Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'радим' or ''.
Found 7 results
-
Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/
-
Свештеник Андреј Лоргус - Шта да радим да ме Бог не казни (2. део)
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Мотив три: слабост и анксиозност Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници. Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе. Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету. Мотив четврти: очекивање чуда Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе. У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио. Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац. Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна, да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива. Колико неуротика има у храму? Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време. То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени. Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање. Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе. Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто. За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи. Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/ -
Шта је религиозност? Зашто је неуротична? Како неуроза искривљује религију? О томе размишља психолог, ректор Института за хришћанску психологију, протојереј Андреј Лоргус. Шта је религиозност? Религиозност је остварење исте темељне потребе појединца као сигурност или самоостварење, као љубав или слобода. Религиозност је човекова потреба за Вишим, духовним, светим, у таквом појачању и оправдавању живота и вредности, без којих човек губи смисао живота. Сваки човек тражи Онога Ко или Шта стоји изнад њега и изнад света, над стварима и догађајима, над патњом и срећом, над животом и смрћу. Човек тражи Оно што има највише значење, јер нам је смисао живота потребан, као ваздух. Као зрео облик духовности, а не као родитељска традиција или друштвени став, религиозност одговара на дубоке људске потребе. Већина човечанства (према подацима УН о распрострањености религије у свету, она је од 85% до 92%) живи, бирајући за себе овај или онај облик религиозности. Међутим, религиозност може бити и здрава и неуротична. Тражи Бога у другој особи Здрава религиозност је такав однос према Свевишњем, према Богу, у коме човек не тежи никаквим другим циљевима, осим стварном односу са Богом, освећењем свог живота највишим вредностима. Човек тражи Свевишњег у религији како би живот учинио смисленијим. Здрава религиозност се остварује кроз веру, традицију и обреде који припадају овој вери. То захтева подучавање. И што је учење развијеније и утемељеније, то је више повезано са елементима целокупне људске културе, приступачније, стабилније, утолико више одговара верској потреби. Ако је учење насумично, лоше замишљено, маргинално, суморно и конфузно, онда доноси много мање задовољства у религиозним потребама. У здравој религиозности све је усмерено на знање и сусрет, стога човек у свакој речи, осмеху тражи Божанско. У другом човеку тражи лик Божији, али га никада не идеализује, јер је само Господ носилац Највишег. Здрава религиозност захтева максималну јасноћу, свест о сопственом свету. Она тежи да одржава ред у себи. Ово је метафора за љубазног власника који зна где и шта лежи у његовој кући. Сећа се шта је похрањено у подруму, а шта је уклоњено на таван. Увек је чисто и уредно, прозори су опрани, кроз њих се види небо. Како ће ми религија помоћи да манипулишем другима? Али често се религиозност користи у друге сврхе које нису повезане са религијом, већ играју улогу психолошке компензације за људе са нестабилном психом који се тешко прилагођавају свету који се брзо мења. Таква религиозност се назива неуротичном. У њему човек задовољава потребу за сигурношћу и надокнађује оно што му недостаје. Штавише, овај недостатак може бити и прави и измишљен. Субјективно, особа доживљава у себи недостатак темељних ослонаца, значења, уверења, правила, норми. Неспособан да се одупре стварности у себи, човек тражи спољну подршку која би обезбедила стабилност и предвидљивост живота, заменила недостајуће личне