Претражи Живе Речи Утехе

Уснула у Господу слушкиња Божја Радојка Перић – Српска Православна Црква SPC.RS Данас, на Велику суботу, у Клиничком центру Војводине у Новом Саду, у 81. години живота, упокојила се у Господу слушкиња Божја Радојка Перић, мајка Његове Светости...

Одлучила сам да убијем Павелића од великог бола, због тога што се он шета слободно са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна гдје су гробови, причала је Милева Милева Гаћеша Пићан, последња жива особа која је учествовала у организацији атентата на Анта Павелића 1957. године у Аргентини, преминула је у 97. години у Буенос Ајресу. Од кад је отишла из Лике, Милева је живјела у Аргентини и била је последњи живи свједок онога што се у Буенос Ајресу догодило 1957. године. У покушај убиства бившег поглавника Независне Државе Хрватске било је укључено неколико људи, а Милева је о свему говорила 30. јануара 2020. године, у ексклузивној исповијести за емисију Око магазин "Благоје Јововић и Анте Павелић, било једном у Аргентини". Испричала је да су у организацију атентата били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, свештеник Радојица Поповић и она. Павелића су до куће гдје је живио, у градићу Ломас дел Паломар, надомак Бунеос Ајреса, пратили Мило Kривокапић и Благоје Јововић, који је и пуцао на Павелића. Све се одиграло у улици која данас носи назив Санчез, у једном тренутку се са Анте Павелићем Јововић у тој улици нашао Благоје Јововић сам. Ранио га је 10. априла 1957, на 16. годишњицу оснивања НДХ. Прво питање упућено Милеви Гаћеши Пићан 2020. било је, наравно, зашто су одлучили да га убију, а она је одговорила овако. ФОТО: ОКО МАГАЗИН, РТС - Од великога бола и мржње према њему, због тога што се он шета слободно, са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна гдје су гробови-причала је Милева. Милева је рођена је 1925. године у селу Штикада код Грачаца у Лики. Њеног оца Петра Гаћешу усташе су одвеле 1941. године. Након рата она ће се заједно са групом Срба исељеника наћи у Аргентини. Наравно, у тој земљи много ће бити бројнија усташка емиграција која је такозваним пацовским каналима стигла у Аргентину. Kретање Анте Павелића данас је углавном познато, о томе су писали и хрватски историчари, прије свих Богдан Kризман. Анте Павелић из Загреба је побјегао пред сам улазак партизана, 6. маја 1945. Још у августу 1944. у конзулату НДХ у Грацу добија аусвајс под именом Антон Сердар. Са њим ће 1945. прећи у америчку или британску окупациону зону у Аустрији. Ту ће га пронаћи свештеник близак усташкој власти Kрунослав Драгановић, секретар Братства светог Јеронима у Риму. Са јаким везама у Ватикану код самог папе Пија 12, и као хрватски представник у Црвеном крсту, успео је да Павелићу добави исправе Црвеног крста. Са кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан. ФОТО: РТС У јануару 1947. Павелић је био у Сан Јерониму, у фебруару у самостану Сан Сабина, на лијевој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да га ухапсе. Међутим, стиже им друго наређење писано руком. На њему је писало "hands off", односно не дирати га. Прије неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све вријеме штитио Павелића од хапшења. Мада многи данас вјерују да је има много више од једног савезника. Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову. А у новембру 1948. као мађарски држављанин из Рима Пал Арањос бродом "Сестриере" отпловио је за Аргентину. Негдје у то вријеме, у Аргентину стиже и цијела група Срба. Павелић је живио у новом насељу Вртни град у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса. Сваке године оглашавао се поводом годишњице НДХ-а, али наводно увијек из Уругваја или са друге непознате локације. Међутим, сви су већ претпостављали да је Павелић у Аргентини. - Ми смо сазнали преко рођака мог мужа који је био комесар у Мар дел Плати. Kад је кренуо у Буенос Ајрес, видело се да су документи на неког другог, а да је пред њим био неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини - свједочила је Милева. Овако је, причала је, изгледала сама организација атентата. - Била су два пиштоља, један је дао мој муж, а да ли је други послао прота или донио Благоје то се не сјећам. Била су два пиштоља, пуцали смо у једну саксију да видимо да ли ваљају, оба су била добра. Kоји је од та два пиштоља Благоје Јововић употријебио, то не могу да вам кажем- причала је Милева за Око магазин. Прича да је атентат организовала УДБА апсолутна лаж Дуго је постојало увјерење да је атентат на Павелића извршила југословенска УДБА, међутим, Милева каже да је то апсолутна лаж. - Ми смо се мучили, организовали, више пута нисмо имали да платимо аутобус, али некако смо се снашли, па смо га пратили од Буенос Ајреса до провинције гдје је живио- говорила је она. Организатори су Павелића пратили из кафане у Буенос Ајресу гдје се виђао са припадницима усташке емиграције, за њим су ишли градским превозом, аутобусом и возом, и пратили га до мјеста гдје је живио. Шта се тачно десило тог 10. априла 1957. године знали су само Благоје Јововић и Анте Павелић, јер су њих двојица остали сами. Kасније је вјероватно ту причу осталима испричао сам Благоје Јововић. - По причању проте Радојице, Мило Kривокапић и Благоје Јововић пратили су га до провинције, до његовог стана, прва стража је био Благоје, друга стража је био Мило, ако случајно Благоје промаши- причала је Милева. Након што су чули пуцњаву, брзо су се на мјесту атентата нашли припадници обезбјеђења Павелића. - Ту је почела пуцњава од стране страже усташа, Благоје и Мило су побјегли, и тако се завршила та акција - испричала је Милева. Kад се чуло за пуцњаву, поново је актуелизована југословенска потјерница за Павелићем, Београд је тражио изручење, али је 18. априла Павелић напустио своју вилу у насељу гдје је рањен. Неколико мјесеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успио да пређе границу и уђе у Чиле. Одатле је у децембру 1957. одлетио у Франкову Шпанију. Павелић је умро у Шпанији 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у тијелу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, вјерује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.

