Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'резултатима'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Иако се ближи година од земаљске кончине Епископа ваљевског Г. Милутина, те осећа недостатак његове очинске бриге и љубави, службе у Епархији ваљевској и даље беспрекорно функционишу, захваљујући трудољубивом свештенству, доброј организацији коју је Владика Милутин утемељио и благословима Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске Г. Лаврентија, као и свеколикој подршци коју браћи у Ваљеву пружа његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. Овако би у кратким цртама гласио резиме сусрета Епископа Лаврентија са представницима служби Епархије ваљевске. У име домаћина добродошлицу му је пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић, изразивши велику радост због његовог оздрављења и посете коју је уприличио епархији којом данас администрира, а којом је некад управљао као Епископ шабачко – ваљевски. Епархија ваљевска броји 52 црквене општине и 10 управа манастира. Дневници благајне се уредно воде и све обавезе на време измирују, због чега је и од службеника Патријаршије више пута похваљена, известили су Владику Лаврентија умировљени пароси, рачуноиспитач и благајник протојереји – ставрофори Михаило Павловић и Живојин Петровић, заблагодаривши на благослову да се седнице Епархијског управног одбора и Епархијског савета одрже раније, што је омогућило благовремено ажурирање документације. Главни и одговорник уредник Радија Источник протонамесник Слободан Алексић рекао је да епархијско гласило благовести реч Божју и да су његови запослени здрави. Будући да је ова година, година великих јубилеја Светог Владике Николаја – 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију у родни Лелић, Радио Источник ће посебну пажњу посветити њиховом обележавању. У програму ће бити заступљене емисије о лику и делу Лелићког Златоуста, најавио је протонамесник Слободан Алексић и изразио жељу да Владика Лаврентије буде гост неке од емисија и подели своја сећања на дане у ком се Владика Николај вратио у завичај, ране године своје архијерејске службе у овим крајевима. Одзив за веронауку у Епархији ваљевској годинама је рекордан међу епархијама Српске Православне Цркве. У основним школама похађа је 87, а у средњим 83 одсто ученика. Сходно новонасталој ситуацији и учењу на даљину, Епархијски одбор за веронауку у сарадњи са Радијом Источник реализовао је видео часове по плану и програму, рекао је секретар Одбора јереј Далибор Чкојић. Будући препознатљив по низу активности које, поред веронауке, афирмишу тековине и великане српске историје, традиције и културе, ове године Одбор је реализовао изложбу „Деца и веће“, која је приказана у свим школама, а на Тргу Војводе Мишића може се погледати њена поставка намењена суграђанима свих генерација. У сусрет празнику Светог Саве, Одбор за веронауку објавио је књижицу о првом српском архиепископу, рекао је секретар јереј Далибор Чкојић, приликом представљања активности Одбора Владики Лаврентију. Епархија ваљевска успешно газдује својим шумама, констатовао је секретар ЕУО – а ђакон Стеван Сировљевић, у оквиру чијег послушања је ова делатност. Секретар Црквеног суда ђакон Момчило Димитријевић казао је да у раду овог тела нема никаквих проблема. Говорећи о књизи архимандрита Јована, зборнику текстова о Владики Николају, ђакон Димитријевић најавио је да ће у сарадњи са Радијом Источник бити приређена њена промоција. Иако тек годину на месту секретара Епископа ваљевског, рад ђакона Александра Панића вредан је пажње, истакле су његове старије колеге. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског похвалио је рад Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“, чији је духовник протојереј – ставрофор Милинко Јовић добитник награде Града Ваљева за 2019. годину у области хуманости и социјалног старања. Извештаје о раду поднели су и архијерејски намесници: протојереј Небојша Миливојевић (тамнавски), протонамесник Велимир Крстић (подгорски), протонамесник Слободан Илић (посавски), протојереј – ставрофор Саша Тимотић (колубарски), протонамесник Дарко Ђурђевић (први ваљевски) и протонамесник Саша Максимовић (други ваљевски), изразивши задовољство свиме што је учињено на пољу духовне обнове верног народа и обнове и градње светиња. Свештенство је здраво и активно за добробит својих парохијана упркос актуелној епидемиолошкој ситуацији. У току је градња храмова у Ушћу и Забрану (Посавина), парохијског дома у Доњим Лесковицама и продавнице при Покровској цркви у Ваљеву, у