механизме. Идеологија, поглед на свет, стереотипи, научна (и псеудонаучна) слика света могу постати такав ослонац. Можда је то религија. У овом случају, религија „решава“ несвојствен задатак: психолошку компензацију или лично задовољство. Религија не постаје веза са Богом, не сједињење Неба и човека, већ инструмент прилагођавања незадовољавајућем уређењу стварности. А ово су само неки од мотива који се налазе у нездравој, неуротичној религиозности. Врло често се човек мора суочити са чињеницом да је жеља да се вера искористи као средство за допуну стварности или за задовољење духовног бола оно што људе води ка религији. Врло често се човек обраћа Цркви да би задовољио своје себичне личне потребе повезане са страховима и болом. Религија треба да исправи изобличења личности, донесе олакшање од неуротичних страхова, упадне у међуљудске односе, смири владаре и уведе ред у свет. Али религија је веза са Богом, религија уздиже човека на Небо, а не успоставља ред у стамбеном насељу. Мотиви, или како се остварује неуротична религиозност Мотив први: страх Кад год особа користи религију као психолошки лек, постоји опасност да се та особа разочара у религију и да буде у загрљају анксиозности и страха. То је оно што је религиозна неуроза – контрадикторно лутање у неиспуњеним надама и агресивни покушаји да се религија обликује тако да одговара сопственим страховима. Уопште, мотив страха је један од најмоћнијих мотора. Али када човек тражи избављење од страха и стрепње у религији, он тражи такав систем, учење, и што је најважније, праксу која ће донети осећај да је безбедан, да неће бити кажњен. „Шта могу да урадим да ме Бог не казни и не повреди у мом животу?“ Ово је пример неуротичне религиозности, када човека води страх од казне, а не жеља да се повеже са Богом. Други мотив: моћ Мотив моћи није ништа мање јак. Религија даје правила и каноне. У систему традиција, ритуала и догми људи траже правила и ставове који ће им омогућити да манипулишу, контролишу, уздижу се изнад других, односно траже начин да се заштите од страха. Дакле, човек инфантилне личности тражи у религији правила своје превласти у породици и друштву. Не знајући како да побољша односе, не користећи ауторитет, плашећи се своје несолвентности, долази у хришћанство како би тамо пронашао патријархална верска начела и заменио њима свој комплекс несигурности. Или жена која од детињства доживљава одбацивање сопствене женствености и пати од сексуалне пажње свог мужа, тражи у религији потврду своје одбојности према сексу, правдајући то монашким упутствима и библијским цитатима. Жедан предвидљивости, стабилности у браку, мушкарац доводи своју изабраницу на исповест. Одмах упозорава свештеника да жели да будућа жена призна све своје пороке, поготово што је улазила у интимне односе са другим мушкарцима. Он жели „да се ожени у пуној искрености, да је очисти, што је немогуће без исповести“. Другим речима, такав човек покушава да манипулише и свештеником и женом, па чак и правилима, користећи их за себе. Али он се само плаши да не буде преварен и покушава да се ослободи својих страхова. Потпуно исто се дешава и ако жена са завидном редовношћу одлази код свештеника, чија се исповест увек развија по истом шаблону – „грешила је увредама, љутњом, рекла превише, изнервирала се...”. Увек почиње прича, обично унапред написана на једну или две странице, у којој детаљно објашњава зашто је била изнервирана. Такве приче се завршавају стандардним сажетком: „они су криви што су ме учинили жртвом, несрећном, уопште покушавају да ме понизе, па чак и униште, а све зато што идем Богу”. Другим речима, у својој неуротичној религиозности, она несвесно користи религију у своје личне сврхе, као начин да растерети себе и пребаци одговорност на друге. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/
-
