Претражи Живе Речи Утехе

Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби. Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији… Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају. 8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије. фото: Поуке Командант 8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром). План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма. За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.Бомбардер Бристол БленхајмВојно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање. Фото: Огњан М. Петровић фото: Макетарски кутак Два Ивана полећу да освете Београд У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда. фото: Поуке Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.Панџин бомбардер Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак. Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе. Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд! Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа. Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони. Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима. Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства. Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм. Салевићев бомбардер У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак. Поручник Иван Салевић (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије. Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин. Вратили су се бришући преко врхова шума. Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине. Фото: Политикин Забавник Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића. Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунгфото: Клајнезајтунгфото: Клајнезајтунг Трећи бомбардер По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014). Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије. Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници. Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон, а све у складу са планом Р 41. Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.Историјски и војни значај На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда. Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе? Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“ У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу. У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик. 1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење. Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974. https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html

„Теретна жељезничка станица (Грац) је испод мене. Дижем се на 300 метара и дајем знак извиђачу. За неколико секунди ће одбацити бомбе. Сада! Прва бомба је треснула међу вагоне, друга на сплет пружних скретница – отворио се велики кратер… Трећа бомба је порушила двоспратно жељезничко складиште, иза чега се нагло дижем у оштром заокрету изнад димних експлозија бомби. Четврта бомба је одлетела преко крова складишта, чију експлозију нисам видео услед пењућег заокрета. Ван себе сам од одушевљења. Успело ми је! Бомбардовао сам Трећи рајх! То вам је за Београд!…“ На 77. годишњицу напада Хитлерове Њемачке на Краљевину Југославију (Априлски рат) посветили смо ову причу једном Требињцу, пилоту, и свим ваздухопловцима који су храбро бранили своју oтаџбину – Краљевину Југославију. Без обзира на велику надмоћ непријатеља (8:1) и свјесни жртве која је у таквој борби неминовна, били су одлучни да испуне своју дужност и супроставе се њемачкој војној сили. И сам агресор био је изненађен и задивљен храброшћу југословенских пилота. О томе свједочи и исказ генерала Александра Лера, команданта Вермахта на подручју окупиране Југославије, који је на судском процесу у Београду изјавио да су дејства авијације Краљевине Југославије нанијела значајне губитке њемачкој војсци у људству и техници и успориле напредовање његових трупа током априлске инвазије. Многи од ових хероја Априлског рата дали су свој живот, храбро бранећи отаџбину, којој су положили заклетву. Пилот, о коме је овдје ријеч, звао се Ђорђе – Ђоко Путица. Иако се радило о личности која је послије Априлског рата била у врху партизанског покрета, о њему у историјским изворима и уопште има мало