манастиру Лелић је подигнут летњи олтар и реновиран је храм у Рабровици (прво ваљевско намесништво), урађено је доста у манастиру Рибница, а прегалаштвом ђакона Драгана Иконића из рушевина је подигнут манастир у Славковици у намесништву колубарском. Архијерејски намесник други ваљевски протонамесник Саша Максимовић излагање намесника је заокружио позивом Владики Лаврентију да дође у манастир Ћелије на прву исповест свештенства почетком Часног поста. Епархијски магацин ће ускоро бити пресељен у нови објекат у близини Епархијског дома, најавио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског. Заблагодаривши и благосиљајући домаћине, Владика Лаврентије упутио је дирљиве речи похвале за верни народ ваљевског краја. Када се из Мачве пењете ка ваљевским планинама, осетите путем да су људи другачији у позитивном погледу, да иду мало испред својих савременика који су у нижим крајевима. Честитам вам и волео бих да наставите тим путем. Честитам вам предстојеће празнике и молим да се молите за све нас. Будимо пред Господом у срцу заједно и Он ће бити са нама – поручио је Владика Лаврентије, Епископ шабачки и администратор Епархије ваљевске на крају своје канонске посете Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска
  2. Владимир Вељковић је под насловом „О размерама идеолошке пошасти“ дао занимљив прилог уочавању идеолошких оправдавања црквеног интервенционизма у Православљу данас. Као аутор списа на који је реаговао, осјећам се истински захвалним и поласканим његовом пажњом и схватањем да је мој прилог заслужио овакву допуну и инхерентну критику, па сам се потрудио да поменути текст (као и један његов ранији спис линкован у Размерама) пажљиво прочитам. Покушаћу да његове перспективе допуним, такође са дозом инхерентне критике, уз наду да ће бити благонаклоно прихваћене, барем онолико колико са радошћу прихватам Вељковићеве. Очигледно је да је су моји редови заиста проблематизовали само идеологију Цариградске Патријаршије: „У потпуности је изостала анализа друге стране, односно савремене идеологије РПЦ. Тако да се стиче утисак да су потези Цариграда дошли ниоткуда.“ Разлог за анализу поступака Цариграда и искључиво њега јесте чињеница да на плану црквеног дјеловања једино је Цариград имао очигледно неканонске и агресивне поступке у Украјини. Напросто: ја нисам писао анализу свих православних идеологија данас јер бих онда поред српске, украјинске, руске, цариградске, морао да анализирам и идеологију Американаца који су прихватили Православље или румунску национално-православну идеологију (România – pământ sfânt! Руминија – света земља!) те отуда моја „благост“ према СПЦ и РПЦ. Овдје бих скренуо пажњу на једну малу логичку недољедност која је битна за читав текст: Вељковић са правом скреће пажњу на обрисе једне иимперијалне идеологије која се води начелом војног, политичког и сваког другог остваривања идеје „Свете Русије“. Па, ипак, чак и да сасвим успјешно докаже да постоји руски империјализам и квази-црквена идеологија која га прати (што није тешко и што је Вељковић, мислим, успио), то и даље не казује зашто би, рецимо, непримјерено понашање Москве у Украјини било повод Цариграду да се својим (не)канонским потезима укључи у драму. Прављење реципроцитета кривице је реторски успјешно, али за овај случај нам не говори много о мотивима Цариграда да „дође однекуда“. Како је о Цариграду већ било ријечи, овај пут нећемо му посветити пажњу, али бих само истакао да, када упоредимо двије квази-црквене идеологије (цариградску, над-национално квази-васељенску, забринуту за планету, спремну да осуди спрегу државе и власти и руску, националистичку, империјалну, са жељом да се рехабилитује замишљена „симфонија“ владарског и црквеног апсолутизма), онда само можемо да констатујемо да је она руска бучна и бар идејно досљедна себи иако војно-политички немоћна да било како утиче на великом дијелу Украјине – цариградска је недосљедна и тренутно има своје посљедице. То можда руску идеологију не чини нужно „бољом“, али објашњава зашто се тренутно нисам бавио њоме. Прије него што допуним понеки од Вељковићевих увида, само бих се још једном дотакао питања које је са правом поставио и анегдотски га донекле разријешио, а то је питање разликовања између завјетног памћења и идеологије. Нећу уопште бити иновативан ако кажем да, поред неких мање значајних, највеће разликовање видим у начину употребе идентитетског памћења зарад постизања одређених агресивних циљева. У том смислу једна иста идеја може и не мора имати идеолошку употребу. Како је Вељковић