Претражи Живе Речи Утехе

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article

Путује бродом Владика и људи му показују на једно острво: – Баћушка,тамо живе свети људи! Заинтересова се Владика јер је већ чуо неке сличне приче па рече: – Хоћу да посетим то острво! Када су стигли угледаше три необична старчића. Појасним дубоким поклонима старчићи поздравише госте. – Помаже Бог, добри људи, како сте, како живите? – Па ето живимо…једноставно ми живимо. – Чуо сам да сте ви свети људи и молитвеници. – Нисмо ми никакви молитвеници, ми ни азбуку не знамо. – Како сте дошли баш на ово острво? – Ми смо били рибари и једном се десило страшно невреме, велика бура на мору је раздробила нашу лађу. Ухватили смо се за једно брвно и пливајући тако молили смо се. – Господе, ако осетимо тло под ногама, ми никада нећемо да сиђемо са њега. Сам Господ нас је довео на ово острво и ми из благодарности Њему овде живимо. – А колико сте већ овде на острву? – То ми баћушка не знамо, можда 20, можда и 30 година. Дођу нам некад људи и причесте нас и тако… Живимо како живимо. – А како се молите Господу, којом молитвом? – Па једну знамо, коју смо ми смислили. Троје вас, троје нас, Господи помилуј нас! – Ох, како то !? То није никаква молитва. Морате да научите главну молитву Господу, коју нам је он дао. „Оче наш“ И поче Владика да их подучава. Старчићи су се трудили, учили и грешили па понављали. На крају су ипак научили. Већ је пао мрак и Владика их благослови и пође назад на брод све мислећи о необичним људима које је упознао. -Баш су чудни, не умеју ни да се моле. Брод се удаљио од острва кад одједном види Владика неко светло са острва, и све ближе и ближе броду. То старчићи трче према њему. – Баћушка, ми смо заборавили ону молитву. Јел можеш да нам је поновиш! Запрепашћен Владика није могао читав минут да прозбори ни реч. А онда одманувши руком тихо им рече: – Вратите се на ваше острво и молите се и живите онако како знате. Ја вас свете људе, немам чему да научим! Са руског превела, Јагода Милета