података. Разлог томе покушаћемо расвијетлити и у овом тексту. Посебан акценат је ипак на периоду Априлског рата и учешћу Ђока Путице у овој, данас помало заборављеној, трагачној али херојској епопеји. Уз сакупљену грађу објављујемо и јавности до сада непознате његове личне фотографије и документе. Школовање и сусрет са Брозом Ђорђе Путица рођен је у Волујцу код Требиња, од оца Илије и мајке Ане, 16 (29.) априла 1911. године. Потиче из устаничке породице, његов дјед Никола био је истакнут у устанку 1875 -1878 године. Ђорђе се школовао у Требињу и Сарајеву, гдје је завршио гимназију. Првог октобра 1929. године уписује као питомац Нижу школу Војне академије Војске Краљевине Југославије. Првог априла 1930. године добија чин каплара, 01. октобра 1930. чин поднаредника, 01. октобра 1931. чин наредника. Ову школу завршава 01. октобра 1932. године, када је унапријеђен у чин потпоручника ВКЈ. 21. октобра 1932. распоређен је у Први планински пјешадијски пук (Прва чета 3. планинског батаљона) у Шкофјој Локи (Словенија). Из планинских јединица (пјешадија) прелази у Ваздухопловство, гдје од 30. октобра 1934. године до 04. октобра 1935. године похађа Ваздуховно-извиђачку школу команде Ваздухопловних стручних школа у Новом Саду. Звање дипломираног извиђача добија 01. 10. 1935. године. Од 04. новембра 1935. године до 06. марта 1937. године налази се у 4. ваздухопловном пуку у Загребу, на дужности извиђача. Првог октобра 1936. године добија чин поручника. Од 06. марта 1937. године похађа Пилотску школу Првог ваздухопловног пука у Новом Саду, коју завршава 11. новембра 1937. године. Звање дипломираног пилота добија наредбом Команданта ваздухопловства војске бр. 118. од 09. априла 1937. године. Од 15. новембра 1937. године у звању пилота, налази се у 4. ваздухопловном пуку у Загребу. 01. октобра 1940. године унапријеђен је у чин капетана II класе, и у том чину остаје до почетка рата. Кроз све школовање имао је високе оцјене и карактеристике. У прољеће 1940. године, високи функционер Комунистичке партије Митар Бакић, по инструкцијама војног комитета КПЈ, формира прву официрску партијску ћелију у Загребу, коју су чинили ваздухопловни капетани: Никола Видачић (брат Милорада Видачића, команданта Требињског корпуса ЈВуО), Блажо Ковачевић, Божо Лазаревић и Ђорђе – Ђоко Путица. У октобру 1940. године у стану капетана Ковачевића одржано је савјетовање прве официрске партијске ћелије. Савјетовањем је предсједавао Јосип Броз – Тито. Млади авијатичари још су дуго послије састанка били под дојмом са тога савјетовања. Капетан Ђоко Путица је тада рекао: „Сигуран сам да је овај друг, са оволиком снагом и вјером у своје ријечи, један од главних руководилаца Партије. Када он буде створио Ваздухопловство о којем је говорио, а створиће га, сигуран сам, волио бих бити његов официр.“ У том периоду, вјероватно је и постао члан КПЈ. Априлски рат На основу стања у војсци, земљи и свијету, било је јасно да ће доћи до рата и на простору Краљевине Југославије. Војска је предузимала све активности на одбрани земље. Неколико година пред почетак рата Краљевина Југославија модернизује своје ваздухопловство – куповином модерних авиона, али и лиценци за њихову производњу у шест домаћих фабрика. Наше фабрике производе савремене бомбардере и ловце енглеске, њемачке и италијанске лиценце – Бристол Бленхајм, Месершмит, Савоја Маркети… Бомбардер Бристол Бленхајм и ознака ВВКЈ (рондела са косовским крстом) Авион Бристол Бленхајм бомбардер је који је кориштен за дневно и ноћно бомбардовање. Постизао је максималну брзину 450 км/час. Посаду су чинили: пилот, извиђач и радиотелеграфиста – стријелац. На неким авионима био је уграђен и гониометар. Био је наоружан једним митраљезом марке „Ефен“ калибра 9 мм који је био смјештен у лијевом крилу; један митраљез „Ефен“ 9 мм који је био смјештен у турели позади у трупу. Могао је носити 400 кг бомби у трупу (4 бомбе по 100 кг.) и десет бомби од 12 кг. испод трупа, ближе репу, за „живе циљеве“. Имао је у трупу монтирану аутоматску фотокамеру за вертикална снимања. На почетку рата, у чину капетана II класе, Ђорђе Путица се као пилот бомбардера Бристол Бленхајм налазио у 217. ескадрили, 69. ваздухопловне групе, 8. бомбардерског пука, Друге ваздухопловне мјешовите бригаде (2. ВМБ) Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије (ВВКЈ). Ова бригада је активирана 10. 