као примјер кандидата за српску квази-црквену идеологију навео светосавско-косовски завијет, можда би тај примјер био најадекватнији да се објасни да разлика између завјета и идеологије постоји. У заглушујућој буци другосрбијанских убјеђивача Србаља како је „косовски завијет“ Милошевићев изум и зачетак великосрпске идеологије, али и у честим стварним свођењима тог завјета на српску верзију ускогрудих парола и клишеа, препоручио бих нам свима да прочитамо Андрићев сјајни есеј о Његошу као Трагичном јунаку косовске мисли. Да ли ће један идејни концепт или једна реторика (да не кажем „наратив“) постати идеологија или остати завјетно памћење, можемо најприје да препознамо по резултатима. Света Русија и Русија Вељковић нас упућује на један свој ранији текст свакако вриједан читања под називом „Света Русија“. Свјестан сам немогућности свакога ко пише на одређену тему да одабере најшири могући спектар навода из других текстова (или саговорника) на које ће се ослонити, али ми се чини да би онда бар вриједило допунити утисак који остаје читањем ова два текста. Најприје, стиче се утисак да је идеологија „Свете Русије“ и то управо у том политичком и помало милитаристочком виду некакав „званични став“ Руске Православне Цркве. Иако се и сама РПЦ МП често труди да остави утисак монолитне (хи)јерархије, она то није и треба бити поштен па рећи да су се највиши црквени великодостјници углавном суздржавали од запаљивих изјава (што се не може рећи за бројне друге носиоце моћи који су својом реториком у Москви често стављали у тежак положај своју браћу у Кијеву). Како је Вељковић примијетио, унутар идеолошког наратива „Свете Русије“ одомаћено је апсолутно негирање било какве украјинске посебности (понекад пропраћено презиром према „хохлима“) – нешто што никад нећете чути од патријарха Кирила иако хоћете од, на примјер, од оца Александра Ткачова. У извјесном смислу, Патријархови непрекидни позиви „Русија, Украјина и Бјелорусија – то и јесте Света Русија“ нису били основа за неки политички програм, већ тражење минимума заједничког у историји и себепоимању православним словенским народима у центрифугалним политичким процесима у свакој од тих земаља. Његове честитке Дана независности Украјине упућене Петру Порошенку, ономе „вођи кијевске хунте“ у доживљају руске деснице био је још један његов покушај да се нађе мост између Москве и Кијева и сигурно није посматран са симпатијама у круговима људи који сам назив „Украјина“ доживљавају као личну увреду и идејну јерес. Чињеница јесте да се идеологија Свете Русије са временом код многих претварала и у позив дивизијама да прегазе Кијев, неодговорни позив на огромни рат који би само заувијек одродио Кијев од Москве. Али, како то обично бива, динамика догађаја у политици није зависила само од Москве (изгледа: најмање од ње) а претварање идеје Свете Русије у идеологију Свете Русије могуће је схватити само у тој ишчашеној динамици рата. А улогу Цркве (тј јерархије) само у нијансираним приступима. И иначе, идеологија Свете Русије има више „извозног“ потенцијала него што одговара некаквом стању ствари у самој Русији (у друштву) или што може да послужи за било какво „оправдање“ некакве велике ратне кампање и завојевачке политике. Насупрот, чини ми се, заједничког виђења В. Вељковића и неког од наших епископа (чији интервју „Печату“ Вељковић наводи у прилогу свога виђења), ја нисам убјеђен нити у духовну обнову Руске Федерације као империје нити у свеобухватне геостратешке домете претпостављене „идеологије Свете Русије“. Напротив. Као човјек и православни Хришћанин и Србин срећан сам што Русија није више Јељцинов пијани брод у распаду, али она није успјела да пронађе стабилне идентитетске основе, друштвено уређење нити духовну културу која би се супротставила западној култури конзумеризма као врховне вриједности. Она није пошла оним „трећим путем“ који јој је својевремено препоручивао Солжењицин. Наравно, у Русији милиони људи иду у храмове РПЦ, али још безбројнији милиони не иду. У школама нема конфесионалне вјеронауке већ се предају „Основе православне културе“ (иако је било приједлога да се уведе „Закон Божији“ = конфесионална вјеронаука), о чему се В. В. Путин изјаснио резервисано. Русија данас није никаква православна џамахирија већ држава и друштво које некако још увијек тражи било какав стабилан културни образац. У овоме данашњем има свега и свачега: поред луковица цркава, на панорамама градова подједнако се могу примијетити здања изграђена у социјалистичком брутализму као и рекламни замјењиви споменици боговима