Један од најпрепознатљивијих гласова у музичкој историји и краљица соула, Арета Френклин, преминула је у 77. години од рака панкреаса, преноси агенција АП. Арета Френклин, која је освојила 18 Гремија, преминула је у свом дому у Детроиту, саопштио је њен портпарол. „У једном од најмрачнијих тренутака наших живота, нисмо способни да пронађемо прикладне речи да изразимо бол у нашим срцима. Изгубили смо стену наше породице. Љубав коју је имала према својој деци, унуцима и рођацима била је безгранична“, саопштила је породица. Легендарна певачица се дуго борила са болешћу након што јој је 2010. године констатован рак панкреаса. Прошлог новембра наступила је у Њујорку, на забави Фонда Елтона Џoна за помоћ оболелима од сиде. Отада није наступала, већ је отказала два концерта заказана за март и април ове године. Продала је више од 75 милиона албума. Имала је 77 песама које су доспеле на „Билбордову“ листу „Хот 100“ и 20 синглова који су освојили прво место на ритам и блуз листама. Рођена је у Мемфису у породици баптистичког свештеника и од раних година се музички образовала учећи од звезда госпела. Арета Френклин је имала каријеру дугу седам деценија, а један од њених првих хитова из 1967. године Поштовање (Respect) са албума Never Loved The Man The Way I Love You, постала је својеврсна химна покрета за права Афроамериканаца у Америци, а признање јој је одао и челник тог покрета Мартин Лутер Кинг. Од 1968. била је позната широм Америке и Европе као "Lady Soul" и важила је за симбол црначког поноса, а амерички недељник Тајм јој је посветио једну од насловних страна. Арета Френклин је 2005. од тадашњег америчког председника Џорџа Буша млађег добила Председничку медаљу слободе, а 10 година касније певала је на инаугурацији председника Барака Обаме. Иза ње је остала богата музичка каријера са мноштвом хитова, попут Respect, I Say A Little Prayer For You, (You Make Me Feel Like) A Natural Woman, Think, који је такође отпевала у, сада већ култној верзији, у филму Браћа Блуз. Елтон Џон: Краљица је мртва. Живела краљица! Познате личности широм света изразиле су своје жаљење због смрти краљице соула. Дајана Рос назвала је „дивном, златном душом“, док је Пол Макартни рекао да је била „краљица наших душа“. „Одвојимо један тренутак да се захвалимо Арети Френклин, краљици наших душа, која је много, много година инспирисала људе“, истакао је бивши члан „Битлса“. Елтон Џон навео је да је смрт Арете Френклин „ударац за све који воле праву музику, музику из срца, душе и цркве“. „Читавом свету ће недостајати, али ће се сви и даље радовати у њеном наслеђу. Краљица је мртва. Живела краљица!“, написао је Елтон Џон на Твитеру. Од Арете су се опростиле и колегинице Ени Ленокс из „Јуритмикса“ и Бет Мидлер називајући је „највећим гласом у историји поп музике“. „Тешко је замислити свет без ње. Не само да је била јединствена и бриљантна певачица, већ је њена посвећеност покрету за људска права оставила изузетан утицај на свет“, написала је њена пријатељица и колегиница Барбра Стрејсенд. Од легендарне певачице опростили су се и Палома Фејт, Џон Леџенд, Лијам Галагер... РТС

