклетије, Шару, Водно код Скопља и Стару Планину. Нарочито су занимљиве летописачке белешке: (7060 = 1552) „Јави се опашита звезда, (7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса), (7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској, (7064 = 1556) Бист смртоносије, (7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“. И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6). Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“. Атанасије даскал свему даје једну богословско-интинуитивну димензију: „Слушајте, вољени, да вам кажем каква знамења и страховања бејаху тада. Тих дана јавише се најпре са небеса многа знамења, а затим земљотрес, у ваздуху промена и међу људима многа пометња и негодовања и глад. И чудна нека прорицања говораху“. Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умро. Амин“! Према сарајевском хроничару Мула-Мустафи Башескији куга (животињска болест) јавила се у Сарајеву и околини 1761. године, а болест се најпре јавила у „селу Слатина код Горажда“. Овај јаничарски ветеран је сматрао да су неминовни предзнаци и весници ове болести следећи: „кад се много света роди, кад се зачну свађе по махалама, кад небо зацрвени, кад се не поштују стари обичаји“. Баш тада се не треба чудити што зараза не престаје. Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године: „Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манаситр за придошлице погођене епидемијом. Извор: Православие.ру