01. 1931. године на аеродрому Загреб. Од 01. 09. 1939. године у њеном саставу су се налазили: Други, Четврти, Седми и Осми ваздухопловни пук, а од Априлског рата чинили су је: Четврти ловачки ваздухопловни пук, Осми бомбардерски пук и 704. ескадрила за везу. Четврти ловачки пук био је наоружан са 18 ловачких авиона Хокер Харикен Мк. 1 и осам авиона домаће производње ИК-2. Осми бомбардерски пук био је наоружан са 22 (24) бомбардера Бристол Бленхајм, по једним двомоторцем Каприони Ка-310 и Ка-310 бис, једним авионом Физир Фп-2, као и два Бикера 131 који су кориштени за везу. Осми бомбардерски пук важио је за једну од најмодернијих и најбоље опремљених бомбардерских јединица ВВКЈ. Бригада је у мирнодопским условима била стационирана у Загребу (аеродром Боронгај). Бристол Бленхајм – бомбардер којим је пилотирао Ђоко Путица Припремајући се за рат, бригада је измјештена из Загреба на ратна летелишта у околини Бања Луке. Јединица је прешла 13. марта 1941. године из Загреба на помоћно летилиште „Топола“. Тако се штаб бригаде са 704. ескадрилом за везу налазио у мјесту Нова Топола, 8. бомбардерски пук (68. и 69. ваздухопловна група) је био стациониран у мјесту Ровине, док се 4. ловачки пук (33. и 34. ваздухопловна група) налазио у мјесту Босански Александровац. Сва ова мјеста удаљена су једно од другог од 3 до 5 километара. Према „Ратном плану Р-41“ задатак бригаде био је: прво, да Осмим бомбардерским пуком нападне њемачке аеродроме, концетрације трупа, жељезничке и друмске комуникације на југу Аустрије и западне Мађарске; да са Четвртим ловачким пуком спријечава дејство непријатељске авијације изнад дијела територије Краљевине Југославије, на простору Словеније, Хрватске и Босне, као и да пружа ловачку заштиту бомбардерима 8. БП. Летачко особље 69. Ваздухопловне групе (217. и 218. ескадрила) 8. Бомбардерског пука: Ђоко Путица са саборцима (у доњем реду, други са десна) Од 25. марта уведена су и стална дежурства пилота код авиона спремних за дејство. Људство бригаде било је мјешовитог националног састава (пилоти и техничко особље). Друга Ваздухопловна мјешовита бригада била је директно повезана са Командом Ваздухопловства у Београду преко 2. центра везе у Загребу. Тај центар везе у наредним данима биће кобан по састав 8. БП. Трећег априла 1941. године, један од официра бригаде, капетан I класе Владимир Крен (на приложеним документима виде се његови потписи) бјежи авионом Потез XXV са аеродрома Боронгај код Загреба Нијемцима у Грац, тада у Њемачкој. Са собом је понио податке о ратном распореду јединица ВВКЈ, аеродрома, спискова мобилизацијских мјеста, команди, јединица и установа на простору Дравске и Хрватске бановине, као и шифру за радио везу Ваздухопловства. Упутио је писма пилотима – Хрватима да дезертирају. Оснивањем НДХ постављен је за „заповједника Зракопловства НДХ“. Послије рата изручен је Југославији, гдје је осуђен и убијен у Загребу 1948. године. Бомбе на Трећи рајх За почетак рата у недјељу, 06. априла 1941. године, састав 8. БП сазнао је преко механичара пука, који је слушао радио станицу у једном од тренажних авиона. Kоманда Ваздухопловства није могла успоставити везу са 2. ВМБ због саботаже у 2. центру везе у Загребу. Тек у поподневним сатима 06. 04. по наређењу команданта 2. ВМБ пуковника Јакова Ђорђевића, командант 8. БП пуковник Станко Диклић издаје наређење: „Са два бомбардерска авиона 8. БП извршити офанзивно извиђање територије Аустрије, уз пратњу два ловачка авиона Харикен из 4. ЛП. Бомбардерски авиони имају бити по један из 68. и 69. ваздухопловне групе. За ловачку пратњу из 4. ЛП имају бити одређена два ловачка авиона Харикен, по избору команданта 4. ЛП ппук. Радосава Ђорђевића.