Претражи Живе Речи Утехе

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, доноси циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. У оквиру првог прилога представили смо Вам Цетињски манастир, други прилог посветили смо манастиру Острог, у оквиру трећег прилога упознали смо Вас са манастиром Морача, а четврти прилог посветили смо свештеној обитељи манастира Савина. Данас, у оквиру петог прилога представљамо Вам Светоархангелску обитељ манастира Михољска Превлака. МАНАСТИР МИХОЉСКА ПРЕВЛАКА У ДОБА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА И РИМСКЕ ДОМИНАЦИЈЕ Домороци ”Илири” из области Превлаке рано су успоставили односе са Грчком. Уломци грчких амфора и атичке црвено-фигуралне посуде и коринтског скифоса (VI и V стољеће прије Христа), нађени су на ободу поља што се спушта у море са сјеверне и јужне стране Превлаке. Периоди Хеленизма, Позног хеленизма и Раноцарског доба, посвједочени су и на налазиштима Свети Лука, Гомилица, Бигово, као и на Превлаци и Страдиотима.Римљани су окупирали источну Јадранску обалу током III-II стољећа пре Христа. Они су на освојеним подручјима оснивали своје колоније, потоње градове, као што су то у Боки били Рисан и Акрувиј, који се тражи на западном крају Грбља, дакле око Превлаке. Стога не треба да чуди постојање репрезентативних римских грађевина на тако погодним и лијепим мјестима као као што су Превлака или острво Страдиоти, на којем такође има остатака из римског доба. На основу досадашњих истраживања утврђено је постојање грађевина на западној страни Превлаке, површине око једног хектара, које су биле снабдјевене системом за гријање подова и зидова а украшене мозаицима, живописом и каменим стубовима. Данас се испред храма Свете Тројице може видјети римски гранитни стуб. На јужној обали је откривена просторија украшена геометријским мозаиком, који је касније покривен шутом, на коме је изграђен нов под, такође украшен мозаиком, али са линеарним украсом. Друге просторије ове монументалне грађевине простирале су се испод Манастира и храма Светог архангела Михаила. Највећи дио осталих римских налаза чине уломци глиненог посуђа III стољећа, амфора италске или сјеверно-афричке производње, стаклених посуда, затим новца и друго. Сви налази римског доба одају медитеранску материјалну културу, римско-хеленску, а присуство домородаца једва да се може забиљежити. У таквој средини, како се чини, хришћанство је било од почетка присутно. Није искључено да је још апостол Павле ту проповиједао Еванђеље, а да је његов ученик апостол Тит из Салоне, устројио Цркву и у области данашње Боке. Наша предања биљеже да је апостол Павле проповиједао код Кистања (у античком Бурнуму) и у манастиру Крки, око Омиша, код Требиња, односно да је путовао нашим приморјем. изградњу путева у време управника Далмације П. К. Долабеле, у првој половини првог стољећа. То је било послије суровог угушивања Панонског устанка, који је захватио цијелу Далмацију и Боку 6–9. године нове ере, када су домороци ријешили да се ослободе римске доминације. Више римских путева је спајало град Нарону са Скодром на Бојани и старим Дирахионом (Драч). Обалски пут је водио од Лаусиона (Дубровник), поред Епидаура (Цавтат) преко брда Суторине, Њивица, рта и увале Рибарице, затим трајектом до полуострва Луштице, и даље се преко Кртола лагано спуштао билом брда у Грбаљ, и преко Будве стизао до Скадра. Други пут је био сувоземни, те је обилазио Боку преко околних планина. Апостол Павле и његови ученици могли су проћи кроз Боку оставивши неизбрисив траг – темељ манастира Светог архангела Михаила – у вријеме када ране из Панонског устанка још нису биле зацијељене. Крстионица VII стољећа у манастиру Подластви, као и његови рановизантијски мозаици, показују да је тај манастир основан убрзо за манстиром на Превлаци. Дјело цара Константина Великог (274-337) означило је прекретницу у животу Цркве. Не само што су престали прогони, већ је започето слободно подизање хришћанских богомоља. Ово доба још увијек није археолошки расвијетљено у Боки, али су у планинском залеђу, у оближњем Требињу, тада подигнути крстообразна црква код Чичева и једнобродни храм у Тврдошу. У приближно исто вријеме на Превлаци је успостављен хришћански храм у једној од одаја римског купатила, гдје је било погодно мјесто за окупљање вјерника у ранохришћанско доба. Стално грађење храма око часне трапезе, на истом мјесту током вјекова, а не на неком повољнијем и пространијем мјесту на самој Превлаци, доказује да је ту веома рано успостављен храм унутар римске грађевине. То је било, свакако, из неког посебно важног разлога, можда на мјесту гдје је апостол Павле оставио неизбрисив траг. Установљено је да су на подручју Манастира обновљене или подигнуте неке грађевине током IV-VI стољећа. Досадашња ископавања открила су испод Манастира јужно крило неког већег здања, вјероватно конака из VI стољећа, које се на истоку завршавало малом одајом са подним гријањем, завршеном апсидом на истоку. Изван тих зидова, на западном крају, на