Претражи Живе Речи Утехе

Видим да ових дана кроз медијску каљужу провлаче Бјелу-Драгана Бјелогрлића због једне (ангажоване) изјаве. И раније, неколико година унатраг, ту и тамо се појављивао по неки критички тон везан за пословање њега и његовог брата. Ах, та браћа... Па и у време када је стекао велику популарност у ондашњој Југославији толмачећи Слободана Бобу Попадића у "Бољем животу", не бијаде по вољи некима. А све након тих неких успеха, јер овде се успех не прашта. Волели га или не волели, био он у неким диловима или не, по мени, као глумац, а сада у зрелијим годинама као режисер, односно продуцент, мислим да је успео да изгради једну нову естетику у прављењу "игране периодике". Почев од "Рода", па преко триологије "Монтевидео", "Сенки над Балканом" које "пробудише" многе "духове"... А ту је негде и нови пројекат. "Жигосани у рекету" Кошаркашки клуб "Раднички" са Црвеног Крста је остао упамћен у оној некадашњој Југославији као "фабрика" легендарних кошаркаша и још "легендарнијих" тренера. Локални клуб "са београдске калдрме" је средином 70-их година, поред Партизана, Звезде, Локомотиве (Цибоне), Босне, Задра, Будућности и Шибенке, успео да влада "између два рекета" неколико година, освојивши првенство и Куп Југославије и играјући полуфинале Купа шампиона и финале Купа купова. Као играчи и тренери, са "Крста" су у освајање "кошаркашке планете" кренули Дуда и брат му Слободан Пива Ивковић, па Ранко Жеравица, Божа Маљковић, Срећко Јарић, Мута Николић, Драгутин Чермак, Анте Ламбаша, Саша Ђорђевић, Зоран Јовановић, Душко Вујошевић, Аца Петровић, Лука Павићевић, Немања Безбрадица,... И у меморији љубитеља спорта, "Раднички" је остао упамћен као аутентични београдски клуб, иза којег нису стајале државне елите, министарства, војска или велики привредни субјекти. Само сув таленат и лавовско срце момака на паркету. Вероватно су ове неке чињенице Бјелогрлића као аутора "натерале" да направи играни серијски програм, за сада у 45 епизода прве сезоне. Као омаж једном великом и данас многима "непознатом" спортском друштву; кроз једну вишеслојну причу о "другој шанси" која се провлачи као лајтмотив кроз читаву серију и још о "свему и свачему". Незавидна економска ситуација у којој се налази већина грађана Србије је у једном тренутку пре неколико година нагнала на размишљање и седмочлану породицу Дугалић-Небојшу, Драгану и њихово петоро деце да се отисну у печалбу и емигрирају у Канаду. Ипак и срећом за нас љубитеље седме уметности, то се није десило и уместо да свој огромни таленат дели са српском дијсапором по северу северноамеричанског континента, Небојша Дугалић нам се у овој серији "вратио" у свој раскоши глумачког талента и морам да додам и огромном физичком трансформацијом, са неких 30-ак килограма мање. Дакле Небојша тумачи лик Војислава Воје Тодоровића, некадашњег "крсташа" и звезде "Радничког" из времена када су "харали" Југославијом, а сада спортског менаџера, који у релацијама пословних, личних и интереса играча које заступа, у досадашњој каријери често изабере да "штети" науштрб потоњих. Играча. Како се каже у некој од првих епизода, "није зајебао само онога, где није био у прилици да зајебе". Поред играча и кошарке, у једном тренутку улази и у дил да се објекат "Радничког" у Војводе Шупљикца прода и преведе у грађевинско земљиште, како би се на том месту озидао некакав пословни-стамбени објекат. На добром месту. И по филмском наративу, отишавши да "испипа" ситуацију у свом некадашњем клубу, гледавши прегршт медаља и трофеја којима су окићени зидови просторија клуба, одлучи (како сада ствари стоје-приказано је само 10-ак епизода), да промени нешто у свом досадашњем животу. Да се окрене "светлој страни" и од грађевинске мафије (и несумњиво огромне зараде) и да покуша да васкрсне свој некадашњи клуб. А у том науму му је потребан и ортак. Са којим је у тандему као играч био заслужан за успехе свог клуба, Крешимир Крешо Ивановић, у изведби Филипа Шоваговића, који по мени, у сразу са оним што сам до сада одгледао од њега, никако не мож` д` изађе