потрошачке културе и шопинг-молови, ти храмови толико презираног Запада. Чисто сумњам да бисте у московском метроу нашли људе који би били спремни да вам објасне шта јесте „Свѧтаѧ Русь“. Као што је познато, руско становништво (као и украјинско и бјелоруско) и даље нестаје. Један од неуспјеха савремене Русије јесте управо у томе што осим дјелимичне рехабилитације сјећања на царски период, ниједна власт није осмислила друштво које не би било данашња комбинација империјалне инерције, совјетске администрације („коју год партију да направиш, код нас испадне комунистичка“ В. Черномирдин) и „духовне културе“ Запада. О томе да ли је Руска федерација суперсила – вриједи причати са бољим познаваоцима геополитике. Да сама чињеница да у њој живе Руси, словенски народ који се кроз историју идентификовао са православном Црквом, има одређени и геополитички значај – мислим да је и без С. Хантингтона свима јасно. Али замишљати Русију као земљу унутар које се десио неки морално-вјерски препород, Црква дошла на друштвене позиције које је имала у ромејском или руском царству, па сад та православна џамахирија води свете ратове ради „Свете Русије“ – таква слика ни по чему не одговара реалности. Уосталом, као што сви видимо, Русија је од 2014. наовамо првенствено заштитила сопствене геостратешке интересе припајањем Крима, подршком снагама Сиријске арапске републике, док се у Донбасу ангажовала тек толико да заштити физичко постојање и од ње саме непризнатих република. Идеологија „Свете Русије“ је можда једно од звучнијих покрића за десни идејни блок у Русији и иностранству, али то је њен највећи домет. За масе религијски индеферентних Руса у РФ и Украјини, легитимитет свих руских акција објашњавао се и заснивао на правним процедурама (референдум) и секуларним идентитеским разлозима, језиком (заштита становништва које говори руски). Отуда сматрам да Вељковић гријеши у предимензионирању потенцијала идеологије Свете Русије да легитимише било какав војни или политички потез Москве. Поимање „Свете Русије“ као „митског“ (што значи: смислотворећег) „мјеста“ у заједничком историјском памћењу Руса, Украјинаца и Бјелоруса само по себи сигурно не подрзаумијева идеологију коју је на њему могуће направити. Говорити о идеологији Свете Русије као о некаквој идеолошкој основи војних и политичких потеза Москве таман је онолико промашено колико и бесмислене тезе о Слободану Милошевићу као великосрпском православном агресору на Хрватску и БиХ који је вођен идеологијом „Небеске Србије“ покренуо ратове деведесетих, а Српска Православна Црква (у цјелини) била морално-религиозни инспиратор тог подухвата. О руској „агресији“ и „опортунизму“ УПЦ (Да ли је свака наднационална Црква „опортунистичка“?) Више него сами ставови – за које ми се чини да су у суштини сасвим досљедни једном сјајном неидеолошком ставу према коме је свака употреба силе ради наметања духовног идеала „Сатанино кушање“ – у поменута два текста ми је пажњу привукла терминологија коју Вељковић употребљава. Као примјер мањка нијансирања навео бих спомињање „руске агресије“ у Украјини а као примјер моралне дисквалификације за коју нисам сигуран чиме је оправдана – „опортунизам“ канонске Украјинске Православне Цркве. Уз све притиске и идентитетске политике, у данашњој Украјини ни изблиза нису сви убјеђени у то да је Русија „страна земља“ а руски народ „проклети Москаљи“ (да не говоримо о приближно 17,3% или 8,334.000 Руса колико их је на територији Украјине, заједно са Кримом, било 2001). Вељковић и ја сагледавамо ствари из једне сасвим различите перспективе: за њега је дјелоање Русије у Украјини и Грузији просто „агресија“ док се мени чини да између та два случаја мора постојати разлика: руска војна интервенција из 2008. напросто јесте војни интервенционизам, док су догађаји из 2014. имали далеко другачију динамику која је започела на Мајдану: оног момента када се у Кијеву одлучило да масе успостављају владу, било је неумитно да ће доћи до контра-реакције у Доњецку и Луганску. Да ли је Русија агресор у очима некога у Љвову или Трнопољу? Јесте. Да ли је она то у очима некога у Кијеву? Данас је велика вјероватноћа да ће вам одговорити да јесте, али понеко то сигурно неће рећи. Да ли је она то у Доњецку или Луганску? Тамошње становништво би вам рекло да није. Штавише – и то је врло битно нагласити – чисто сумњам да би већина становништва Новорусије уопште било вољно да пуно пажње посвети идеологији „Свете Русије“: за њих је без било каквог оправдања било јасно да им је потребна физичка одбрана од физичке, насилне и