Претражи Живе Речи Утехе

Феномен такозване Црногорске православне цркве, односно псеудорелигијске заједнице која се појавила у Црној Гори 1993. године, има своје дубље мотиве у политичким тежњама за коренитим променама идентитета Црне Горе, њене историје, културе и националног бића. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице