Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић, пензионисани свештеник, који се јутрос упокојио у Господу, данас је, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, сахрањен у манастиру Дајбабе код Подгорице. Отац Момчило Раичевић рођен је 22.10.1933. године у Дубовику, општина Босанска Крупа. Завршио је Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1957. године а рукоположен је у чин свештеника 12. децембра 1958. од стране Епископа бањалучког (касније жичког) Василија Костића. Чином протопрезвитера га је одликовао викарни Епископ Никанор, по благослову Митрополита црногорско-приморског Данила, а правом ношења напрсног крста Митрополит Амфилохије 2006. г. Био је парох у Липнику у Босанској Крајини до 1964, затим у Подравској Слатини до 1974. године. Од 1974. године служи у Црној Гори, прво у Никшићу а од 1977. у Храму Светог Георгија под Горицом у Подгорици, све до пензионисања 2002. године. Био је дугогодишњи архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и старјешина храма под Горицом. После цијелог радног вијека, отац Момо, као умировљени свештеник служио је у многобројним манастирима Митрополије, међу којима је и Ђелија Пиперска. Сестринство ове свете обитељи данас се опростило од оца Мома дирљивим сјећањем које преносимо у цјелости: Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић рођен је 22. октобра 1933. године у Малом Дубовику, крај Босанске Крупе, у Босанској Крајини. Поријекло је сигурно утицало на његову будућу службу – његов отац Андрија био је свештеник, а мајка Вукосава свештеничка кћи. Више пута су се селили. Породица је била у Славонији када је почео Други свјетски рат. 1942. одведени су у логор у Цапрагу, а потом спроведени у Црну Гору, гдје остају до 1949. године. Затим се враћају у Босну. Тако је отац Момо основну школу завршио у Подгорици, а из Босне отишао у Београд, уписавши се на Богословију у Раковици. Оженио се супругом Даринком 1958. године и исте године био и рукоположен и упућен на служење у Босанској Крајини, у Подгрмечју. У његовим сјећањима и његовом срцу Крајина је добила посебно мјесто, не случајно – ондје гдје је рођен, и одакле је родом била и његова мајка, започео је свештеничку службу. Није било лако на првој парохији, у крају у коме су православни и послије рата много страдали од власти. По очевим ријечима: „Српска права су била незаштићена, а међу незаштићенима свештеник је био на првом мјесту. Подразумијева се – православни свештеник.“[1] Упркос тешкоћама, са чежњом ће се отац увијек сјећати тог периода и бити „послије толико година душом и мислима у Босни“. Један разлог је љубав према повјереној му свештеничкој служби, коју је схватио, како сам каже, са усхићењем. „Као дах свјежег ваздуха, највећи дар, поклон од Господа. Лет небом. Тај осјећај је немогуће ријечима описати.“ Други разлог је пажња, љубав са којом су га парохијани, Крајишници, дочекали: „Почео сам парохијску службу врло млад, у 24. години. Младост доноси неискуство, парохијани су то примијетили и односили се као према рођеном. Често су ме посјећивали, доносили воће, поврће и друге намирнице које су имали. Одвајали су, што би се рекло, од својих уста. То су Крајишници. Зато их цијелог живота носим у срцу. То њихова непосредност заслужује.“ Зато га је увијек срце бољело за Крајином – за напуштеним селима, за прогоњеним лијепим српским обичајима, за сузбијаним, гушеним идентитетом, за ишчезлим сјећањем на величанственог Творца величанствене творевине. Бол за Крајином био је бол за српским народом, због неправде коју су трпјели они који у времену атеистичког једновлашћа „одржаше хришћанске врлине“, чија је душа „велика као Грмеч и друге крајишке планине“. Већ 1964. морао је да напусти вољену Крајину и оде у Славонију на нову парохију, гдје ће служити десет година. Његов отац Андрија желио је, међутим, да се отац Момо са породицом врати на очевину – у Црну Гору, у Подгорицу, на породично имање. Супруга Даринка га је молила да то не чине, али је ипак одлучио да послуша оца, утолико прије што је осјетио и пријетеће јачање хрватског национализма. 