нешто нижем тлу, саграђена је у VI стољећу мања правоугаона грађевина још увијек непознате намјене. Откривени су слојеви рушења из доба цара Константина Великог, а потом из доба Велике сеобе народа, с краја IV или почетка V, и из доба напада Авара пред крај VI стољећа. На подручју Манастира нађени су у слојевима земље, осим уломака грнчарије и других предмета, дјелови камених украса грађевина. Међу њима има оних који би се могли датовати у IV и VI столеће. Њихова малобројност указује да су припадали некој мањој, једноставнијој грађевини или су донијети са другог мјеста. Претпоставка да се на мјесту храма Светог архангела Михаила налазила нека изнова саграђена базилика није оправдана, због непостојања услова за подизање тако дугачке грађевине, са два низа стубова. Велики храм, средиште значајног манастира, налазио се, по свој прилици на врху Страдиота. ЕКАТАРИНА ВЛАСТЕЛИНОВИЋ Током XVI-XVIII стољећа области старе манастирске Метохије биле су под млетачком окупацијом, а повремено су доспијевале под турску власт. По укидању Млетачке републике 1797, Боку су преузели Французи. Од 1814. до 1918. Бока је била под аустријском окупацијом. И тада је Михољски збор чувао успомену на стари Манастир. У то вријеме у цијелом Поморју, од Паштровића преко Боке до Дубровника и даље дуж Јадранске обале, ничу родољубиве установе, као што је то у Боки била Српска гарда. Велика добротворка Манастира, контеса Екатерина (родом из Скрадина), сестра савинског архимандрита Спиридона Сундечића, а удова конта Илије Властелиновића из Рисна, одлучила је да читав иметак уложи за спасавање и обнову Превлачког светилишта. Откупила је трећину Превлаке, са намјером да обнови манастир и храм. Када је схватила да јој иметак није довољан за остварење свих замисли, одлучила је да учини што је могуће. Обновила је дио древног пирга за своје боравиште, као и сусједну кућу за кмета. Умјесто обнове великог храма, намјеравала је да на његовим рушевинама подигне мању цркву, али је по савјету превлачког пароха и од тога одустала. Она је ипак подигла своју задужбину – храм Пресвете Тројице, на темељима старог здања. Очистила је коров и друго дивље растиње, обновила маслињаке и воћњаке, уредила стазе и обални приступ, домаћински одржавала и унапређивала манастирску имовину. На крају је за насљедника половине те имовине тестаментом одредила владику Петра II Петровића Његоша, а другу половину је преписала превлачкој цркви Свете Тројице. Дјелатности контесе Екатерине некима се нису свиђале. Поред много ометања, подметања, пакости, била је чак и претучена тако немилосрдно да је посљедице осјећала до краја живота. На крају, нађена је мртва 1847. године под веома сумњивим околностима. Парох превлачки је у Матици умрлих забиљежио да је Екатерину сахранио „на 22 уре” и то без погребне пратње. Приликом ексхумације њених земних остатака, 1987. године, у предјелу стомака пронађено је оловно зрно ручног ватреног оружја. Контеса је за живота изразила жељу да буде сахрањена уз јужну страну олтара своје задужбине. Излизани натпис на скромној гробници гласи: „Овдје почива контеса Екатерина Властелиновић, покој њеном пепелу“. ОБРЕТЕЊЕ МОШТИЈУ По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика? „УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.” Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије. Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика. ТРОВАЊЕ И РАЗАРАЊА Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу. Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва. “Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”. Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм. Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва. МИРО ИЗ СВЕТИХ МОШТИЈУ Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили. У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале. Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”. ОБНОВА МАНАСТИРА Манастир је темељно обновљен негдје у првој трећини IX стољећа. То је вријеме подизања бројних цркви у Боки, као што су првобитни Свети Трифун у Котору (809. године), Свети Петар у Бијелој (до 809. године), Свети Стефан у Врановићима, Свети Тома у Прчању, док су друге обновљене, као што је базилика у Будви. Ова изградња услиједила је послије значајних франачких успјеха у покушају да освоје византијске и српске предјеле Далмације: Византија је изгубила Истру, а на тле које је од давнина било српско, Франци су населили Гудушчане, Хрвате и Лицике. То је принудило Византију да учврсти свој положај у Боки и да се тако супротстави ширењу Франачке цркве, и присуство источне цркве ојача, између осталог, и моштима светитеља (Свети Трифун). Особеност новоизграђених цркава је крстообразан план са куполом (Свети Трифун у Котору, Свети Тома у Прчању), какав је вјероватно добио и оронули храм на Превлаци. У ове цркве био је уграђен богат камени украс, такозвани прероманички, препознатљив по преплету, различитим шарама и латинским натписима, у којима се спомињу претежно романска имена ктитора