Претражи Живе Речи Утехе

Предмет и дух Сваки предмет има упторебну вредност. Чаша служи да се из ње пије, оловка служи да се њоме пише, међутим, ствари на тржишту, макар и примитивном, задобијају и разменску вредност. Одређен број оловки вреди одређен број чаша тако да се ствари више не разлкују квалитативно према томе за коју употребу служе већ квантитативно колика се количина једне ствари може разменити за другу – што у новчаној размени, где новац постаје универзални еквивалент значи колико новца се може добити за неку свар. Када се ствари унапред производе ради такве размене која нивелише њихова предметна својства употребе, претварајући се, тиме, у једну исту супстанцу која се разлкује само количински, оне постају у пуном смислу речи робе – предмети који немају другу сврху сем да у тржишној циркулацији умножавају капитал. Систем такве робне производње јесте капитализам. Роба у којој је нестанак употребне вредности изведен до краја јесте рад који производи робе. Ова роба се продаје на тржишту радне снаге. Њени власници, радници – који немају ништа друго осим ње – нису кројачи, ливци, мостоградитељи, итд. Будући да су све ствари један исти предмет који умножава капитал, они не кроје одела, не лију машине, не граде мостове, већ својим апстрактним радом производе апстрактни предмет који умножава вредност капитала. Они немају другу вредност осим да буду извор вишка вредности, производећи више него што коштају и то увек више и све више. Када даљом апстракцијом роба постаје информација и новац знак а душе и тела простор циркулације у коме се умножава вредност (капитала), тада смо сви духови, чак не ни духови него дух. То је некадашњи Дух комунизма, који сада више не кружи тек Европом, него целим светом. Али то је дух у коме данас кружи капитал који је присвојио саму супстанцу заједништва – приватизовати заједништво међутим јесте оксиморон. Ова контрадикција у чијем је срцу заједница јесте пункт слободе, једна од тачки које се могу ширити даље и даље до победе. Попут семена сенфа које је најмање од свих семења али кад узрасте могу у његовом хладу птице небеске живети (Мт 13, 31-32; Мк 4, 31-32; Лк 13, 19). Јер Дух ипак кружи и то Свети Дух (Јн 3, 8). Полов(ич)на душа и нова роба „На први поглед роба изгледа ствар сама по себи разумљива, тривијална. Из њене анализе излази да је она веома врашка ствар, пуна метафизичких домишљања и теолошких суптилности… Овде је ствар… у томе да одређен друштвени однос међу самим људима узима за њих фантасмагоричан облик односа међу стварима” (Капитал 1. том)… Ове познате Марксове речи описују тајанствени процес који се одвија испод нивоа наше свести, воље, пристанка, икакве одлуке, процес који је, практично, сам наш текући живот – живот отуђен у капиталистичком свету робе. Ми можемо, по опредељењу, у антиципацији, или некаквом тренутном (у овом пролазном свету, пролазном) праксом или борбом стећи искуство другачијег света: „Где воде врцају и плодне воћке израстају, а цвеће пупи праведнијом бојом” (Robert Browning, the Pied Piper of Hamelin). Али, пре сваког мишљења, сам наш физиолошки живот остаје неразмрсиво уплетен у робни начин производње – производње предмета, природе, субјективности као робе. На речима можемо бити „никад робом!” – али на делу смо увек тржишном робом. Јер капиталистички аутоматизам искључује: реч, слободу, мишљење. Ту не важи „У почетку беше Логос” (Јн 1, 1). По Марксу: „Усвојој недоумици, наши власници роба мисле као Фауст. У почетку беше дело! Они су, дакле, већ делали пре но што су почели мислити” (Капитал). Докле год смо у капитализаму, нико није изузет из робне производње, нити из репродукције самог живота као робе. Не само да је довољно да неко купи макар папирну марамицу или да поједе парченце чоколаде или хлеба и тиме је већ карика у ланцу друштвене функције „искључене робе” – новца, која је „општи еквивалент” свих роба укључујући људе, него нам се ово „постварење” дешава још пре нашег настанка – као предуслов могућности нашег бића. Само биолошко рођење у капитализму је већ постварење. Такву ситуацију, која мисао у њеном зачетку поробљава на делу, Маркс описује спајајући у једно два одломка из Јовановог Откривења: „Ови једно мишљење имају и своју силу и власт дају звери. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њеног” (Отк 17, 13. 13, 17 – Капитал 1. том, речи Апокалипсе Маркс наводи на латинском: lili unum consilium habent). Наравно, капиталистички субјект није сведен на чисту ствар, већ је амалгам особе и ствари. Отуд и непрецизни Лукачев исказ „да управо човештво и душа (пролетера) нису измењени у робе” који постаје јаснији у светлости тврдње Симон Вејл како је након искуства рада у фабрици Рено „изгубила пола душе!” Она друга половина наше душе остаје залог могуће слободе али једино уколико се не задовољимо само том полвином. У супротном живимо половично, отуђени у оба света. Тада и „еманципаторни” политички активизам служи тек као идеолошка потпора ропству, као што је и (породична, итд) љубав онда, у најбољем случају, интимни кутак отуђеног друштва. А вера постаје декоративни додатак свему томе. – као да је Христос рекао „овако дакле молите се ви”: Оче наш…нека буде воља твоја на небу а не на земљи, иако, као што је познато, његове речи гласе: „Оче наш… нека буде воља твоја и на земљи као и на небу…” Преумљење Међутим, земља је данас подјармљена капиталу. А уколико мислимо да нас се то не тиче пошто је ахисторијско „небо” наша слободна