Претражи Живе Речи Утехе

Гост новог издања емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протосинђел Захарија (Митић), игуман свештене обитељи манастира Свете Тројице надомак Књажевца у Епархији тимочкој. Гостујући у наведеној емисији аутора и водитеља Слободана Стојковића, отац Захарија је говорио о греху и покајању, нагласивши да је преумљење поступни пут ка преображају и промени на боље, тј. ка усрднијем врлинском животу који свој смисао и циљ налази у светотајинском животу Цркве. Према речима игумана Захарије покајање је радост душе јер се човек целога живота бори са грехом у себи, а та борба би без љубави Божје и помоћи Његове била бесмислена и без плодова. Говорећи о степенима греха и греховности, уважени гост је истакао да нема малих и великих грехова, већ да је сваки грех промашај циља, одвођење на стрампутицу и довођење до разних видова духовних девијација. Потребно је да сваки хришћанин уђе у дубине своје душе, да размисли о свом начину живота и тиме ће доћи до спознаје да смо сви грешни. У делима светих отаца и учитеља Цркве налазимо важан детаља где видимо да су сви велики подвижници и угодници Божји себе сматрали за најгрешније и свегрешне, истакао је отац Захарија. Поред многобројних пастирских поука и животних савета, уважени гост је говорио и o савременим искушењима са којима је суочен човек 21. века, те указао да је Црква Христова једина лађа спасења и да у заједници са Господом имамо постојану потпору и помоћ. Пред крај овог надахнутог разговора протосинђел Захарија је говорио о манастиру Свете Тројице у којем се прославља име Божје, а који у предивном амбијенту надомак Књажевца представља духовну кошницу која већ овде и сада рађа дивне плодове који су највидљивији у живој литургијској заједници која се свакодневно сабира у овој прекрсној светињи. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу! Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку… Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој! И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави! Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био. Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве. Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има! Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе. Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет… Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?! Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?! Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?! Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни… Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима… Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде. Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше. Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити. Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати… Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет… Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој! Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“ Нисам, али јесам милост његову небројено пута! Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила. Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе! Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа! Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим. Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан. Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку! Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака… Михаило Меденица Извор: Два у један