Сва патња коју многи људи осећају у великој мери лежи у чињеници да нису толико болесни, већ су одвојени од свега интересантног у животу, од свега разгаљујућег, односно лепог. Седе и јадикују због својих проблема, својих грехова, својих грешака, својих симптома, богзна чега, а могли би да седе и уживају на бројне начине. Обично кажу: ,,Сувише сам депресиван да радим то и то“. То је на неки начин истина, али није потпун одговор. Чак ни не покушавају, односно не покушавају довољно да обогате своје животе зато што мисле да је најбољи начин да се излече потпуно усредсређивање на проблеме. Али то није најбољи, већ најгори начин. Усредсређивање на сопствене проблеме треба и мора да иде руку под руку са већим и интензивнијим интересовањем према животу. То интересовање може подразумевати уметност или многе друге ствари, алил по мом мишљењу мора подразумевати и идеје. Не сматрам да је то само интелектуална разонода, у томе се не слажем са Александром Сатерлендом Нилом из Самерхила, који је премало нагласио устројство ума. Немам високо мишљење о чисто интелектуалном устројству ума, за разлику од обогаћивања ума. Питање постаје врло конкретно: шта сви читају? Рекао бих да особа треба да почне да чита значаjне књиге и да их чита озбиљно. Стичем утисак да је савремен метод читања усмерен на то да се не треба превише трудити, да читање треба да тече глатко, да траје кратко и да пружа тренутно задовољство. Све то је, наравно, илузија. Ништа што вреди не може се учинити или научити без труда и без жртвовања, дисциплине. Читава идеја да се за осамдесет часова може научити свирање или било шта друго, осмиљена је само да извуче новац од људи. То је комплетна бесмислица, али то је дух који данас преовлађује чини ми се у чичтавој популацији и упрскос чињеници да објављујемо много књига, број књига које се озбиљно читају, које остављају траг у особи која их чита, које заиста мењају живот, веома је мали. Зато је јако битно питање како неко чита и шта чита. […] Одрећи се учења из величанствених ствари које је људска раса постигла у суштини је варварски чин. Сматрам да је то глупо. Али, човек себе лишава у име независности, у име одбацивања ауторитета, лишава се тога да буде нахрањен, напојен, да на њега неко утиче, да буде осунчан, а то је неопходно свим људским умовима како би се развили. Човек може бити вегетаријанац када је у питању храна, али ако је вегетаријанац у менталном и духовном смислу и одбија већину онога што постоји, тада ће се његов ум у великој мери испостити. Ерих Фром https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/07/како-особа-може-да-обогати-свој-живот/
-
- депресиван
- сам
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Бранка Зечевић: Радим без икаквих интереса и певам Богу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Наша Бранка Зечевић, познати интерпретатор духовне и етно музике дала је интервју за "Чеговић ТВ". "Радим без икаквих интереса, певам Богу, певам самој себи, а онда и народу који воли да ме слуша, који воли емоцију коју ја преносим путем пјесме", истакла је Бранка Зечевић у наведеном разговору чији видео запис доносимо у целости. Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Не знам откуд толико чуђење што радим у ауто-перионици јер много других људи, бољих људи од мене, ради додатне послове да би у ова несрећна времена скрпило крај с крајем. Није никаква грехота нити изузетак то што радим где радим јер то је мој посао тренутно, док ће новинарство бити мој позив довека. Њега доживљавам позивом и посвећеништвом, тако да није важно шта радите да бисте прегурали месец док год је реч о поштеном послу. Радим као перач аутомобила, али живим као новинар и за новинарство, каже за „Београдски глас“ Михаило Меденица, један од најбољих српских новинара репортера, који последњих месеци, осим што пише за „Недељник“ и свој блог „Два у један“, пере кола у једној београдској ауто-перионици. Откуд ви на том послу, из протеста или из невоље? Не, нисам се у ауто-перионици нашао ни из каквог пркоса. Сматрам да нема места за њега данас. Превелики је луксуз бити пркосан и баталити новинарство, ваља се и мора остати у њему како бисмо учинили све да наша намучена и дивна Србија исплови из вихорних времена и овог мрака у који ју је актуелна власт увукла. Дакле, у пераче нисам отишао из пркоса, али ћу пркосно писати увек, а ту сам где сам јер се тренутно редакције нешто и не отимају о мене (смех), а да молим, кукам и пристајем на труле компромисе како бих се негде углавио на плату и