“BILA JE DEMENTNA, UMRLA JE U STARAČKOM DOMU” Rođaka Mice Trofrtaljke otkrila kako je pevačica provodila POSLEDNJE DANE WWW.BLIC.RS U medijima je odjeknula vest da nas je napustila pevačica Milica Ostojić poznatija pod nadimkom Mica Trofrtaljka.

Како преносе медији, позната српска глумица Неда Арнерић преминула је у 67. години. Према првим информацијама, глумица је пронађена у свом стану. Политика Online - Преминула Неда Арнерић WWW.POLITIKA.RS Како преносе медији, позната српска глумица Неда Арнерић преминула је у 67. години. Према првим информацијама, глумица је пронађена у свом стану. ускоро опширније...

Певачица групе Роксет Мери Фредриксон преминула је у 61. години. Шведска поп певачица, пијанисткиња и сликарка Mери Фредриксон позната је по томе што је 1986. године са Пер Геслеом формирала поп-рок дует Роксет. Њихове песме „Listen To Your Heart“ и „ It Must Have Been Love“ достигле су врхунац популарности деведесетих година. Мери Фредриксон преминула је јуче ујутру после дуже болести, изјавила је менаџерка Мери Димберг. „Са великом тугом саопштавамо да са нама више није једна од наших највећих и најомиљенијих уметница“, рекла је она.

Данас, 30. јуна, у 00:33 часова, у Београду је преминула Борка Павићевић, драматург и директорка Центра за културну деконтаминацију. Рођена је 1947. године у Котору, Црна Гора, Југославија. Дипломирала је драматургију 1971. године године на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, где је и магистрирала 1976. године са тезом „Неореалистичка драма у Србији између два рата". У Атељеу 212, у драматуршком одељењу, радила је 10 година (1970-1981.), и у БИТЕФ-у 20 година. Драматург у позориштима у Зеници, Сплиту, Скопљу, Љубљани, Суботици и Београду (1978-1991). Оснивач театра Нова осећајност у старој београдској Пивари (1981). Учесница покрета КПГТ (Казалиште, позориште, гледалишче, театар, 1984-1991.). Уметничка директорка Београдског драмског позоришта, смењена због политичког и јавног деловања (1993). Учесница је Цивилног покрета отпора (1991). Чланица Београдског круга, удружења слободних интелектуалаца, од оснивања. Оснивач и директорка Центра за културну деконтаминацију у Београду (од 1994. године). Писац колумни у часопису Сусрет, затим недељнику Време, од његовог оснивања, и у дневном листуДанас. Објавила је три збирке есеја: „На екс - Постдејтонска мода" (Нови Пазар, 1998), „Мода" (Београд, 1994) и „Глава у торби" (Београд, 2017) - као и текстове у многобројним часописима, зборницима, дневним и недељним новинама. Од 1991. године учествовала је у многобројним антиратним акцијама у Београду и другим југословенским градовима, у сарадњи са југословенским организацијама које су се залагале за демократизацију и развој цивилног друштва у Србији и региону. Добитник награде Хирошима фондације за мир и културу 2004; награде „Рутс" Европске културне фондације за 2009. годину, награде „Освајање слободе" коју додељује фонд "Маја Маршићевић Тасић" 2005. године, и носилац је Ордена легије части Републике Француске 2002. године. Датум и време кремације и комеморације у Центру за културну деконтаминацију биће накнадно објављено. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3574289/preminula-borka-pavicevic.html

