Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'програме'.
Found 2 results
-
Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан
- 55 нових одговора
-
- наставница
- грађанског
-
(и још 12 )
Таговано са:
-
АЛАРМ ЗА РОДИТЕЉЕ И СВЕШТЕНСТВО: Министарство просвете наложило школама да спроведу програме сексуалног развраћивања деце! Поштовани родитељи и свештенство Православне Цркве, Уважени професор Слободан Антонић је написао текст поводом скандалозног такозваног „Образовног пакета“ који је Министарство просвете наложило СВИМ школама и вртићима у Србији да се мора применити унутар постојећег наставног програма. Сам садржај тзв. „Образовних пакета у вези са сексуалним насиљем“ се наводно бави насиљем (и то пре свега сексуалним насиљем), међутим – када се погледа детаљно опис активности наставних јединица унутар тих приручника, долази се до недвосмисленог закључка да су образовни пакети усмерени на прерану сексуализацију деце (што представља кривично дело према садашњем Кривином законику Републике Србије), а да се за основце и средњошколце уводе садржаји идеологије разврата. У наредним данима ћемо прикупљати детаљне информације о овом скандалозном пројекту ( како се испоставља, дуго година припреманом) и обавештавати родитеље шта конкретно могу да учине да се снажно успротиве овом атаку једне НВО преко њихових кооперативаца унутар државне институције на психо-физичко здравље наше деце! Православни Родитељ.орг Постизборна ЛГБТ инклузија – проф. Слободан Антонић Намеравао сам да у овонедељној колумни пишем о постизборним протестима, али сам схватио да је тренутно важнија тема – постизборна ЛГБТ инклузија. Наиме, управо ових дана у српским обдаништима, основним и средњим школама, на мала врата уводи се „сексуално образовање“ праћено подстрекивањем деце на хомосексуалне односе. Реч је о допису из Министарства просвете којим су директори образовних установа обавештени да је неопходно да се, колико одмах, у садржаје предмета као што су Српски (матерњи) језик, Свет око нас, Природа и друштво, Физичко васпитање, Грађанско васпитање, Биологија, Cоциологија, Устав и права грађана и Психологија, уведу наставне јединице о „сексуалном насиљу“. При Министарству просвете постоји „Група за заштиту од насиља и дискриминације“ чија се званична страница на сајту Министарства може видети ОВДЕ. Та група на сајту Министарства објавила је „Стручно упутство за примену образовних пакета за учење о теми сексуалног насиља у образовно-васпитним установама“ (ОВДЕ). У Упутству се вртићи и школе обавештавају да су при Министарству израђени „образовни пакети за учење о теми сексуалног насиља над децом“ који тиме „постају део редовног постојећег националног курикулума, односно наставног плана и програма“. „Садржаји Образовних пакета“, пише даље у Упутству, „израђени су тако да `нижу знања` о теми сексуалног насиља над децом из разреда у разред, минимум 75 часова“, а „што се тиче предшколског узраста, Образовни пакети се реализују кроз 15 сусрета“. „Без обзира на узраст, садржај Образовних пакета је координисано израђен, тако да одговара сваком детету и ученику/ци од 3 до 18 година“. У мејлу који је у име Групе за заштиту од насиља и дискриминације потписала саветница у Министарству просвете Гордана Меденица, а који је упућен свим начелницима школских управа у Србији, упоредо са указивањем на поменуто Упутство, речено је да је Група „образовне пакете“ развила „у сарадњи са Инцест траума центром“. На интернет страници овога центра могу се наћи „Пакет за основну и средњу школу“ (ОВДЕ) и „Пакет за вртиће“ (ОВДЕ). У Пакету за вртиће, у делу намењеном узрасту деце од 3 до 5 година, на страни 12, детету се каже да нас „додирују многе различите особе. Ко то све може да буде?“. Следе слике чланова породице, пре свега маме и тате, али и бабе и деде, сестре и брата. Онда се на страни 30 налази цртеж голе девојчице и голог дечака, са јасним полним карактеристикама, и од детета се тражи да обележи где воли, а где не воли када га „додирују“. На следећој страни пише: „Делови тела који су покривени доњим рубљем или купаћим костимом се називају: приватни делови. Они припадају само теби и имаш право да кажеш НЕ, да те додирују по њима. Учимо на глас сви: Моје тело припада мени, није твоје од главе до пете, тражим да ме поштујете!