здравствено осигурање и симулирао новинарство, не пада ми на памет. Поштено радим поштен посао, последња четири месеца у перионици, а пре тога сам радио ноћну смену у трафици док, нажалост, није затворена. Паралелно пишем, не зависећи ни од чијег хира, милости, жеља и сугестија. Зна ли ваш послодавац кога је запослио и да ли је свестан да би могао да се рекламира и каже „дођите да код мене оперете кола, имаћете част да вам их опере Михаило Меденица, тренутно један од најбољих новинара у Србији“? Мој послодавац, господин Гудаловић, зна чиме се бавим, но замолио сам да то не потенцирамо јер нема потребе за тим. Човек ми је дао посао и захвалан сам му на томе. Један сам од перача, ни по чему привилегованији од других, јер и не треба да будем, а да ме „рекламира“, нема никакве потребе за тим. Вама хвала од срца на великој али претераној похвали, без лажне скромности – далеко сам ја од једног од најбољих новинара у Србији. Ја себе не доживљавам тако. Када пишем, трудим се да пишем из душе и срца, без калкулације да ли ће ми то нашкодити или донети добра. Баш као и када перем аутомобиле – трудим се да то учиним најбоље, као да их пере Меда, релативно нови момак у перионици којим су муштерије задовољне, и то ми је што се тог дела приче тиче сасвим довољно. Шта кажу муштерије када вас препознају? Више се виђам са аутомобилима него са муштеријама, али када се то догоди, најпре буду збуњени, нису сигурни да ли сам то ја, стидљиво питају, одговорим да јесам и наставим са послом, извињавајући се што немам више времена за разговор јер посао чека. Недавно ми је један момчић онако сажаљиво рекао: „Господине Меденица, ниско сте пали“, на шта сам се слатко насмејао, схватајући да није мислио ништа лоше и објаснио му да човек ниско падне ако морално, људски и карактерно посрне, а не ако се дохвати сунђера, кофе и црева. Не зависим ни од чијег хира или милости Како су на овај посао реаговале ваше колеге и породица? Нормално, јер нема потребе за другачијом реакцијом. Ко ме познаје, зна да презирем патетику, сажаљевање и сличне непотрепштине, јер нисам на улици, не просим, радим свој посао и живим за свој позив. Наравно да бих био срећнији у редакцији, али до неких бољих времена нисам несрећан ни у ауто-перионици. Ситуација је таква да невоље притискају са свих страна, а како ми је породица светиња, сигурно нећу дозволити да трпи већ ћу радити сваки поштен посао који ми се понуди. Може ли новинар да се укалупи у радно време од осам сати? Новинар може да се укалупи у све. Због тога и јесте новинар. Не бих могао да радим неки канцеларијски бирократски посао, да отаљавам сате до краја радног времена, али овај сасвим лагано радим јер колико је физички тежак, толико растерети мозак на неко време. Веома прија и дружење и рад с људима који се не оптерећују тиме да сам новинар већ њихов колега, па разговарамо о необавезним, безазленим и тако умирујућим темама, далеким од свакодневне чамотиње у којој живимо. Некако нам је свима та перионица изгледа збег од онога пре и после ње. За новинара је свако место на земаљској кугли место где може да се ради и прати живот. У перионици срећете пуно људи, шта се тамо може сазнати о њима и инспирише ли вас она да нешто и напишете? Рекох, више виђам аутомобиле него људе, али по ономе што виђам још ми је јасније оно што сам знао и пре доласка у ауто-перионицу, а то је да ко има – не зна колико има. Много је ту бахатих и осионих скоројевића који сматрају да су вас купили тиме што плаћају да им оперете аутомобил, док, с друге стране, они обични, скромни људи представљају истински одмор и крепкост за душу јер у раднику не гледају личног роба, већ човека који се труди да испоштује њихову потребу, а они његов труд. А инспирације за писање је толико ван перионице, да ми она дође као лична перионица мозга током тих осам сати смене. Да ли осим „Недељника“ и вашег блога пишете још негде? Репортаже и колумне редовно пишем за мој „Недељник“, у којем сам спољни сарадник од првог броја и заиста га сматрам другом кућом јер га чине људи које изузетно волим и поштујем. У њему никада нисам имао никаквих ограничења нити спутавања да напишем шта желим и на томе сам бескрајно