територија, варамо се. Јер ако под „небом” не подразумевамо победничку будућност ослобођене земље тј. космоса „где правда обитава“ (Пт 3, 13) објављивану и искушавану у еманципаторним истроијским догађајима некада и сада и овде, него некакву „духовну” стварност изван земаљског света, онда треба да знамо да је, у датим историјским околностима, такво „небо” цвеће на ланцу којим нас капитал веже, или шарени плафон наше тамнице. Наиме, у нашем капиталистичком свету универзални еквивалент свега земаљског је новац, а универзални еквивалент свега „небеског” (тј. нематеријалних „политичких” односа моћи) је закон. У пракси законитих, капиталу послушних, Цркава (свих деноманиција), чак и оне „безаконе”, „најнеприродније” речи Новога Завета какве се противе идеолошки натурализованим облицима мишљења, претворене су у законски код буржујске „људске природе”. Тако последњи неће бити први у револуционарном смислу постајања првином новога друштва, већ би требало да „трпељиво” остану последњи како би били први у очима Бога; Исто тако, новозаветно „ко не мрзи… не може бити мој ученик” у таквој оптици не значи ко не мрзи патријархалне ропске фамилијарне обичаје и читаву поробљавајућу друштвену хијерархију, него ко више воли породицу од Бога те не поштује строгост хијерархије, придајући већи значај некој нижој карици у ланцу субординација од самог њеног „божанског” врха, итд. Закон никада није трансисторијски. А у модерности је од почетка подређен кружењу (робе и) новца тј. капиталу. Закон, по чувеном изразу Анатола Франса, „подједнако забрањује богатима и клошарима да спавају под мостом” па би док богаташи дремају у својим вилама клошари требало да бдију. Закон дозвољава и богатима и сиромашнима да се међусобно туже и суде, иако само богати могу платити парнице и адвокате. А на крају крајева, корпорације богатих заштитиће сама буржујска држава јер су „to big to fail” (превелики да би пропали). И заиста, конгресмени и бизнисмени су у праву: политика је еминентно економија, закон је еминентно новац и то „електрични” новац неухватљивих трансакција транснационалних корпорација. Стварно су корпорације и банке превише велике да би се допустило да падну. Њиховим падом ништа нарочито се не би променило, али допуштањем да оне падну, пало би капиталистичко друштво какво познајемо, а већ је и самим тим признањем (током економске кризе 2009) да су банке „превише велике да падну” напрсла идеолошка слика о аутономији закона и „демократске” полтике у односу на интересе капитала. „Одређени човек је краљ – тврди у Капиталу Маркс – само зато што су други људи у односу потчињености према њему. Они, насупрот томе, замишљају како су му потчињени јер је он краљ.” У искривљеном огледалу свакодневице ентитети који доминирају над нама због нашег служањског односа према њима, перцепирају се као доминантни сами по себи, а ми им, наводно, по самој природи ствари служимо. Ове идеолошке дисторзије, међутим, нису пуки субјективни доживљај, оне су „објективни облици мишљења” – објективни јер је у складу са њима изграђена читава друштвена мрежа која их подржава и коју они у чину капиталистичке адеквације, не субјекта и објекта, него робног објекта и у њему отуђеног ропског субјекта, подржавају. Због наше упетљаности у процес доминације над нама, критика – светоотачко/библијско „расуђивање” (διάκρισις) увек мора бити и самокритика или чак новозаветно „самоосуђивање” (αὐτοκατάκριτος). Морамо се борити са собом. Морамо мислити и контраинтуитивно, супротно од онога што нам изгледа логично и саморазумљиво или што код нас изазива пријатне афекте јер идеологија је у нама! Промена ума кроз контраинтерпелацију из потчињености капиталу и закону у месијанску заједницу и заједништво са убогим Месијом (Слугом и сином слушкиње – Пс 116, 16) који, не укида апстрактни закон, него суспендује свако „божанско” позитивно законодавство ради потребе човека (јер није човек ради суботе него субота ради човека) јесте покајање/преумљење. Без преумљења (μετάνοια) било каква шира друштвена трансформација је незамислива. Ово је сазнао и апостол Павле када се Предомислио (са великим П) на путу за Дамаск, када је онима без закона био као без закона премда – како рече – није Богу без закона него у закону Месијином (Кор 9, 21), када је закон свео на љубав према ближњем, пропуштајући чак да наведе љубав према Богу (Рим 13, 8-10) у својој парафрази „Шма Исраел” (5 Мој). Пошто је од сад трансцеденција Духом светим иманентизована у узајамној љубави чланова егалитарне месијанске заједнице. Где уместо посесивног супарништва – „Јер ко те истиче” – влада солидарни мутуализам међусобног даривања – „Шта имаш што ниси примио?” (1 Кор 4, 7), где је све наше: „било свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше” (1Кор 3, 22), где је правило не уравниловка, већ (давно пре Маркса) једнакост (ἰσότης) спроведена асиметрично према могућностима и потребама (2Кор 8, 13-14). Уморни од капитализма и натоварни, сви ми данас знамо: Да нам уместо рада требају стваралаштво игра и одмор, а пре тога храна, дом, и достојанствен рад за све. Уместо идеологије плодна разиграност општег интелекта, а пре тога (бесплатно) образовање за свакога. Уместо закона љубав, а пре тога солидарност свих са свима. У светлости свега овог, новом надом одјекују познате речи: „Покајте се и верујте у добру вест јер се приближило Царство Божије и на земљи као на небу!” (Мк1,15; Мт 3,2; Мт 6, 10; Лк 11, 2) Извор: Теологија.нет