“. Нисам психолог, али као неко ко већ трећи пут учествује у одрастању детета знам што и сваки други (нормалан) родитељ – дете од три, четири или пет година биће, у најмању руку, збуњено оваквом „наставом“. Наиме, састављачи пакета реч „додиривати“ користили су првенствено у сексуалном смислу. Дете које није било жртва сексуалног насиља сигурно неће разумети такво значење речи „додиривати“. Јамачно ће бити збуњено када буде требало да обоји делове тела по којима „воли“ или „не воли“ да га „додирују“. Поготово ће бити збуњено када буде требало ону важну мудрост – „моје тело припада мени“ некоме да саопшти. И то коме – родитељу док му пере гузу или косу? Учити децу од три године, која не могу да разумеју сексуално значење речи „додиривати“, да могу свакоме, па и родитељима, да кажу „моје тело припада мени“ прилично је бесмислено. То је и наношење штете деци, јер им у главама ствара конфузију. Јер, ако не разумеју сексуално значење речи „додиривати“, деца неће знати у ком контексту је једино пожељно да изјаве: „Моје тело припада мени“. Једини начин да се та конфузија избегне јесте да се детету објасни тачно сексуално значење речи „додиривати“. Да ли је могуће то објаснити трогодишњем детету? Није ли то онда сексуализација деце – њихово насилно увођење у свет сексуалности, у свет одраслих, па и у свет патологије? И није ли управо то – насиље над децом у име борбе против насиља? Такође се питам с којим правом се од васпитачица тражи да дете у вртићу, узраста 5 до 7 година, учи следеће правило: „Ако дође у посету тетка, баба, ујак или неки други члан породице и крене да те цмаче по целом лицу, у главу, љуби руку, грли, стеже – имаш право, иако то ту особу чини срећном, а теби се не свиђа у том тренутку, да се измигољиш и макнеш или кажеш `извини, али ја не бих да ме љубиш`“ (стр. 73). Требало би обратити пажњу ‒ није реч о детету које има 15 година, већ о петогодишњаку. Па када ћемо моћи да их „цмачемо по целом лицу, у главу“, да их „грлимо и стежемо“ ако не тада? Не видим откуда Министарству просвете право да нашу децу учи како је насиље – и то ваљда „сексуално насиље“ (!?) – ако их бабе и тетке „цмачу“. Зачуђујући је, заправо, екстремно непријатељски став састављача „пакета“ према традиционалним карактеристикама српског друштва чак и када оне немају везе са „сексуалним насиљем“. Тако се на страни 225 пакета за школарце, тражи од наставника Природе и друштва (3. разред) да деци објасне „добре и лоше стране наше традиције“, односно да их науче да „ученици/е не пристају на традицију која им наноси бол/штету већ знају како све могу да реагују у ситуацијама сексуалног насиља“ (225). У оквиру тога тражи се да се деци поделе картице „на којима је приказано оно што чини нашу традицију у односима у породици и односима у школи – у прошлости“ (227). Дакле, да знате да је, од сада, према нашем Министарству просвете, „опис који се односи на непријатност/насиље“, а који очигледно да има неке везе са сексуалним насиљем, чим се налази у овом „пакету“ и следеће: „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи“; „деца нису смела да противрече својим родитељима – морала су да ћуте и слушају“; „ђаци су морали често дуго да пешаче како би стигли до школе“; „учитељ/ица је била строга и деца су се плашила свога учитеља/ице“. Е баш је грозна била наша школа. Морали смо да пешачимо до ње, учитељи су били строги, слушали смо родитеље, а оно што је било најгоре – „ђаци нису имали коме да се жале ако им нешто није било по вољи!“. Ужас. Срећом, ту је наше Министарство просвете да нам децу научи како су им родитељи погрешно васпитани и да је сада све другачије. Рецимо, сада деца имају право да питају „Како извести француски пољубац?