Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'распињање'.
Found 2 results
-
Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Од давних времена у суботу треће недеље Великога поста, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Зато се и поклањамо Крсту часноме. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат, римски управитељ Јудеје коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: “Распни Га, распни Га!”. Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести, ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомилoм руље опрао руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да ‘неутралишемо’ неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта, уосталом, о томе има да се прича?”. Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!”. Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”. Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну победу на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или конц-логоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави – Истине и Добра, стоји свако од нас. Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/03/29/raspinjanje-dobra/
-
Епископ Сергије: Распињање Александра Вучића
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Да живим у Београду или негдје у унутрашњости Србије, можда бих о предсједнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на пустој и суровој граници Босне и Лике, мој поглед на живот, саживот, на прилике и неприлике, условљен је само једним – жељом да духовно и биолошки преживи ово моје мало и нејако стадо Христово, које ми је дато на бригу и старање. Већ три деценије ми се бринемо да не нестанемо, да нас има, да останемо тамо гдје нас је одувијек било. За остварење ових скромних жеља увијек нам је недостајала помоћ, братска рука и разумијевање. Због тога смо више искрварили послије рата него у самом рату, јер ратне ране нико није желио да нам вида. Међународна заједница није била заинтересована да нам помогне, а Република Српска недовољно јака да нас снажније подржи. И када смо, од много наде и гледања у истом правцу, за час окренули главу од матице Србије, предсједник Вучић је погледао нас. И не само погледао, већ и помогао, и походио нас, два пута, као ниједан предсједник Србије до тада. На томе смо му били и остали бескрајно захвални, јер Крајишници памте чак и онда кад се чини да су све заборавили. Истине ради треба подсјетити да је Србија уложила новац у сваку општину и сваки град Републике Српске, али и у четири општине са српском већином у Федерацији БиХ, па тако, захваљујући тој истој Србији и њеном предсједнику, имамо, као израз трајне љубави, дјечије вртиће, болнице, путеве, храмове… Међутим, да би се оспорило, омаловажило и све представило другачијим него што јесте, свакодневно се испаљују отровне стрелице у виду новинских написа и интервјуа наших освједочених душебрижника, који страх од великосрпских империјалистичких тежњи, посијан од њих самих у њиховим недобронамјерним умовима, покушавају измјестити у свакодневицу овдашњих Бошњака и Хрвата, којима, увјерен сам, предсједник Вучић жели исто што и нама Србима – мир, напредак и добре односе, без страха једних од других. Напада се онај који је бјесмучно нападнут у Сребреници, покушава се дискредитовати онај који је помогао тој истој Сребреници, као нико до тад, а све са људском жељом да се ратне ране излијече међусобним повјерењем, да се овдашњи народи повежу модерним саобраћајницима, да нам, свима заједно, овдје буде боље, да сви имају посла, да нико не одлази у бијели свијет само да би нашао посао а изгубио све оно што има само у земљи у којој је рођен – рођаке, пријатеље, успомене, срећу… Када се видјело да је све теже плашити оне друге и другачије великосрпским национализмом, јер је та матрица одавно истрошена, онда се дошло на не тако нову идеју да се за све окриве Руси, па да се они други и другачији плаше њима и, наравно, Вучићем као њиховим експонентом. Узалуд! Довољно је погледати чије су банке, тржни центри, гдје одлази радна снага и свакоме ће све бити јасно. Некоме је, очигледно, досадио мир и напредак, па би сада, осокољен резултатима америчких предсједничких избора, да „распакује Дејтон“, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци, жељни мира и повјерења, жељни своје дјеце из Њемачке, унучади из Ирске, пријатеља из Америке. Босна и Херцеговина у којој живим, у којој служим и у којој ћу кости оставити, има компаративне предности: Хрватска помаже Хрвате, Србија Србе, исламски свијет Бошњаке. Ако нам умови и срца нису тијесни, у овој земљи има мјеста за све и свакога. Није овој распетој земљи проблем Александар Вучић, већ фрустрације оних који би да ову земљу кроје по своме, а у тој политичко-кројачкој замисли овдје би било Срба тек толико да декоративно украсе вјерски и национални монолит замишљен у неком од мрачних центара моћи. Знам да то предсједник Вучић не би дозволио, баш као ни предсједник Додик, као ни сваки други честити Србин којем је стало да иза нас нешто остане у овој лијепој и страшној земљи, која није и неће бити ничији плијен, већ простор у којем ће живот надјачати смрт, у којем ће бити бројније нове колијевке него радне визе, у којем ће комшија вјеровати своме комшији као брату рођеном. Док год распињу Александра Вучића, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту гдје јесмо. Кад ућуте, знаћу да није како треба, да нестајемо и да нас неће бити. Вучићево распеће је наше васкрсење! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.