“ Посаде су одмах одређене. Из 68. ВГ полетјела је једна посада из 216. Е у саставу: пилот Карло Мурко, извиђач пор. Иван Панџа и радио телеграфиста – стријелац нар. Раденко Малешевић. Из 69. ВГ полетјела је друга посада из 217. Е у саставу: пилот капетан II класе Ђорђе Путица, извиђач поручник Иван Салевић и непознати стријелац. Бомбардери су добили ловачку пратњу два Хокер Харикена из 216. и 217. Е/34 ВГ/ 4ЛП. То је био и једини примјер садејства бомбардерске и ловачке авијације у току читавог „Априлског рата“. Након удара југословенских бомбардера: Жељезничко складиште у Грацу, 6. априла 1941. Задатак је био да бомбардују жељезничко постројење у Грацу. Прво је кренула посада Мурко/Панџа/Малешевић, у 14.40 сати. Непосредно послије полијетања првог авиона полетјела је посада Путица/Салевић/непознати стријелац. Иако је по наређењу висина лета била 2.500 метара, посаде су летјеле на нижој висини (700 м.) Пилот Мурко изјавио је да им је маневар ниског лета спасио главе. Обје посаде бомбардера успјеле су бомбардовати жељезничку станицу и чвориште Грац, фабрику вагона, жељезничка складишта и касарне у близини. Сваки авион имао је по 4 бомбе од 100 кг и 10 бомба од 12 кг. По извршеном задатку (бомбардовању), посаде су се упутиле назад у базу. У повратку, југословенски краљевски авиони прелетјели су њемачку ваздухопловну базу Талерхоф (Thalerhof), одакле су за њима полетјели ловци, који су чак оштетили једног од нападача. Ипак њемачки ловци нису успјели да ухвате југословенске авионе. Мурко је касније забиљежио: „…у повратку, изнад Марибора… Прелећем преко путева, са којих ми машу цивили у знак поздрава. Каква иронија! Југословенску кокарду на крилима помешали су са њемачким крстом…“ Авиони су у повратку дејствовали митраљезима по њемачким војним колонама. Оба авиона – бомбардера Бристол Бленхајм, са својим пратиоцима ловцима Хокер Харикен вратила су се у своју базу. Бомбардовање Граца било је једно од првих бомбардовања територије Хитлеровог Трећег рајха. Узбуна је проглашена и у Будимпешти, од 18.01 до 18.40 сати. Била је то прва узбуна за главни град Мађарске, и од те су се бројале све узбуне до 1945. године. Одбрана и становништво Граца и Будимпеште неочекивано и неспремно је реаговало на прве узбуне, јер се оваква акција југословенског краљевског ваздухопловства није ни најмање очекивала. Детаљ рушевина: Грац, 6. априла 1941. Већ у току вечери 06. априла добијена су нова наређења за дејство по непријатељу, а у складу са Ратним планом Р-41. Циљеви су били у јужној Аустрији и пограничној зони са Краљевином Југославијом. Касније су циљеви промијењени на дејство према аеродромима у Мађарској, са којих је њемачко ратно ваздухопловство (Luftwaffe) вршило операције према престоном Београду. На операције 8. БП директно је утицао центар везе у Загребу, кашњењем и селективним (не)прослеђивањем наређења Команде Ваздухопловства из Београда. За 07. април наређено је бомбардовање циљева у приграничној зони Аустрије, са циљем ометања покрета и комуникације њемачких трупа према Краљевини Југославији. Одређени су циљеви: Фелдбах, Филах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг и Вилдон. У извршењу овог борбеног задатка кренуле су и 68. и 69. ваздухопловна група 8. Бомбардерског пука. Одређено је да бомбардери на задатак крену без ловачке пратње. Према изјави извиђача поручника Ивана Миклавеца полетјели су сви авиони 8. бомбардерског пука (23- 24 авиона). На задатак су кренули у понедјељак, 07. априла у 04.00. Вријеме је било облачно и кишовито, што је отежавало извршење задатка. Све посаде су полетјеле и већином су бомбардовале задате циљеве или објекте у њиховој непосредној близини. Тада су бомбардована и нека мјеста на граници Аустрије (Њемачке) и Мађарске. По свједочењу поручника Миклавеца неки од бомбардера ВВКЈ су летјели тако далеко да су видјели аеродром Асперн код Беча. Као потврда ове приче су и изјаве познаника и сабораца капетана Путице из каснијег периода, о његовом свједочењу везаном за поменуте догађаје, као и да су тада летјели близу Беча. Неке од посада нису успјеле због лошег времена да изврше задатке и избациле су бомбе на мочварно тло у Лоњском пољу. Приликом акција на циљеве у Аустрији, са којих је дејствовало њемачко ваздухопловство по Београду, посаде бомбардера ВВКЈ користиле су се и лукавством да би избјегле њемачку ПВО и ловачку авијацију. Тако су користили вријеме када су се враћале у базе њемачке ескадриле, и недуго затим кретале у бомбардовање задатих циљева, сматрајући да ПВО неће дејствовати мислећи да се ради о њемачким авионима. Ватрени дочек