Наједном сам пролећем опијена,
као на пучини њишу се ствари,
и идем према песми која изгрева
као месецу месечари.
Има ли ишта врелије и луђе и чудније
него кад у срце семе песме уђе
и као лист се спрема да избије.
До јуче ми све закључано
откључавам наједном волшебним кључем.
И чини ми се да ми је дано
пучином да газим,
у небеса руку да завучем.
Будна сам, али као да спавам,
повезујем ствари неповезане,
глава ми је чуда крцата,
и мелодије надолазе са сваке стране.