Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'репаја:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“ (глумац Бора Тодоровић 1929-2014) Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка. Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији! Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније. И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд. Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику. Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства. Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром Самог Дародавца. Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету). Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…! Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију). Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него начин да се камуфлира елементарни простаклук! Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно! Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“ PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и...
  2. ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце, псујемо још и Бога и лебац и мајку. Чему може да се нада народ коме су обичне псовке Бог, сунце, лебац и мајка?“ (глумац Бора Тодоровић 1929-2014) Када би Унеско озваничио категорију заштите нематеријалних и некултурних супротности од добара, која би сваки народ могао аутентично да брани као своја, па ма колико била рђава, за Србина би на првом мјесту то дефинитивно била псовка. Псовка је саставни дио сваког језика, само се подводи под изразе на неком простом нивоу културе. Кад је српски језик у питању, могу се подвести под категорију “жаргонизама”. А псовке ћемо сусрести и у литератури (код Ћосића, у дијалозима Антонија Исаковића, у текстовима проф. Слободана Антонића, обично су то код њега цитати, али их наводи у сваком случају), тако да је, просто речено, псовка конвенционалан начин изражавања. Ипак, када је српски народ у питању, изван конвенционалних категорија, феномен псовке је много комплекснији! Јер, псује се све, свагда, независно од прилике, ситуације, не гледајући моменат, саму псовку, карактер, тежину и сам главни субјекат исте, од стране иницијатора предиката. Иако је ове скарадне вербалне девијације, неминовно међ Србадијом одвајкада било, aмеричка кинематографија и послијератна транзиција, која је на мале екране донијела врелину београдског асфалта и међуетничко кључање на свим пољима, у великој мјери су утицали на то да вокабулар Срба буде преплављен псовкама, од оних најпростијих ( у смислу језичке једноставности) до оних народски окарактерисаних као најсочније. И наравно, није псовка ембрион нас Срба, псују и други народи, свако сходно сопственом просторном и културолошком контексту, али је Србину псовка постала огледало духа, у складу са јужњачким темпераментом, онако срдачно, варирајући у форми само од тога, да ли је у питању Лика, Динара, Мањача, Козара, Романија, Семберија, Војводина, Београд, Шумадија, Херцеговина итд. Псовка је погрда, која не само да ружи онога коме је упућена, већ и онога ко је изговара. Њено етимолошко значење и коријен кад се у нашем језику јавља, заправо симболизује начин обраћања некоме као псу, али у најпогрднијем могућем облику. Међутим, и када се у неком формалном смислу прибјегне селекцији псовки и анализи истих, ма како ово парадоксално звучало, постаје евидентно да у посебну групу спадају оне, које подривају саме фундаменте човјековог живота, његове личности, његове улоге у овом свијету и односа које гради и на које је упућен. Псовке у којима се помињу родитељи, дјеца, небо, сунце, хљеб-лебац-колач, недјеља, живот, дан, крв, заправо и јесу негација човјековог назначења и његовог Богом установљеног превасходства. Па ипак, псовка у којој се помиње сам Бог, Творац и Сведржитељ свега горе поменутог, заправо је човјеков лични аутошовинизам, удар на сопство, смисао, почетак и циљ. Бог нас је назначио да умом рађамо, рукама стварамо, језиком благосиљамо. Даром говора, човјек је предодређен да славослови, богослови и уопште слови језиком, као даром саме Ријечи (Логоса Божијег). Управо Он нам се открио, јавио и пројавио Бога као заједницу Оца, Сина и Духа Светога, како би човјек могао славословити даром Самог Дародавца. Не улазећи у анализе псовке на неком макроплану рода људског, овај феномен је свакако предмет анализе на микроплану рода српског и вјере светосавске. Шта ли се десило са Србином, да од тежака и војака, који без Бога није ишао ни преко прага, негдје у мраку вјере и