у Мађарској Следеће наређење за задатак било је бомбардовање циљева у Мађарској, које је издато 06. априла 1941. године у 21.00. Саботажом 2. центра везе у Загребу, ово наређење достављено је 8. БП тек сутрадан 07. априла око 10.00 сати. Због кашњења у просљеђивању наредбе, пилоти 8. БП одмах крећу на нови задатак – бомбардовање аеродрома на територији Мађарске, на локацијама Сегедин и Печуј, одакле је њемачко ратно ваздухопловство нападало циљеве у Краљевини Југославији. Иако је у наређењу од стране Команде ваздухопловства из Београда наређено да бомбардери имају ловачку пратњу, због неспоразума о времену поласка на циљ, пратња ловаца је изостала. Ипак, као и у ранијим акцијама 8. БП одлучности, пожртвованости и храбрости код летача 8. БП (свих националности) није недостајало. Сви су били одлучни да се супроставе агресору. То се најбоље види из примјера два команданта 68. и 69. Ваздухопловне групе, мајора Јоновића и Тешића, јер су обојица били одлучни да предводе своје групе на задатак. Није успјело наговарање да бар један остане на летелишту. На том задатку обојица ће погинути. Већина посада 68. и 69. ВГ извршила је бомбардовање задатих циљева. Тог дана 8. БП извршио је 31 ратни лет, уз непознат број часова налета, уз губитак од 8 бомбардера Бристол Бленхајм. Погинула су 22 авијатичара, од којих је један био из 4. ЛП. Тројица су заробљена на аустријској (њемачкој) територији, због принудног слијетања. Треба имати у виду да су због саботажа Нијемци имали унапријед све податке о намјерама и акцијама ВВКЈ. Недостатак пратње ловаца и добро обавијештена њемачка ПВО и ловачка авијација узрок су великих губитака у Мађарској. Авиони – бомбардери, који су успјели избјећи њемачке ловце и ПВО вратили су се у своју базу у Ровинама. Непосредно по слијетању посљедњег учесника из трагичног напада на циљеве у Мађарској, летелиште 8. БП било је нападнуто од њемачких ловаца. У нападу је учествовало 27 њемачких ловаца. Оштећен је један бомбардер Бристол Бленхајм, један авион Бреге XIX један војник је теже рањен. Интервенисали су ловачки авиони 4. ЛП ВВКЈ и успјешно заштитили бомбардере 8. БП тако да су Нијемци отишли необављеног „посла“. Напад на циљеве у Мађарској била је и једна од посљедњих акција 8. БП. Према комунистичкој историјској литератури, насталој послије Другог свјетског рата, остало је забиљежено да је у једној од поменутих акција ВВКЈ према циљевима у Аустрији и Мађарској, пилот капетан Ђорђе Путица био рањен у авиону у борби против Нијемаца, и да је његов авион био оборен. Његови савременици и сарадници (партизани) свједочили су да им је и он лично причао о тим догађајима. Саботаже и издаја Од почетка до краја Априлског рата, све акције 8. БП пратиле су саботаже мањег или већег обима. Оне су спровођене углавном од техничког особља на аеродромима, али и од појединих пилота. Сви они били су, највећим дијелом, хрватске националности, проусташки орјентисани. Тако нпр. на бомбардере Бристол Бленхајм никада нису постављене радио станице, које су се већ дуго времена налазиле у оближњем складишту. Током акција авиони нису имали радио везу, што је основа за успјешно извршење задатка. Вршене су саботаже на авионским инструментима и наоружању авиона. Што је овај краткотрајни рат више одмицао, саботаже су се повећавале, као и дезертерство. Према свједочењу капетана ВВКЈ Милановића напад на летелиште 8.БП навођен је, како се касније сазнало, гониометром из католичког трапистичког самостана у мјесту гдје је пук био смјештен. Осим проусташки настројених лица у редовима ВВКЈ, још један непоуздан фактор били су комунистички орјентисани припадници ВВКЈ, који су и у овим ратним условима слиједили и извршавали одређене директиве КП. У то вријеме на снази је споразум Молотов – Рибентроп о ненападању (и сарадњи) СССР и Њемачке. То је период када се КПЈ још није дефинитивно одредила према поступцима Њемачке и циљевима усташког покрета. Престанак активности 8. Бомбардерског пука Иако је и сљедећих дана било планирано дејство по одређеним циљевима на простору Србије и Хрватске, до њихове реализације није дошло. Већ од 10. априла већина јединица које су биле попуњене резервним кадром са простора Хрватске масовно је дезертирао. Такво