Претражи Живе Речи Утехе

Реля Рашович: Трнов венац преображења Овде ћу говорити о нечему о чему већина Хришћана не воли да говори и забија главу као ној у песак. Ако говорим истину онда ме заиста не занима ако некога због његове слабости саблазним. Христос јесте увек Онај који јесте и Таворском светлошћу којом се сам преобразио не престаје да обасјава оне који га траже и димензије јединства са Богом превазилазе сенку овога што називамо својим земаљским животом, барем по сведочењу Св. Отаца и јаких молитвеника (Где само јединство по себи не гарантује спасење човека већ му драстично повећава ризик пропасти, мислим да би црква ту била поштенија када би, као и свака војска која држи до одговорности, набрајала не само своје најбоље и успеле хероје, већ и све случајеве оних војника који су погинули у покушају пробоја фронта и изгубили себе постајући сушта супротност онога за шта су се борили, и под којим се све то условима дешавало, мислим да би доста људи које занима аскетика били врло изненађени да сазнају да је тај број можда и много већи него што се мисли). Свако кога је Бог једном загрлио зажалио је хиљаду пута у свом животу. Заиста се питам има ли јаднијег створења од пале творевине која види своје лице забијено у блато а при томе је упућена на луче тако ваздушастог творца који је свугде присутан а толико језиво тих. Са једне стране духовности левог пута које као фалсификат обећавају човеку боголикост кроз себе самог а доносе само продубљење пада и унутрашње смрти, а са друге стране Христос који је пљујући своју крв рекао задњим речима на крсту Оче, Оче зашто си ме оставио, спаситељ који је човека позвао да у свему на њега личи и да узме идући ка њему, свој крст. Постављам себи питање зашто теолози говоре како је Христос испаштао на крсту да ми не би смо морали, када се то односи потенцијално на вечне муке а човек је овде све једно осуђен на страдања шта год да изабере. Пре пар дана сам чуо како ће један духовник код кога сам отишао у посету манастира да изгуби ногу, мораће да му је секу због шећера, човек је иначе изузетно јак молитвеник, са друге стране Владика са којим сам разговарао, годинама полако умире од тумора на мозгу и узима морфијум да не би урлао од болова, а човек је исихаст. Онда се сетим мог првог духовника који сваког дана трпи агоније због шрафова у кичменим пршљеновима и не пристаје да узима паин киллере, јер би му наркотици обрисали осећај благодати на коју је навикао, исто врло јак молитвеник... Христос је својим страдањем, не само потенцијално спасио човека, већ је створио плејаду бедних, болесних и ојађених људи којима је на један врло упечатљив и директан начин дао разлог да буду скрушени духом и да се сећају смрти и да им поглед буде уперен искључиво у небо, јер су они блажени и наследиће царство. Трагикомично ми је посматрање хришћана који са толиком слаткастом еуфоричном утопијом говоре о православном путу као да се налазе на неком лепом плишаном јастуку уместо реалности хода по минским пољима. Присутно је такво одушевљење свим Светитељима као да они нису никакву цену платили нити брутално страдали јер ето све је лепо када је човек са Господом... То ме некако подсећа на покушај приче о есхатону логорашима који се налазе у СС кампу а онда им рећи да то тек иде коју деценију после, наравно ако се издржи, што из есхатолошке перспективе вечности и није заправо ништа... Био је додуше Виктор Франкл, који је своја страдања заиста поднео у том хришћанском стоичком духу, његове мисли треба читати. Гледајући све те духовнике које сам поменуо, а има их колико хоћете (мало ко заправо жели да стане и размисли мало о томе), стварно се питам када би им Христос ставио пред очи све кроз шта ће пролазити овде поред те слатке првобитне благодати при уласку у веру и молитве која би озарила душу, да ли би и колико њих изабрали такав пут за себе? Можда је трагедија колико и благослов то што молитвеник увек остаје наркоман таворске светлости (која са собом јако често носи велику цену страдања и пљувања крви).