из сенке свог оца Фабијана, једног од наших највећих глумаца. Ипак, Филип је одиграо коректно лик некадашњег играча, а сада тренера познатог и у европским оквирима, који свој приватни живот доводи до зенита пропасти у коцки, алкохолу и дуговима... Све док се не појави Воја и понуди му да направе "Нови Радник". Од тог тренутка почиње прича са елементима "роуд мувија" где њих двојица обилазе регион у потрази за новим кошаркашима, али "куцају и на врата заборављених асова." Истовремено са тим сегментом приче, одвија се и сказка о мафијашким односима утемељеним у господарство новонасталих државица на Балкану. Такође, одлично је сециран и начин како се ради у таблоидним медијима кроз лик Милована Зечевића у изведби Светозара Цветковића, тог ДЈВ-а, глодура некаквог листа подобног "Информеру", који се у серији зове "Флеш". И још много попречних причица и прича (једна од "битнијих", где Крешо тренира свог сина којег није видео од детињства), са великом галеријом ликова који се појављују у овом делу. Повратак Весне Тривалић на филм, помало дирљиве сцене где су своје последње улоге одиграли недавно упокојени Марко Николић и Предраг Ејдус. Доказ да смо земља кошарке, где су "обични" глумци показали и тај део спортског талента "покупљен" на баскет теренима "иза зграде" или у школским двориштима - Александар Радојичић, Вучић Перовић, Јован Јовановић, Миодраг Драгичевић,... који глуме као да су "прави" кошаркаши. Ту су још и Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић, Дубравка Мијатовић, Анастасија Мандић, Горан Султановић, Милица Зарић, Слободан Ћустић, Петар Бенчина, Марко Живић, Бода Нинковић, Богдан Диклић, Ненад Хераковић, Борис Комненић, Милан Чучиловић и још многи... Занимљиво и деца некин наших глумаца, данас и сами глумци, Бранимира Брстине Ђуро, Анице Добре Мина Совтић, Марка Николића Мина. Такође, запажену улогу је одиграла и Миона Марковић, кћерка "ничим изазваног СПС-овца", историчара Предрага "Квискотеке" Марковића. Продукцијски урађена на високом нивоу, снимана (за сада у 10-ак приказаних епизода приказано) у Београду, Загребу и Пули, серију режисерски потписују Данило Бећковић, Миодраг Лекић, Никола Ђуричко,... Насловну нумеру, са врло ангажованим текстом потписују Ђорђе Скај Виклер Миљеновић и Војко Врућина, односно као складатељ Саша Лошић. Били су богови кад су били клинци, Док резултати нису постали листићи, Само је шут да-данас у причи, Шут је на скели јер сви су грађевинци, Свирај ново ако смета старо ломи , Цео град пости цео град је на води Рекет нови није неки што су знали они , Државе су тенисери њихов рекет боли Изговори у корацима , и нико срећан Лију сузе у потоцима И гази време То је то - све што има И шта је беше - на почетку била прича Друже стигли смо до пропасти Реци дал те туку порази Кораци ко лаки облаци Скочи да те земља одбаци Прашина је на балуну рупе су на дресу Кошеви су гладни обручи се само тресу Челенке се зноје живци су на тешком тесту Јер балун је у срцу бизнис је у интересу Један корак вишка - звиждаљка ће звиждат' Трица у задњој секунди сви ће почет вриштат' Тактика се слаже предња седала се траже Људи се кладе суци суде како им се каже Сви би хтили бит звијезда нико неће копат' Сви би хтили добит балун нико неће додат' Цијела фамилија гледају те на екрану Испа' си мајмунчина залијепио ти је банану Друже стигли смо до пропасти Реци дал те туку порази Кораци ко лаки облаци Скочи да те земља одбаци Одјавну шпицу са лајтмотивом о "још једној шанси" је отпевала Бисера Велетанлић (нажалост, још увек нема снимка на ЈуТјубу), а пре неку епизоду се појавила и нумера Николе Роквића, који је већ "прешишао", рекао бих оца Маринка. Серија је првобитно, са 20 епизода емитована на ТОП телевизији, а од пре неки дан "иде" на Првој. Уз опаску да се деси и понеки "празан ход" који се чини непотребним, но ипак за потребу "попуне" 40 сати филмско материјала, након епског омажа нашем фудбалу кроз триологију "Монтевидео", Бјелогрлић се ево дотакао, рекао бих на врло добар начин и кошарке. Мислим да вреди гледати. 8/10