Претражи Живе Речи Утехе

У уторак, 31. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма. Верницима се, након прочитаног 36. зачала Светог Јеванђеља по Јовану, беседом обратио Владика Јован који је говорио o молитви и њеном есенцијалном значају за живот сваког хришћанина. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Непосредно пред своје страдање, Господ Исус Христос је саветовао своје ученике па им је рекао: “Молите се да не паднете у искушење”. Заиста, ништа тако не може да човека одбрани од нечастивих сила и свега онога што угрожава хришћански живот човеков као што је то молитва. Свети апостол Павле зато саветује хришћане: “У молитви будите истрајни”, и додаје, “бдите у њој са захвалношћу”. Ми се људи често залетимо, па чим наиђемо на прву препреку одустанемо, и човек каже: “Не могу даље”, и одустаје од молитве. Е баш тада треба бити истрајан. Сваки разуман човек треба да испланира време, да зна кад треба да ради, кад треба да се моли, кад треба да спава. Зашто каже апостол Павле да будемо истрајни у молитви? Зато што је молитва побожан разговор са Богом. Док се молимо, ми у ствари пребивамо у Богу, у љубави са Богом и са човеком. Човек који се моли нема времена да буде беспослен, а то значи да је будан и да стражари над собом. Молитва је стражар који нас чува. Док се молимо Богу и док се молимо једни за друге, ми тиме показујемо да смо хришћани. Човек треба да се моли и за непријатеље, а ако се човек моли само за себе онда то значи да не мисли на другога. Свети оци кажу: “Што су плућа телу то је молитва хришћанину”, јер хришћанин молитвом живи, молитвом дише и удише ваздух вечности, ваздух бесмртности, удише у себе све оно што је божанско. Ништа вечно не можемо доживети без молитве. Ако у овом Божићном посту нисмо себе приморали и приволели да се молимо, онда нећемо осетити неку корист од тога што смо само јели посну храну. Без молитве не можемо остварити ниједну јеванђељску заповест. Само човек који је смирен тражи помоћ од Бога. Свети оци су земљом ходили, а мислили на небо. Како су мислили? Молитвом. Молитва је моћна онда када иде из смирења нашег. Она целог човека усмерава ка Богу. Кад се ми молитвом уздигнемо ка Богу, онда нема те нечастиве силе која би нас могла зауставити. Ако хришћанин није молитвен, он онда није у Богу. Молитва смирује човека, а ако човек није у молитви, онда у њему све вене. Кад човек научи да се моли, или, боље речено, кад бива научен од Бога да се моли, његов ум стално ради, стално се моли и он је у благодатном дејству. Ко је ревностан у молитви, он је будан. Зато молитва крепи и поткрепљује човека. За светитеље је молитва била живот. Немаш ли јеванђељске љубави у срцу, бори се искрено и исправно и Бог ће ти је дати. Немаш ли милости, чини то исто. Ми себе морамо да приморавамо на молитву, а Бог ће нам дати молитву и молитвено расположење. Зато ми кад год малаксавамо на јеванђељском путу, знајмо да то долази од наше немолитвености, или слабе молитве. Без молитве не можемо ништа добро да учинимо, браћо и сестре, јер молитва прати веру, а вера прати молитву. Љубав прати молитву, а молитва прати љубав. Браћо и сестре, молитва је најхрабрији стражар људске душе. Зато да се помолимо Богу браћо и сестре, да се наоружамо молитвом, да би наоружани молитвом могли да схватимо духовни смисао празника Рођења Христовог којем идемо у сусрет. Да нам молитва помогне да нам се отворе духовне очи, да духовним очима сагледамо све оно што је Господ учинио за нас. Највеће чудо које је Господ учинио за нас јесте Његов долазак у овај свет, Његово Рођење, Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Вазнесење, то је највеће чудо, а тамо где је вера тамо су и чуда, а где је молитва онда се и чуда дешавају. Бог вас благословио.”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

„Понестаде на врсту љубави према ближњем, оданости, праведности и истинољубља; започе непријатељство, вероломност, клевета и притворност; и отуд настаде заблуда и врење у народу Божијем, који беше створен како би људи љубили, спознали, славили, служили Бога и живели у страху Његовом. Пошто је на свету почела да се презире правда услед понестајања љубави било је потребно да правда путем страха поврати нарушени углед; и стога би издељен цео народ у скупине од по тисушту, и на сваких тих хиљаду би изабран по један човек, најуљуднији, најмудрији, најоданији и најснажнији, као и најплеменитији духом, највише упућен и најбоље однегован од свију осталих“. Тако почиње централни сегмент „Књиге о витешком реду“ каталонског философа Рамона Љуља (1232-1316), кога неки сматрају „јединим хиспанским хришћанином од међународног значаја у 13. веку“ и који је у позним годинама страдао каменован од муслимана којима је проповедао хришћанство. Љуљ је био снажан противник утицајних средњовековних следбеника исламског аристотеловца Авероеса, који је дао кључан допринос развоју западнохришћанске универзитетске теологије, а најпре његовог раздвајања верске и философске истине којим уводи својеврстан гносеолошки дуализам, који ће трајно обележити мишљење Запада. Уместо тога, Љуљ се залагао за персоналистички, христоцентрични и теофанијски (богојављенски) приступ истини и сазнању, по ком „разум трансцендира самог себе, свестан да постоји нешто што ни на који начин није у стању да разуме“. Подршку за своје идеје Љуљ је имао и у иранској исламској философији, најпре у делу Сухравардија (1155-1191; о ком се код нас с поуздањем може прочитати у „Краткој историји исламске филозофије“ Сеида, Техрана и Муамера Халиловића, у издању Центра Ком). „Књига о витешком реду“ представља трактат, тачније кодекс једног лаичког посвећеног витештва, као, поред свештенства, једне од две „најплеменитије, најузвишеније“ од Бога дароване службе у овом свету, чији је циљ да својим деловањем „искаже сву изузетну превласт, силу и премудрост Господа Бога Нашега“ и чији је позив „да спроводе (од Бога даровану, а не људским умовањем измаштану) правду“. Поред тога, ова књига представља и прворазредно литерарно, философско, па и теолошко дело. Посебна вредност српског издања „Књиге о витешком реду“ (Магелан прес, Београд, 2013) су „схолије“ преводиоца овог текста са старокаталонског Синише Здравковића, који сам по себи представља једну од најбоље чуваних тајни српске културе. Значај ове књиге за нас је најпре у томе што аутентично сведочи о примату (охристовљене) људске личности над свим социјалним, културно-технолошким или гносеолошким апстракцијама, и свакако нам може помоћи да узвишеније пребивамо у овоме свету, „имајући у виду прелаз из овог света у други и схватајући скори долазак Судњег дана“.