Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=3484908261523321&set=a.2742858645728290&type=3&theater Када је воз сирочади евакуисан из Лењинграда довезен у Ставрополь, деца више нису могла да стоје, дистрофичари. Грађани су бирали децу и одводили кући, али седамнаест најслабијих је остало, нису их хтели узети - шта да узимаjу кад су били полуживи, боjали се смрти... Алекандра Авраамовна Деревскаja их је све узела код себе. А онда је наставила... Узела je и браћу и сестре од тих који су били код ње. Деца су је се касније присетила: „Једног јутра видели смо да су иза врата капије стаjала 4 малишана, наjмањем нема више од две године... Ви сте Деревскajа?... Ми, извините, чули смо да сакупљате децу... немамо никога... тата је погинуо, мајка је умрла... Па и они су дошли у нову породицу, и наша породица је расла... Наша мајка била je таква особа - ако сазна да је негде усамљено болесно дете, не би се смирилa док се не би вратила кући с њим. Крајем 1944. године сазнала је да у болници лежи исцрпљен шестомесечни дечак, који вероватно неће преживети. Без оба родитеља. Деревскаja је узеела бебу - плаву, мршаву, савиjeну у клупко... Одмах су га ставили поред топле пећи код куће да се загреје ... дечачић се с Временом, претворио се у дебелог малишана који ни минут није отпуштао мајчину сукњу. Назвали смо га маминим репом..." До краја рата, Александра Авраамовна имала је 26 синова и 16 кћери. Након рата, породица је пресељена у украјински град Ромни, где им је додељена велика кућа и неколико хектара баште и поврћа... --------‐----------------------------------------------------------- На надгробном споменику мајке хероине Александре Авраамовне Деревскеје налази се једноставан натпис: "Ти си наша савест, мајко"... И четрдесет и два потписа...