стање је било и у Другој ваздухопловној мјешовитој бригади ВВКЈ. Већина Хрвата већ је напустила јединицу, мада је било часних изузетака који су остали све до капитулације, и који су се коректно понијели и током извршавања ваздушних акција бомбардовања. Неки од њих су се након капитулације јавили својим старјешинама и предали службено оружје. Већина је након Априлског рата ступила у редове новоформираног „Зракопловства НДХ“ и борила се и на Источном фронту. Осим њих један дио официра који су били комунистички орјентисани и чланови КПЈ, исто тако су на крају рата напустили јединице, вјероватно по директивама КПЈ, а са циљем стварања нове војне формације, која би била комунистички орјентисана. Вјероватно су се из тих разлога капетани Матија Петровић и Ђорђе Путица – иначе обојица комунисти, вратили у Загреб. Петровић, по националности Хрват, једно вријеме провео је у „Зракопловству НДХ“, гдје је „радио за партизане“. Касније је авионом пребјегао партизанима. Почетком љета 1941. године једна група комунистичких илегалаца из Требиња добија задатак да пронађе и доведе капетана Ђока Путицу, који би им добро дошао да као војни стручњак помогне у организовању њихових новоформираних јединица – партизана. Он је пристао на овај задатак, јер је још пред рат постао члан КПЈ. Након тог сусрета, сви се враћају у Херцеговину. Дио војника који је остао на летелиштима, запалио је све исправне авионе и повукао се према Сарајеву, пролазећи кроз проусташка хрватска и муслиманска мјеста у којима су чести били сукоби и провокације. Од преосталог људства 8. БП и 4. ЛП организоване су двије групе. Затворили су путне правце из Мостара и Кисељака, јер је кроз Сарајево требало да прођу краљ и Влада. Других војних јединица да изврше овај задатак није било око Сарајева. Недуго пошто су краљ и Влада прошли кроз Сарајево, у град су ушле њемачке јединице. Већина преосталих војника ваздухопловаца одведена је у заробљеничке војне логоре. Повратак у Херцеговину Послије повратка у свој родни крај, у Херцеговину учествује у подизању устанка; први је командир партизанске чете „Шума“. Почетком октобра 1941. године формиран је „Штаб Херцеговачког народноослободилачког партизанског одреда“. За његовог команданта именован је ваздухопловни капетан Ђорђе Путица. Од 04. јануара 1942. године Путица је замјеник команданта Оперативног штаба за Херцеговину, а већ од 04. фебруара 1942. и командант Оперативног штаба за Херцеговину. Враћајући се у штаб у Ластву, послије одржане конференције у селу Домашево на Љубомиру, наилази на засједу код села Ждријеловића, Љубомир, која га убија, 21. фебруара 1942. године. Тако је писано у времену послије Другог свјетског рата… Постоји, међутим, доста недоречености и сазнања везаних за „личности“ које су се налазиле у поменутом Оперативном штабу. Иако се налазио на високој позицији у партизанском Оперативном штабу за Херцеговину, Путица није био поборник исхитрених и пријеких одлука. Његово окружење у ком су се посебно истицали Сава Ковачевић и Петар Драпшин, мислило је и поступало потпуно другачије. Тако је због супростављених ставова и самовољних поступака, долазило до несугласица и неповјерења, првенствено између Саве Ковачевића и Ђока Путице. Такав случај забиљежен је на једном скупу на Требињским брдима, гдје је у свом обраћању мјештанима капетан Путица скренуо пажњу да се добро води рачуна да не дође до међусобних сукоба на идеолошком основу. Такав став испровоцирао је Саву, који је потом изазвао оштру расправу. Петру Драпшину и Сави Ковачевићу он је сметао и због свог ауторитета, јер је био активни официр који је учествовао у борбама са Нијемцима, лично је познавао Јосипа Броза и врх КПЈ. Након смрти Ђока Путице (десно), Оперативни штаб преузимају Петар Драпшин и Миро Попара (аутентичан документ) Ипак, код нижег руководства партизанског покрета владало је субјективно мишљење да се у официре и подофицире сада већ бивше Југословенске војске не може имати повјерења, и да се са њима треба обрачунати. Због убистава које је су починили комунисти у Херцеговини, Врховни штаб издаје наредбу од 04. фебруара 1942. године, којом се расформира заједнички херцеговачко – црногорски Оперативни штаб и формира нови искључиво од