“ (стр. 346) и да у „Пакету за основну и средњу школу“ прочитају (или да им наставници препричају) да тада „особа која љуби дотиче језик друге особе, оне која је пољубљена. Надражује усне, уста и језик, три области које су врло осетљиве на додир и пружа осећање пријатности и узбуђења“ (346). Такође, наша деца, према нормативима нашег Министарства просвете, требало би да науче да је „остварити сексуални однос и доживети задовољство, ствар жеља, потреба и договора особа које воде љубав“ (347). У том смислу, „Пакет за основну и средњу школу“ објасниће им „шта се конкретно ради код оралног секса“ (346), „шта је то анални секс“ (347) и „колико дуго сме да се мастурбира“. (одговор: „не постоје временска /добна ограничења за мастурбирање; важно је да им то доноси пријатност и задовољство“; (346). Нисам сигуран да би деца у школи требало да уче како „не постоји временско ограничење за мастурбирање“. Заправо, мислим да се само лудаци понашају на тај начин. Такође, наше Министарство просвете верује да би деца требало да се подучавају – ваљда у циљу заштите од некаквог насиља – и сексуалним техникама, задржавајући се, засад, само на оралном и аналном сексу. Но, зашто би се ту стало? Хоће ли наша деца већ сутра учити и о садо-мазо сексу, сексу са животињама, сексу с мртвацима, групном сексу, свингу и осталим врстама „нормалних сексуалних активности“ које су савршено у реду само ако су, према нашем Министартву, ствар „договора особа које воде љубав“ (347)? С којим правом се то ради? Посебно сам зачуђен што се на странама 348‒350. „Пакета за основну и средњу школу“ отворено пропагирају хомосексуални односи. На страни 348 имате и, очигледно одобравајућу и охрабрујућу, илустрацију две лезбејке које се љубе држећи се за задњице. Ту је и илустрација младог геј мушкарца који другом младићу доноси цвеће. „Младић сам, свиђа ми се друг из одељења“, стоји едукативно питање на истој страници, а потом следи одговор: „Прати своја осећања и потребе, немој да их се плашиш или стидиш, заљубљеност и љубав су драгоцена осећања“. У том смислу се у „пакету“ дају савети у вези с коришћењем презерватива, уз посебну напомену да постоји и „лезбијски кондом“: „И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Заштите су фолије од латекса, да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса“ (347). „У Србији и даље живимо у хомофобичном друштву“, стоји поука на једној од следећих страна, „где се хомосексуалност осуђује. Патријархални образац у говору потенцира `да ЛГБТ особе треба да буду прихваћене и да их разумемо`. Језик подстиче маргинализацију – да ли бисте уопште исто тражили за хетеросексуалне особе? Не бисте. Овде се ради о људском праву, бити једнака и једнак као свако други“ (349). Међутим, иако сви као појединци имамо једнака права, хетеросексуални и хомосексуални парови заиста нису социјално једнаки – само први могу да имају децу. Објавио сам више текстова о ЛГБТ проблематици у научним часописима, као и књигу Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014), коју је наградило Српско социолошко друштво. Знам шта говорим када кажем да друштвена промоција хомосексуалности увећава удео хомосексуалаца у друштву. Двоје угледних америчких социолога, Стејсијева и Библарц проучили су истраживачке податке изнете у 21 студији о хомосексуалном „родитељству“ и закључили да ће деца одгајана у „лезбигеј френдли“ атмосфери бити „отворенија за хомоеротске везе”: уместо до пет одсто, хомосексуалност у таквом окружењу скаче и до тридесетак процената. Не разумем шта ће све то нашем Министарству просвете. Зашто се борба против насиља већ у првом кораку претвара у афирмисање хомосексуалности и обуку о стављању „лезбијског кондома“ на анус „током оралног секса“? Како се дошло до тога да су за ауторке ових „пакета“ изабране баш Љиљана Богавац и Душица Попадић, лауреаткиње „Лабриса – најстарије ЛГБТ организације у Србији“ „за допринос јачању лезбијске заједнице у Србији“ (2013)? И да ли је случајно да се ова најновија „допуна курикулума“ дешава док је пажња јавности посвећена изборима и постизборним конфликтима? Где су границе ове најновије „реформе“? И хоће ли се она завршити тек када премијер-председник објави да је „коначно“ промењена свест овом народу? Аутор: Слободан Антонић Извор: Фонд стратешке културе
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.