кризе идентитета, благослов и славословље замјени празнословљем и бацањем проклетства превасходно на себе и ближњега свога (јер то управо и јесте аналогија псовке у Старом Завјету). Покренуо сам ово питање на часовима вјеронауке међу средњошколцима, на начин да смо заједно анализирали значење заповијести Божије која гласи: ,,Не узимај узалуд имена Господа Бога Својега“. Облици скрнављења ове заповијести су многобројни. Од заклињања лажног именом Божијим, преко призивања Бога трговачком логиком, па до уметања Бога у садржаје аудиовизуелне и назови хумористичне али не и духовите (текстови, карикатуре, вицеви и сл). Па ипак, ништа се од тога не може поредити са псовком. Недавно сам на рођењу дјетета имао прилику чути класичну фразу и дневну дозу српске здравице: Да нам Бог поживи (име дјетета), ајде људи попијте, Бог вас…! Српска земља је крвљу натопљена на сваком кутку отаџбине ове, да би се макар због тих мученика, за вјеру и отачаство пострадалих, име Божије требало призивати и молитву за благослов покољењима приносити. Ипак, свједоци смо како је умјесто благослова, Бог често и пречесто предмет псовке. (О другим јужнословенским народима не би полемисао, поготово о ,,синовима тисућљетне културе“ којима екстремизам није стран, историја свједочи о томе, пошто се исти диче псовкама у којима се помињу чавли Исусовог крижа и јуха од Његових костију). Србину је Бог у невољи потребан, али Га и псује кад се у невољи налази. Србину је Бог потребан кад игра Србија или Ђоковић; ,,Помози Боже“ али Га и псује кад лопта/лоптица заврше у ауту/голауту. И низ ових или сличних ситуација је поприлично дугачак, потврђујући неоспорну чињеницу, да смо ми народ контрадикције. Сваким се то даном изнова нечим поткријепи, а вјерујем да је већина мојих колега доживјела ситуацију као и сам. Они који опсују у близини свештеника, обично се правдају ријечима: извини попе, навика! А подводити све под навику, ништа је друго него начин да се камуфлира елементарни простаклук! Са надом да ће то трајати све до момента док се не освјестимо, сложимо, умножимо, а прије свега тога обожимо, дијелим размишљања о овој теми из свакидашњег живота. Тај процес је дуготрајан и изискује времена. Али почиње малим стварима. На примјер, имам свједочанство једног доброг пријатеља, који ће потврдити да је уз пар сугестија, схватио како је много љепше рећи: Бог те видио или благословио, од онога што је ономад правдао ријечима. Не мислим ја брате тако, него ето случајно! Аутор: Свештеник Бранко Репаја из Бањалучке епархије Бранко Репаја: Од ,,Богословља“ до ,,Богопсовља“ PATMOS.RS ,,Ми смо и заслужили да живимо у мраку. Ја не знам који народ више псује сунце од нас! Те сунце жарко, сунце крваво, сунце калаисано. Уз сунце псујемо још и Бога и лебац и... View full Странице
  3. У програму васељенског радија Светигора било је речи о пророку Осији, учињено је подсећање на његову књигу у Старом завјету али благодарећи овим разговору можете сагледати нове перспективе на овај библијски текст. Саговорник је био ђакон Бранко Репаја из епархије бањалучке. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора
  4. Књига о cудијама спада у ред историјских књига Старог Завјета и приказује период након Исуса Навина до успоставе монархије. Овај период обиљежен је серијом одступништва Израиљевих, њихових страдања, која након кајања завршавају тако да их Бог спасава „подизањем“ избавитеља из народа, односно главних личности књиге – cудија. Да би на прави начин сагледали релевантност историјских чињеница које се наводе у Књизи о cудијама, морамо прије свега схватити контекст времена и простора у коме настаје ова књига. Наиме, у такозваним историјским књигама, налазимо хронике, генеологије и описе личности и догађаја који читаоца задивљују историографијом. Но ипак, врло је важно знати да библијски писци догађаје схватају првенствено теолошки. Стога историјско-критички метод треба примјенити како на ову књигу, тако уосталом и на цјелокупну Библију, како би се издвојила историјска истина из литерарно обрађених догађаја. На први поглед, догађаји описани у овој књизи представљају јаку историјску причу, у одређеној мјери објективизовану. Да би схватили контекст Књиге о судијама на прави начин, треба да објективно сагледамо тај улазак Израиљаца у Ханан који је описан на почетку књиге и који заправо представља наставак Књиге Исуса Навина. Ситуација у Ханану, крајем 13. вијека прије Христа, погодовала је уласку Мојсијеве групе Јевреја у Ханан. Библијски опис