подједнако империјалне украјинизације којој су били изложени од 1992 до 2014, а којој би без сумње још агресивније били изложени послије „Евромајдана“. Русија очигледно јесте интервенисала и ради својих геополитичких интереса, али Грузија, Сирија и Донбас напросто нису исто. Говорити о „руском империјализму“ у Доњецку је подједнако смислено колико о „великосрбијанској агресији“ на Сарајево у коме сам рођен. У том смислу „опортунистички став“ канонске Украјинске Православне Цркве (како говори Вељковић) није ствар искључиво политичког врлудања већ изражава несигурност једног друштва и једне земље у којој се ни изблиза сви не слажу са тренутним ултрадесничарским „консензусом“, па чак ни са довршеношћу украјинског идентитетског пројекта. Вељковић на почетку мога текста прилично лако одбацује жал што нисмо на вријеме опомињали и Цариград и Москву да ће нас идеолошки максимализми довести до сукоба, али у своме тексту „Света Русија“ вјерује да је Украјинска Православна Црква требало да има снаге да, ваљда, заустави Војску Украјине и једнице Новорусије од међусобног сукобљавања? Када већ она то није (била) у стању, њен труд да се „не замери ни властима у Кијеву ни црквеним и државним властима у Москви“ проглашен је опортунизмом (што неодољиво подсјећа на оптужбу за опортунизам коју наизмјенично Митрополиту Амфилохију упућују србски националисти којима је „црногорствујући“ и новоцрногорска десница којима је „србијански уљез“). Да је можда понешто од времена заиста провео у Кијеву, Вељковић би се лако увјерио да поменути „опортунизам“ није ствар само односа према властима, већ је једна незавидна животна ситуација у којој људи који по свему јесу Украјинци чувају канонске везе са Москвом (насупрот често сопственим политичким или идентитеским схватањима) управо зато што оне јесу једини начин да будеш члан Православне Цркве. И ту већ не могу никако да појмим позицију г. Вељковића јер ми се чини да оптуживањем једне Цркве за „опортунизам“ коју би можда могао да упути јерархији замагљује милионе вјерника УПЦ који нису остајали у канонском јединству ни ради каквог „опортунизма“ (штавише, управо супротно: њихово остајање их је углавном коштало бриге, здравља и живота) већ управо ради јединства Цркве. Ако је постојала иједна не-национална Црква, Црква која обједињује чак и војнике који се гледају преко нишана, то је УПЦ. Зашто је оптуживати за „опортунизам“, давати јој моралну дисквалификацију? Да ли то значи да би свака будућа „наднационална“ црквена структура која би дјеловала у двије земље у конфликту или у два народа у конфликту такође била „опортунистичка“? Ако ствари стоје тако, онда само и можемо бирати између „конзистентних“ Цркава у служби једне власти и идеологије и „опортунистичких“ Цркава које се труде да живе упркос идеологијама и властима. Помало ме зачуђује бар један дио Вељковићевог аргумента за који ми се чини да је саморазумљив и није ми баш сасвим јасно шта би могло бити упитно. Наиме, Вељковић се труди да покаже да је већинско русофилско становиште српског народа и јерархије плод очекивања руске помоћи око задржавања АП Косово и Метохија у границама Србије. Нисам склон да у тој ноторној чињеници (РФ прилично досљедно брани интегритет Србије као један од ријетких савезника на том пољу) видим безбројне мистичке слојеве, али не могу да се начудим Вељковићевом чуђењу због тога што је русофилски сентимент толико изражен. О томе зашто је изражен, поред дубљих историјских веза, довољно је рекао он сам. Из врло сличних разлога (хеленска помоћ током ратова, историјска и култуна блискост, јединство у Цркви на првом мјесту) себе сматрам хеленофилом и румунофилом. За крај бих само још једном примијетио да за мене лично питање будућности Цркве у Украјини и цијеле Православне Цркве и даље није ствар стајања на било чију страну на начин на који се то код нас (а чини ми се и код Вељковића) подразумијева. Овдје се, бар за мене, не ради о „двије стране“. Свака од тих страна не мора да живи у Украјини: Патријарх Вартоломеј може задовољно да трља руке сматрајући да се осветио Митрополиту Илариону Алфејеву за недолазак на Кристки сабор – Алфејев и Патријарх Кирил можда забринуто размишљају о томе шта је уопште могуће учинити у Кијеву. И једни и други и њихови навијачи спокојно ће отићи у постељу заборавивши на чињеницу да неки кијевски свештеник или вјерник већ одавно неће. Али, како ми недавно у разговору рече један наш дивни свештеник и професор ПБФ: „нема везе, код њих се ионако стално бију“. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...