Претражи Живе Речи Утехе

Колико нам често браћа по вери изгледају погрешна! Неки су превише либерални, други су крајње необразовани, трећи су конзервативни, а четврти нису довољно црквени. Тако смо већ утврдили ко је наш, ко је туђ, па чак и прецртали ове друге из круга општења – заборављајући да је Христос позивао на нешто сасвим друго. Како научити да не делите људе на пријатеље и непријатеље? О томе – у интервјуу са свештеником Димитријем Паламарчуком, настојатељем Никољског храма. Ништа није ново Ако се некоме чини да је подела на инсајдере и аутсајдере у Цркви нова појава, онда знајте да није тако. Познато је да су свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти своје следбенике својевремено делили у три групе, од којих је свака доказивала духовну супериорност једног од светитеља над друга два. Сукоб је био веома озбиљан, свађа се умножавала све док се сва три светитеља нису појавила у сну митрополиту евхаитском. Рекли су да заједно стоје пред Богом у слози и љубави, а међу њима нема ни првог, ни другог, ни трећег. После овог открића, зараћене стране су се помириле. Много је примера оваквих конфронтација, неки од раскола су настали управо из тог разлога, али данас ћемо говорити о томе шта се данас дешава унутар наше Цркве и тиче се сваког од нас. На основу заблуда Православље је веома дубоко и многострано. Свака особа у њему пронађе нешто своје. Међутим, често ово „своје“ постаје основа онога што човек почиње да дели на своју и туђу браћу по вери. Ово је веома тужан тренд, јер се често таква подела заснива на некој врсти заблуде. Подела на пријатеље и непријатеље није нова; догодила се још у данима када је Спаситељ ходао земљом. Да се подсетимо Јеванђеља, како су апостоли међу собом решавали који је од њих најважнији – то је отприлике иста ствар: „И дође у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их. Шта се препирасте путем међу собом? А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи.“ (Мк. 9:33-34). Овде бих укључио још једну епизоду, када је апостол Јован рекао Христу: “Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама.” (Мк. 9:38). Шта је Спаситељев одговор? „А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени.Јер ко није против вас с вама је.“(Марко 9:39-40). Тешко нам је да разумемо Његове речи, јер обично човек види сопствену истину, и жели да његова истина буде више„истинита“ него истине других. Међутим, у хришћанству је истина једна, само људи на то гледају другачије. Како не делити људе на пријатеље и непријатеље? Прво, запамтите да Црква није место испуњено свецима. У храмовима се окупљају људи који виде своје недостатке и грешке. Схватају да није у њиховој моћи да постану бар мало бољи. То је могуће само за оне који држе руку Христа – и они се труде да то постану. Људи имају право да се не уклапају у нашу представу о томе какви хришћани треба да буду по изгледу, понашању и тако даље. Ако неко нама не изгледа као хришћанин, то ништа не значи. Запамтите! Уосталом, вероватно нисте ни ви први пут дошли у храм са очекиваним изгледом. Можда сте чак наишли на људе који су били незадовољни вашим изгледом. Да ли сте тада могли да замислите даби и ви једног дана могли да напућите усне при погледу на „безбожни лик“? Подсетићу вас да такав став може заувек да одврати човека од храма, па ће отићи у неку секту, где ће му радо рећи: „Дођите код нас, прихватићемо и подржати вас!“ Ако видите „странца“ у храму, запамтите да нико не иде у храм да би чуо какав је грешник и да све ради погрешно. Ту сви траже подршку. Ми, као људи који то знамо, морамо им дати подршку. Не понижавајте, не вређате, већ помозите. Колико год да звучи отрцано, изглед често није ни на који начин повезан са оним што особа има у себи, стога нема потребе да качите етикете и процењујете. Постоје људи веома побожног изгледа који имају прави пакао унутра, и обрнуто. Нема потребе за пребрзим закључцима. Не знате колико година је Бог водио човека ка вери нити колико га је коштало да пређе праг храма. И наравно, не можете знати шта он постати у годинама које долазе. Можда ћеш му ти постати странац! Запамтите да смо сви ми пре свега позвани да волимо. „Нову вам заповест дајем да љубите једни друге; као што сам ја волео вас, нека и ви љубите једни друге“ (Јн. 13:34). Ако не можете да волите - што је нормално, јер ово није лак задатак - онда барем немојте да вређате. Немојте давати савете осим ако их неко тражи од вас. Покушајте да покажете поштовање, понашајте се онако како се понашате са својим најмилијима. Пазите на себе, а не на оне око себе. Ако се фокусирате на борбу против својих грехова и недостатака, онда неће бити довољно времена за борбу са ближњим. Своје политичке ставове треба оставити иза ограде храма. Храм дефинитивно није место за политику. Да, живимо у држави, и подржавамо неке политичке снаге, неке не, али на литургију долазимо због нечег другог. Да, врло је тешко оставити своје погледе иза врата храма, јер се ту не може оставити ни расположење, али морате покушати. У Цркви неће бити лаких путева и одговора. Не постоје приручници како брзо и лако постати хришћанин који воли све. Пут ка Христу је наше искуство, наши падови и опекотине. На путу црквености повредићемо и друге и себе – и то је нормално. Главна ствар је да се трудимо да будемо уједињени. Шта ако сам постао странац у храму? Парохијанин није везан за одређени храм или свештеника. Колико год то смело звучало, можете прерасти свештеника или се у неком тренутку не слагати с њим. Не видим ништа лоше у томе да нађем неког другог. Некима се овакав приступ чини дивљим: „Прерасти свештеника?" Али чини ми се да је ова ситуација сасвим нормална. То не значи да морате трчати и тражити савршени храм - то се неће догодити. Међутим, можете и треба да се ослоните на своја осећања. Ако се осећате као странац - погледајте зашто се то догодило. Прошетајте по другим парохијама, погледајте како је ту – можда ћете наћи истомишљенике и ослободити се осећаја своје отуђености. Главна ствар је да се нешто уради, да се доносе одлуке. Можда је проблем у вама - нисте дружељубиви, арогантни сте и хладни. Да бисте сазнали, питајте друге. Ако се у храму осећате као странац, то значи да већ неко време идете тамо и вероватно већ имате познанике. Зато им поставите питање, какав утисак остављате, да ли им је тешко да комуницирају са вама. Ако се осећате лоше, не морате да трпите. Да, можете погрешити у својим осећањима - али такође можете бити у праву. Све ће постати извесно када погледате, упоредите, извучете закључке и донесете одлуку. Нико није имун на грешке, али то је у реду. Такође морате бити у стању да их прихватите – и своје и туђе. Хришћанство није досадно, није само религија – то је живот. Подсетимо се да се доста тога променило. Првих скоро сто година није било канона, правила, прописа – па чак ни Светог писма! Није било ни храмова. Верници би се сабирали код куће и причешћивали. Дакле, раније је све било другачије, и сада бисмо могли прве хришћане сматрати странцима. С друге стране, колико је важно и вредно њихово искуство вере! Особа која дели браћу по вери на пријатеље и непријатеље ризикује да остане сама – или да своје хришћанство сведе на духовни гето, где неће бити развоја, већ само стагнације. На тај начин она осиромашује себе и на крају може доћи до стања духовне прелести, када ће она само себе сматрати правим. Ово је веома опасно, тако да морате покушати да не дођете до таквог стања. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com