побједоносног налета дванаест племена под Исусом Навином вјероватно је идеализован али је историјски тачан. Ипак, ратови са Хананцима нису били толико крвави и велики. Историјска и археолошка сазнања потврђују чињеницу да су се и Јевреји коначно настанили у Ханану крајем 13. вијека. Јеврејски народ је у то доба састављен од дванаест племена која су се удружила на вјерској основи, поштовањем Бога Јахвеа. Није било централне власти и племена су имала потпуну независност. Ових пар наведених аспеката укратко представљају свијест у јеврејском народу тога времена. Оквир за тумачење Књиге о судијама подразумијева да се стварни смисао Израиљевог искуства једино може схватити са религиjског гледишта и све приче слиједе исти образац и подучавају истим поукама, што уосталом свједоче и сами стихови књиге: „И синови Израиљеви чинише што је зло пред Господом, и служише Валима. И оставише Господа Бога отаца својих, који их је извео из земље Мисирске… И разгњеви се Господ на Израиља, и даде их у руку људима који их плијењаху, и прeдаде их у руке непријатељима њиховијем унаоколо, и немогоше се више држати пред непријатељима својим… Тада им Господ подизаше судије, који их избављаху из руку оних што их плијењаху. Али ни судија својих не слушаше, него чинише прељубу за другим боговима, и клањаше им се; брзо зађоше с пута којим идоше оци њихови слушајући заповјести Господње; они не чинише тако. И када им Господ подизаше судије, бијеше Господ са сваким судијом, и избављаше из руку непријатеља њиховијех свега вијека судијина. А кад судија умрије, они се враћаху опет и бијаху гори од отаца својих идући за боговима другим и служећи им и клањајући им се. Зато се распали гњев Господњи на Израиља и Господ остави те народе и неизгна их одмах не предавши их у руке Исусу.“ (Суд. 2, 11-23). Када је Израиљ био вјеран Богу, у народу је било благостање. Када би Израиљ напустио сопственог Бога Јахвеа и окренуо се другим божанствима, страдали би, пошто нису могли да се одупру непријатељима. Налазећи се у великој пометњи и патњама, народ Израиља се поново окретао Богу који их је избављао кроз помазанике из народа, односно судије, чија улога није била правничка, већ би се прије могло рећи да су били вође или спасиоци. Након смрти судије, потпуно исти образац догађаја се изнова понављао. Дакле, видимо да се кроз Књигу о судијама провлачи интересантна идеја која говори да је гријех и напуштање савеза са Богом узрок страдању. Међутим, та идеја доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мјера ради враћања Израиља своме Богу, што је свакако један потпуно нови моменат. Страдање није просто одмазда Божија према незахвалном и невјерном народу, већ је она благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће бити логика старозавјетних писаца који ће приказати Израиљеву историју као учитељицу живота. Такође, за адекватније поимање ове проблематике, потребно је направити паралелу историје старозавјетног Израиља у овом периоду са историјом Срба у периоду туркократије. Схватања и код једних и код других су готово индентична када је у питању однос Бога и човека. Трагови старозавјетне свијести су и те како очувани у свијести нашег народа. Не личи ли суштинска идеја која се провлачи кроз Књигу о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“. Библијски пандан султану Мурату јесте моавски цар Еглон, кога је на превару убио израилски судија Аод, библијски Милош Обилић. Сличан пример јесте и историјски догађај убиства аустро-угарског престолонаследника Франца Фернинанда од стране младог Гаврила Принципа, на Видовдан, 1914. Слика „Кнежеве вечере“, из истоимене народне песме, неодољиво подсећа на библијски приказ Тајне вечере. Па ако погледамо само начин на који су се судије појавиле као вјеште и способне личности из народа увидјећемо велику сличност са појавом Карађорђа у српском народу. Србија се пет вијекова бори са турским јармом, изложени су патњама и страдању. Карађорђе се ту јавља као храбра и харизматична личност која уједно штити а и бодри народ. Стога се у народу и дан данас преувеличавају казивања везана за њега. Таква свијест и књижевни стил је био присутан и код аутора Књиге о судијама. Свакако најконтраверзнија и најхаризматичнија личност у овој књизи је судија Самсон. Прича о Самсону је готово лични крсташки поход, односно рат против Филистејаца. Догађај када он са магарећом чељушћу убија хиљаду Филистејаца, за данашње поимање је поприлично неизводљив. А у контексту паралеле са нашом историјом, овај