Херцеговаца. Том наредбом смијењен је Сава Ковачевић са мјеста команданта Оперативног штаба. Умјесто њега за новог команданта Врховни штаб именује капетана Ђорђа Путицу. Смијењен је и Петар „Илић“ Драпшин, а постављен Миро Попара. Сава Ковачевић није био спреман да изврши ову наредбу, коју крије цијели мјесец дана… Контроверзе погибије Након одлуке да оде на Љубомир, капетану Путици је послије једног провокативног разговора са Савом Ковачевићем и Петром Драпшином, наводно понуђена пратња, што је он одбио. Ипак, одлазак на Љубомир не може се сматрати само његовом иницијативом. На Љубомир одлази 19. јануара, са намјером да би још једном покушао да нађе заједничку платформу и спријечи оружану конфронтацију између национално и комунистички орјентисаних мјештана. Тамо је 23. фебруара требало је да говори на великом народном збору. У селу Врпољу понуђена му је опет пратња од стране локалних комуниста, што поново одбија, узевши само једног младића који би му био водич. Упутио се у Домашево, гдје је од локалног партизанског руководства затражио да организује заједничку конференцију народа Домашева и Ждријеловића. Иако сви позвани нису дошли, Путица је на том скупу апеловао на присутне Домашевце да буду еластични у тражењу заједничког језика са својим комшијама из сусједног села Ждријеловића, како би се избјегло непотребно пролијевање братске крви. Сутрадан, 21. фебруара 1942. године, са двојицом локалних партизанских руководилаца одлази у правцу Радачког бријега, гдје је требало да се састане са Владом Томановићем и групом билећких партизана. Код села Ждријеловићи наилазе на „засједу“. Постоји више тумачења овог догађаја, у којем је убијен капетан Путица. Једно је да су га убили каменицама мјештани из двије породице. Друго је да је убијен од стране пратиоца, који је био раније припремљен од стране Саве Ковачевића и других, а да све личи на несретан случај… Било како било, његова погибија највише је одговарала смијењеном Сави Ковачевићу, чак вишеструко… Ослободио се незгодне конкуренције, припремио је нови састав руководилаца Оперативног штаба, које би он контролисао, те исценирао повод да започне обрачун са потенционалним неистомишљеницима. Са вијешћу о смрти Ђока Путице на Љубомиру – отпочео је крвави обрачун са Љубомирцима на Радачком бријегу… Као посљедицу овај крвави догађај имао је започињање братоубилачких сукоба, али и скори нестанак партизанског покрета на овом простору Херцеговине. Тијело капетана Ђорђа Путице било је сахрањено код цркве на Љубомиру, а 03. октобра 1958. пренесено и сахрањено у заједничку гробницу у Градском парку у Требињу. Тек 04. марта сазван је састанак на коме је дошло до именовања новог руководства (привременог) на коме умјесто Ђорђа Ђока Путице именован Петар Драпшин „Илић“ и Миро Попара. Смијењени командант Оперативног штаба Сава Ковачевић и даље је водио главну ријеч… Аутор: Милан Путица за Радио Требиње КОРИШТЕНА ЛИТЕРАТУРА: „Ратни дневник ВВКЈ“, Александар М. Огњеновић, Београд, 2016. „Ваздухопловство у Априлском рату“, Златомир Грујић, Београд, 2016. „Орлови са Врбаса“, Данко Боројевић, Драги Ивић, Рума 2014. „Крваво коло херцеговачко“, Саво Скоко, Београд 2000. „Требињска стољећа“, Мирко Радојичић, Требиње – Невесиње, 1969. „Требињци пали у борби за слободу“, Требиње 1974. Кleine zeitung – Bomben über Graz: Bilder aus dem Landesarchiv Лични архив аутора

Од аутора Александра Диклића, чији смо претходни телевизијски серијал "испратили" и на нашем Форуму, стиже нови телевизијски документарни пројекат под називом "Рајх у Београду". Кроз полусатних 12 епизода водиће нас: - аутор Александар Диклић, - др доцент Алексеј Тимофејев, - историчар Јован Мирковић, и новинар Божидар Николић. "РАЈХ У БЕОГРАДУ“, појасниће нам мало познате податке о прагерманској религији, о настанку „светог немачког римског царства“, као и трагичне последице нацизма и монструозног трећег РАЈХА. "Рајх у Београду" ће бити емитован на ТВ Студију Б, матичној кући Александра Диклића од јесени 2017. године. РАЈХ у БЕОГРАДУ, је телевизијски серијал од 12 епизода, а до марта 2018. године, аутор планира и издавање истоимене књиге. http://www.skordisk.rs/rajh_serija.html Свакако ћемо и овај серијал пратити на Поукама