захвалан. Пишем и за свој блог „Два у један“ као и за неке портале из Црне Горе и Републике Српске. За њих пишем пријатељски јер се боре за оно у шта свим срцем верујем и живим, а то је српство. Да ли објављивање на интернету, односно блогу, може да допре до људи и буде замена за штампани текст? Признајем, невољно сам се пре неколико година упустио у ту блогерску авантуру јер сам дете штампаних медија и за мене су новине – новине, папир у руци. Но, интернет је заиста чудо. Медиј неслућене моћи, ширине и могућности да у тренутку одреагујете на неку вест, а да то у најкраћем могућем року стигне до великог броја читалаца. Заиста сам срећан што је блог „Два у један“ прерастао мене и постао једнако мој глас колико и глас оних којима се обраћам. Замишљен је тако да га људи доживе као свој јер он то и јесте. Да ли би и једне новине у Србији објавиле текстове које пишете на том блогу? Мислим да не би. Можда и грешим, али управо због тога и постоји тај блог – да не зависим ни од чијег хира, милости, жеље или воље. Пишем кад год ме наљути нешто што се чини држави и народу, крајње лично и без калкулација, а то ипак интернет много боље трпи него новине. У „Недељнику“, затим на сајтовима за које пријатељски пишем, као и у мом подгоричком „Дану“, имам апсолутну слободу, али на блогу имам простора да на дешавања реагујем срцем, у трену, и у томе је његова предност и снага. Новинарство постало пропаганда Како доживљавате и оцењујете новинарство у Србији данас? Нећу рећи ништа ново ако кажем да новинарство постоји још само у траговима, но, није то карактеристика само ових времена. Мало кад је и било слободних медија, али је евидентно било много више слободних новинара, а они аутоматски и медиј чине слободним. Нажалост, страх се увукао под кожу људи. Нека безразложна стрепња да се зарад става и принципа не остане без, реално, толико мало тога, на шта су новинари данас присиљени да пристају као надокнаду за интегритет, да ме то заиста понекад плаши. Страх ме је да уколико се не тргнемо као еснаф, не почнемо коначно да иза својих речи стојимо именом и презименом, а не пуким потписом – стидеће нас се генерације новинара које ће доћи за нама, и бити, верујем, далеко куражније од нас. Не мислим да је новинарству крај, али убеђен сам да смо прешли линију која новинарство изједначава са пропагандом, нечим накарадним, што нема никакве везе са оним насушним, а то је да смо ми глас народа и да смо ту искључиво и једино због њега. Много пишете на ћирилици, из ваших текстова осећа се велики патриотизам који је данас у српском новинарству веома климав јер је љубав према држави изједначена са хваљењем оних који њоме владају. Али може ли се више очекивати од новинара који углавном немају своје ја, своју личност и слободу? Ћирилицу волим. Искрено волим то дивно и савршено писмо, али једнако користим и латиницу, верујући да се љубав према отаџбини и народу не крије у писму којим пишете већ у ономе шта пишете. Нажалост, потпуно сте у праву да је тренутно у већини медија родољубље на силу изједначено с љубављу према власти, односно патолошким страхом од власти. Међутим, то ће се управо тој власти олупати о главу јер народ се неће и не може довека плашити и страховати од своје речи, мисли, сенке… А да ли се може више очекивати од новинара? Може и има их. Не превише, али их има. А осталима што се грешком називају новинарима не треба превише придавати пажње и губити живце због њих. За њих је новинарство посао, тренутна „моћ“ и строгоћа коју тренирају, али то тренутно има свој век трајања. Назовите ме будалом и наивним, али још верујем у светост овог позива и на срећу има још посвећеника у њему. Не много, али довољно да га сачувају за неке боље дане и неке далеко боље од нас. Цео текст прочитајте у штампаном издању Београдског гласа
-
На сајму књига сам добила Нови Завет бесплатно, при том нисам видела да је то издала баптистичка црква. Наивно и глупо сам узела тај завет али не желим да га задржим. Не знам шта да радим са њим, да ли је ок ако то бацим или не би требало? Неки савет!
- 47 нових одговора
-
- нови завет
- протестанти
-
(и још 5 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.