догађај поредимо са догађајем када Марко Краљевић узима рало и са њим убија Турке јањичаре. Дакле, присуство библијских наратива у средњевековној литератури и народној књижевности веома је велико. Са друге стране, приче и догађаји везани за Девору и Варака представљају илустрацију природе Израиљског друштва тог времена. Њихови подвизи против Хананаца предвођени Сисаром, те војним заповедником Јавином, царем града Хозара, живо су описани у великој пјесми коју је скоро сигурно саставио очевидац описаних догађаја (Суд. 5, 1-31). Без обзира на бројчану инфериорност у односу на Јавинову војску, за коју се у Писму наводи да је бројала 900 гвоздених кола (Суд 4, 13) Господ им учини по ријечима Деворе Вараку: „Устани, јер је ово дан, у који ти даде Господ Сисару у руке. Не иде ли Господ пред тобом? И Варак сиђе с горе Тавора, и десет тисућа људи за њим. И Господ смете Сисару и сва кола његова и сву војску оштрим мачем пред Вараком; и Сисара сиђе с кола својих и побјеже пјешице.“ (Суд 4, 14-15). Након што је Кисон набујао, Сисарина бојна кола су од тежине остала заглављена у блату. И ту имамо још једну аналогију блиску нашој националној историји, конкретно када је у питању ратна стратегија, а односи се наравно на Први свјетски рат. Приликом друге аустроугарске офанзиве која је уследила већ у септембру 1914. српска војска се грчевито и са невиђеном упорношћу борила да заустави напредовање непријатеља преко Дрине. Ове борбе познате су у историји као Битка на Дрини и спадају у ред најкрвавијих. Српска војска је на Мачковом камену и Гучеву пружила отпор достојан Термопила. Битка на Мачковом камену спада у ред најкрвавијих у току целог рата. Иако нису успеле да потпуно зауставе аустроугарску војску овим надљудским отпором сломљена је оштрица аустроугарске офанзиве. Напад је успорен, а непријатељ је практично заглављен у блатњавим пољима и излоканим путевима. Приповијест о Девори и Вараку свакако је написана негде у 12. вијеку прије Христа, и уједно представља један од најстаријих текстова у Библији, иако је извјештај у коме се налази цјелокупна пјесма, настао тек у 7. вијеку прије Христа. Владари хананских градова посједовали су бројно савршеније оружје укључујући двоколице, а Израиљци су били успешнији само због тога што су могли да створе дјелотворне савезе. Девора је наиме успјела да уједини шест Израиљевих племена – Завулоново, Нефталимово, Јефремово, Венијаминово, Манасијино и Исахарово племе, а оно што их је ујединило била је њихова заједничка вјера. У том смислу, приређивач Књиге о судијама не претјерује када тврди да их је послушност Богу водила ка успјеху, док је непослушност водила у пропаст. Ипак, треба нагласити да је тешко наћи било који изван библијски извор који би потврдио догађаје о којима пише ова књига. У самој књизи хронологија је произвољна, те се њоме не може служити као чврстим историјским извором. Према хронологији књиге, раздобље судија траје 410 година, што увелико превазилази званичне претпоставке раздобља судија (од 1200–1020). Очигледно је да се до овог броја дошло понављањем типичних библијских бројева, а познато је да 40 година означава једну генерацију. Са друге стране, археолошки остатци потврђују постојање најпре Филистејских градова, као што су Газа, Аскалон и Екрон, са њиховом богатом културом која је била под снажним утицајем западних крајева. Превасходни циљ је био снажење духа у народу, те су са тим циљем одређени моменти преувеличавани. Свака од прича о судијама служи да покаже и уједно да срж овом теолошком схватању Израиљеве судбине. Из тог разлога често је сугерисано да су догађаји врло мало тачни у историјском погледу. Узимајући у обзир личну природу већег дјела приче, очигледно је немогуће било доказати или оспорити то, иако свеукупна слика која се даје о животу у Ханану тог периода изгледа да се подудара са оним што се иначе зна о начину живота у оно време. Усмена предања сакупљена уз велика израиљска светилишта из тога доба, као што је Сихем, представљају основу за писане извјештаје који имају историјско језгро, те конкретне наводе и описе личности и догађаја од стране библијског писца. Али је неминовно да је библијској приповијести о судијама широку распрострањеност и очување у традицији превасходно омогућио епско – романсијерsки вид преношења, који је као у случају наших епских приповијести, зарад конкретне поруке и смисла, занемаривао или преувеличавао историјску релевантност текста. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...