Позната водитељка Телевизије Београд Данка Нововић преминула је у болници на Бежанијској коси у 76. години. Данка Нововић је рођена у Прокупљу 1943. године. После Прокупља живела је у Урошевцу, а потом се са мајком преселила у Београд, где је завршила Шесту београдску гимназију, наводи РТС. Студирала је Правни и Филозофски факултет али, како је говорила, није имала времена да их заврши. Као двадесетогодишњакиња, после двоипогодишње припреме са лекторима, почела је телевизијску каријеру 1958. у директном преносу – читајући најаву програма. Радила је и као уредник Дневника, али је себе сматрала спикерком, то је био њен позив. Отменим држањем, посебном дикцијом и бојом гласа обележила је телевизију у Југославији и Србији, преноси Танјуг. Певала је у првом Омладинском клубу у Београду, док су репертоар који је изводила са Мињом Суботом биле италијанске канцоне, џез и рокенрол. Била је првакиња своје гимназије у гимнастици, дружила се с екипом с Црвеног Крста, која је била незамислива без Драгана Гаге Николића. За њу је Тома Здравковић написао и отпевао песму „Данка”. http://www.politika.rs/scc/clanak/433662/Preminula-voditeljka-Danka-Novovic

Дугогодишња новинарка Спортске редакције РТС-а Сања Вујисић преминула је у уторак у Београду у 56. години после дуге и тешке болести. Била је прва жена која се у Спортској редакцији појавила као презентер спорта у Дневнику и емисијама специјализованим за фудбал као што је био "Топ спорт". Sanja-291118b.mp4 Сећање на Сању ВујисићВише од 20 година правила је рубрике за Индирект, Спортски преглед, Свет спорта и Олимпијске кругове. Уређивала је и водила специјализоване емисије о Светским првенствима у фудбалу, Олимпијским играма, као и новогодишње емисије. Остаће упамћена по бројним интервјуима са врхунским спортистима, тренерима и представницима европских федерација. Рођена Београђанка говорила је четири страна језика, а савршено знање италијанског стекла је на Универзитету "Данте Алигијери" у Риму. Сања Вујисић је извештавала из Барија и Токија 1991. године, када је Фудбалски клуб Црвена звезда освојио титуле Купа шампиона и Интерконтиненталног купа. У Атини 1995. била је репортер на Европском првенству у одбојци. Уређивала је и водила специјализовану емисију "Одбојка сад". Пре две године (2016), Удружење спортских новинара Србије доделило јој је Награду "Бранка Прелевић". У Спортској редакцији Телевизије Београд Сања Вујисић је радила пуних 27 година. ртс

Глумица Милена Дравић преминула је ноћас после тршке болести у 79. години у Београду. Jедна од најпознатијих српских и југословенских глумица, рођена је 5. октобра 1940. у Београду. Похађала је основну школу „Јанко Веселиновић” у Душановој улици, а потом уписала Прву мушку гимназију. Глумила је у преко сто филмских остварења. Популарност јој је донела сарадња са Љубишом Самарџицем. Најпознатије улоге остварила је у филмовима „Прекобројна”, „Јутро”, „Козара”, „Битка на Неретви”, „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Рад на одређено време”, „Мој тата на одређено време”, „Секула се опет жени”, „Није лако са мушкарцима” и „Зона Замфирова”. Позната је и као учитељица из култне серије „Приче из Непричаве”, Вера из „Полицајца са Петловог брда”, затим као Вукосава Петровић и Споменка из ТВ–комедија „Позориште у кући” и „Луд, збуњен, нормалан”. Са својим трећим супругом и колегом Драганом Николићем је од 1972. до 1974. водила популарни шоу програм Образ уз образ. Милена је често играла самохране мајке, сељанке, жене из радничке класе, била је и пионир и ексцентрична јунакиња филмова Црног таласа, а великим делом на успеху у каријери дугује и романтичним комедијама у којима је глумила уз Љубишу Самарџића. Дравићева је добитница Награде за најбољу споредну глумицу на Канском филмском фестивалу, специјалне награде Златна ружа на Филмском фестивалу у Венецији, најпрестижнијих српских награда Добричин прстен и „Жанка Стокић” за целокупан допринос југословенској и српској кинематографији, награде „Јоаким Вујић”, награде Павле Вуисић на Филмским сусретима у Нишу, четири Златна ћурана на Данима комедије у Јагодини и чак рекордних десет Златних арена на Филмском фестивалу у Пули, јавља Танјуг. Вукосављевић: Губитак неког блиског Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић упутио је поводом смрти велике југословенске и српске глумице Милене Дравић телеграм саучешћа у коме је истакао да се вест о њеном одласку „код генерација њених искрених приврженика доживљава као губитак неког блиског”. „Потресен тужном вешћу у име Министарства културе и информисања и у своје лично име изражавам дубоко и искрено саучешће због смрти Милене Дравић њеној породици, пријатељима, колегама и Удружењу драмских уметника Србије”, навео је Вукосављевић. Он је подсетио да је Милена Дравић друго име за једну велику епоху домаћег филма, глумица јединственог лирског сензибилитета у раним улогама, али и зрелих карактерних драмских и комичних остварења, осим на филму, и на телевизији и у позоришту. „Освајала је шармом, љупкошћу и добротом. Била је звезда, али увек скромна и непосредна. Сигуран сам да се вест о њеном одласку у свим нашим домовима, код генерација њених искрених приврженика, доживљава као губитак неког блиског”, истакао је Вукосављевић, преноси Танјуг. http://www.politika.rs/scc/clanak/413221/Preminula-Milena-Dravic

Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду Професорка Правног факултета у Београду и чланица Српске академије наука и уметности (САНУ) Смиља Аврамов преминула је данас у 101. години у Београду, саопштило је Удружење "Огањ". Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. године у Пакрацу док је Правни факултет завршила у Загребу 1947. године. Докторирала је на Правном факултету у Београду 1950. године, а стручно се усавршавала у Лондону и у САД, на универзитетима Харвард и Колумбија. Од 1973. године до одласка у пензију 1985. године, била је шеф Катедре за медународно право и међународне односе Правног факултета у Београду. Предавала је по позиву и на бројним универзитетима у Европи, Азији и Америци, а од 1980. до 1982. била је на челу светског Удружења за међународно право. Била је један од водећих светских стручњака за проблематику геноцида а током 1991. и 1992. године, као стручни консултант председника Србије Слободана Милошевића, учествовала је на међународним конференцијама везаним за распад СФРЈ. Место и време сахране Смиље Аврамов биће накнадно саопштени. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:752733-Преминула-професорка-међународног-права-Смиља-Аврамов

Глумица Јелена Јовановић Жигон преминула је после изненадне и кратке болести у 85. години, потврдила је Танјугу породица. Глумица је преминула јуче, у уторак. Јелена Жигон је рођена 3. новембра 1933. године. Снимила је више од 50 играних и 15 телевизијских филмова међу којима се издвајају „Први грађанин мале вароши”, „Моја страна света”, „Јутро”, „Дивље семе”, „Судар на паралелама”, „Капетан Леши”. У Аустралији је снимила филмове „Обећана жена” и „The picture show man”, а у серији о Винетуу играла је са познатим холивудским глумцем Стјуартом Гренџером. Код српске публике највећу популарност стекла је улогом Јелене Тодоровић у серији „Жикина династија” где је играла уз Драгомира Бојанића Гидру и Марка Тодоровића. Добитница је награде „Златни прстен” за најбољу глумицу 1961. године, Златног беочуга, као и Плакете Југословенске кинотеке за изузетан допринос домаћем филму 2006. У марту је на Међународном форуму „Златни витез” у Русији добила награду за животно дело „Сергеј Бондарчук”, које су претходно добили из Србије само још Велимир Бата Живојиновић и Лазар Ристовски. Поводом награде „Сергеј Бондарчук”, управник Архива Југословенске кинотеке Саша Ердељановић рекао је да је једна од најлепших изјава љубави у српској кинематографији управо изјава Јелене Жигон у „Првом грађанину мале вароши” Пурише Ђорђевића. Прошле године постала је почасни грађанин Александровца и добила кључ једног од најплоднијих предела Србије - Александровачке Жупе. У Републици Српској Јелена Жигон је награђена орденом Његоша Првог степена за своју бригу о рањеницима, а потом у Црној Гори од митрополита црногорско-приморског Амфилохија добила медаљу Његоша за племенитост. Драматизовала је поезију Душана Костића, Десанке Максимовић, Драгана Колунџије, а потписала је и сценарио сценско-музичке поеме о Симониди изведене у марту у Народном позоришту у Београду. Била је велики чувар поезије, коју је напамет могла да говори пуна три сата, а о краљици Симониди сакупила је 101 песму. Са ћерком Иваном Жигон и Гаврилом Кујунџићем пре 14 година основала је ансамбл „Косовски божури”. Јелена Жигон је била супруга покојног глумца Стеве Жигона. (Танјуг) извор