и византијских царева. Рељефима су украшени камени дјелови иконостаса, врата, прозори, капители, цибориј над часном трпезом и друго. Манастир на Превлаци страдао је негдје средином IX стољећа, у нападу Сарацена (Арапа) из Барија, када су опљачкани Будва, Ресинум, Котор и цијела Бока. Тада су Арапи пробали да успоставе у Боки и око ње своју колонију. Напали су и Дубровник. Судбина тадашњих превлачких монаха није установљена – да ли су побијени, заробљени, или су избјегли у неки други манастир. Да су мученички окончали свој живот показује околност да манастир није обновљен по протјеривању Арапа. У византијској офанзиви Арапи су одбијени, а затим је и Бари ослобођен. У борби за Бари учествовала је и српска флота. Због тешких посљедица арапског напада није било услова да се Манастир обнови, као ни друга мјеста у Боки. Чини се да водеће мјесто у Боки преузима неистражен манастир Светог архангела Гаврила на Страдиотима. Храм тог манастира забиљежен је као мјесто гдје је убијен краљ Драгомир, негдје убрзо после 1018. године. На Страдиотима су нађени камени украси који се приближно могу датовати у XI стољеће. У исто вријеме манастир Светог архангела Михаила биљежи се као рушевина, тумба, одакле су вађени камени украси и уграђивани у друге цркве, прије свега у Котору. МАНАСТИР ДАНАС Игуман манастира архимандрит Бенедикт (Јовановић) рођен је 4. 5. 1955 .г. у Сјеници, где је завршио и гимназију 1975 .г., Природно – математички факултет у Београду завршио 1981. г. Замонашио се 1996. г. Рукоположен за јерођакона и јеромонаха децембра 1997. г. До фебруара 2009. г. био игуман манастира Подмаине у Будви. Одликован звањем архимандрита 2010. г. од стране архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића 2010.г.). Братство манастира - монаси: Максим Михајловић, Михаило Јанковић, Димитрије Кунарац и Михаило Марјановић; искушеник: Михаило Ћеранић. При манастиру Михољска Превлака, по благослову митрополита Амфилохија, борави монахиња Василиса Мрачевић из манастира Рустово. О манастирском метоху Св. Спаса у Радовићима, по благослову митрополита Амфилохија, брине сестра Нада Стевановић. Поштовани посетиоци Портала Поуке.орг, био је ово пети у низу прилог у оквиру којег смо Вам приближи велики значај Светоархангелске обитељи манастира Михољска Превлака. За недељу дана, у понедељак 12. августа, представићемо Вам свештену обитељ манастира Подмаине. Прилог приредио: уредник насловне странице Портала Поуке.орг ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Драга браћо и сестре, Братству нашег манастира је потребна ваша помоћ. Док се не реши статус наше Крстионице и Цркве молимо вас да се по могућности свакодневно у што већем броју окупљамо у манастиру и молимо. Потребна нам је ваша помоћ и за активности које су сада знатно увећане услед новонастале ситуације јер малобројно братство не може све да постигне. Долазак је могућ у свако доба дана и ноћи. Молимо вас делите даље ову информацију. Свако добро вам од Господа желимо. +

Предсједник Братства Православне омладине Црне Горе, свештеник Миајло Бацковић у име Одбора за обнову манастира Светог Архангела Михаила на Превлаци и представник Матице Боке, Бошко Вукшић боравили су од 12. до 14. новембра у службеној посјети Влади Венета у Венецији. Њих су на највећем нивоу примили представници власти на челу са Стефаном Валдагамберијем, министром економије владе Венета. Централна тема разговора у згради Владе Венета била је обнова сједишта прве Зетске епископије на Превлаци, која је у 15. вијеку разрушена управо у вријеме владавине Млетачке Републике у Боки Которској. Бацковић је тражио од представника власти у Венецији (који себе сматрају насљедницима Млетачке Републике ) да својим искуством прије свега, на пољу обнове и чувању културних добара, помогну обнову ове бокељске светиње. Конкретно се од њих тражило да делегирају неколико својих еминентних стручњака из ове области како би са већ формираним стручним тимом за обнову дали свој допринос користивши своје знање и искуство из Венеције. Отац Миајло замолио је господина Стефана да одобри приступ архиви и документима Млетачке Републике о манастиру и приликама у Боки у вријеме рушења манастира и тровања монаха. На састанку је било ријечи и о актуелним питањима и стању Цркве у Црној Гори. Представник Матице Боке честитао је домаћинима на недавном успјешном референдуму, на којем је Венеција добила највећи ниво аутономије,са жељом да и Бока добије одређени вид аутономије, прије свега културне и економске што је представља актуелну ЕУ праксу. Домаћин је у име владе Венета оцу Миајлу уручио реплику златног печата Млетачке Републике и обећао помоћ и сарадњу по свим питањима. Након неколико састанака и обиласка зграде Владе и самог града, Стефано Валдагамбери и отац Миајло имали су заједничку конференцију за новинаре гдје је још једном званично објављена сарадња на обнови Превлачке светиње. ИЗВОР ТЕКСТА И СЛИКА: https://www.in4s.net/vlada-pokrajine-veneto-podrzace-obnovu-manastira-miholjska-prevlaka-foto/