1974. преселио се са супругом и четири кћери, а три године касније добио службу у Подгорици. Како свједочи, неколико година је био једини парох, јер је много свештеника страдало за вријеме, а и послије рата, од „народне власти“. Једне године на Васкршњој Литургији није било у храму никога ко би одговарао. Биле су то мукотрпне године за оца и његову породицу. Ако је у Крајини било тешко, овдје је било још теже – народ се отуђио од Бога, одрекао себе самога. Није прихватио новодошавшег свештеника, нити су га прихватили рођаци који су живјели у близини. Оскудица га је натјерала да се бави земљорадњом и сточарством. Трпио је неправду, омаловажавања. Трпјела су и дјеца, од којих је најмлађа кћер имала 10 година када су дошли у Подгорицу. За њих није било стипендија, ни других погодности које су остала вриједна дјеца имала током школовања. Оца и мајку бољела је неправда од које ни кћери нису поштеђене. Када је говорио о свом животу у Црној Гори, отац је имао обичај да каже да се никад није уклопио, да није разумио менталитет овдашњег народа, да га је неправда убијала. Тешко је подносио то безбожно вријеме, будући осјетљив, дружељубив, одан православљу и српству. Говорио је касније како је много пута пао, како је много пута, сломљен свакодневицом, дао лош примјер, недоличан свештеника, али и да Бог зна шта је претрпио – да му је срце било и од камена, сломило би се. „Желио сам да то буде другачије, да живот иде радосније. А ето, не дају неки људи. Вјерујем да ни они сами не знају зашто не дају.“ Али буре је пребродио захваљујући нади коју је неодступно чувао. „Надање је било спас. Јер је живот био испуњен тешкоћама. Потешкоће, боље рећи страдање, створене системом бјелосвјетских идеологија. Може се рећи људским глупостима… Надање је најљепши дар. Са том идејом многи су преживјели.“ Колика је била његова радост када је 90-их година почела духовна обнова у Црној Гори, када је народ почео да прилази Цркви, нарочито млади. Они који нису знали за Бога почели су да се крштавају, посте, причешћују. Не само да је сада имао ко да одговара на Литургији, већ је отац доживио, сузних очију, да Литургију пјева хор. Пред њим се одвијало чудо процвата Цркве. Зато му је испрва тешко пало оно што са собом носи одлазак у пензију – у својој 68. години. Али на свом слуги Бог је показао како све може да окрене на добро. Или, како је отац Момо имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог“. Женски манастири, оживјели у претходних петнаестак година углавном младим сестринствима, ријетко су имали свештенослужитеља и радо су примили умировљеног свештеника. Тако је после цијелог радног вијека, са скоро 70 година, отац Момо први пут дошао да служи у женском манастиру. Носио је са собом велико искуство, али и свијест да је ово ипак нешто ново и непознато. Као да је кренуо испочетка, као ђаче – обазриво, пажљиво је ушао кроз манастирску капију, а затим и у храм, осврћући се лијево-десно, пазећи да нешто не погријеши. Скрушено је ушао у нову заједницу, спреман да себе поништи и у свему се прилагоди жељама, потребама, навикама сестринства, да учи, чека, истрпи. Мало-помало није више имао „нерадног“ дана. Свједочио је сам да је више служио у манастирима, као већ умировљен свештеник, него током своје свештеничке службе. Био је позиван, потребан, поштован. Што смо га више познавали, више смо га и вољели. Човјек велике тјелесне снаге, а необично осјетљиве душе, такорећи пјесничке. Веома пажљив, префињен, осјетљив за особености монашког живота, сестре је волио и гледао као своје ћерке. Љубазан у односу са људима, трпељив, тачан – постао је драги, радо дочекивани члан заједнице. Подмладио се, заправо оживио радосно служећи Свету Литургију у манастирима током 18 година. А Литургију је волио и лијепо пјевао, из олтара пратио појање сестара у пијевници. Литургија је за њега била живот и жива. Отуда се често молио за „приспали народ“ и проузносио јектенију „разумимо једни друге“ умјесто „љубимо једни друге“. Збуњеним вјерницима објаснио је да ако не разумијемо једни друге, не можемо једни друге ни вољети. А српски народ редовно је помињао уз изабрани народ, Израиљ. За дјецу која су долазила на Литургију отац Момо је био једини свештеник кога су познавали, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник помало зачуђено би примијетили како се отац Момо нешто промијенио. Били смо свједоци: Господ је наградио трпљење свога слуге и поново му дао да осјети усхићење у служењу бар приближно оном које је имао на почетку. Написао је отац замишљен над својим животом: „Е, када ћемо се смјестити? Смјештају нас стално и никад да нас смјесте… Мора да су нешто изгубили, па не знају да нађу и наше и њихово мјесто. Своје мјесто не држе у Божанској мјери… Изгубили су Онога који одређује праву мјеру. Па одредише неку своју „људску“ мјеру… Стално измишљају некакве мјере, а те мјере одведоше свијет у зло. Мјесто правог Мјеритеља, измишљају некакве идеологије, по својој мјери, и стално упадају у веће зло. Научи их, велики Мјеритељу, просвијетли очи ума њихова да виде праву мјеру и мјесто. Тада ћемо бити смјештени сви на своје мјесто, и ми и они који нам нуде своје мјере.“ Вјерујемо да је отац Момо свима истински све опростио, и да је добри Бог примио његово покајање. Да нас радосно благосиља из наручја Оца нашег Небеског и да са херувимима и серафимима славослови Господа коме је вјерно служио. Нека буде вјечно сјећање на нашег оца Мома. Сестринство манастира Ћелија Пиперска Извор: Митрополија црногорско-приморска