Претражи Живе Речи Утехе

Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање. Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили. Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја. Циљ праведности је правда Христова Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20). Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм

,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки. Звучни запис разговора Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу. Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња. Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу, 9. фебруара, вјерни народ васојевићког краја сабирао се у неколико литија, које су се, током дана, сливале ка духовном стожеру Епархије будимљанско-никшићке, манастиру Ђурђеви Ступови. Једна свенародна литија кренула је из Азана, Полице и Будимља и спојила се са литијом вјерника, који су пристизали из Рожаја и Дапсића. Овај молитвени ход срео се, потом, са литијом која је кренула из Заостра и Биоче. Величанствено сабрање вјерника који, на миран и достојанствен начин, исказују своје неслагање са противуставним и дискриминаторским Законом о слободи вјере, чекали су око 16 часова и Беранци, формирајући тако свенародну литију, каква се не памти у овом крају. Крсни ход у одбрану свете вјере православне и светиња, предводио је Преосвећени Епископ Јоаникије са бројним свештенством и монаштвом, а народ је, пјевајући духовне пјесме и молитве, са иконама и црквеним барјацима, и ове вечери, показао какво је његово мишљење о тзв. Закону и слободи вјере, насилно изгласаним у Скупштини Црне Горе. Након Молебана Пресветој Богородици, окупљеном народу, најприје, се обратио свештеник Слободан Радојевић, парох рожајски, који је, током дана, са вјерницима своје парохије, пјешке стигао у манастир Ђурђеве Ступове. „Захваљујући доласку нашег Митрополита Амфилохија у Црну Гору `90-их година и нашег владике Јоаникија, овдје, у Беране, Црна Гора је васкрсла. Подигнуто је преко 500 цркава, манастира, парохијских домова, црквених објеката и народ то види. Међутим, комунисти су под изговором братства и јединства убијали свештенике, а садашња власт, опет, под изговором да жели братску слогу у Црној Гори, истјерује Бога из Црне Горе и проглашава Га персоном нон грата. То нећемо дозволити никада. Народ је, коначно, кренуо Христовим путем, а то је пут страдања, али и пут васкрсења. Овај народ је, коначно, кренуо правим путем, изабрао је страну Христову, Бога уселио у своје срце и са Богом, ових дана, корача градовима и кличе: Не дамо светиње!“, казао је о. Слободан. Додао је да они, свих ових дана, позивају власт да повуче Закон, а не, како се покушава спочитати, да руше власт, да руше Црну Гору. „Ми смо на овим просторима сви један народ, а само од Другог свјетског рата, па до данас, тровани смо да се дијелимо, па смо се дијелили на партије, на Црногорце, Србе, Бошњаке, не схватајући да смо прије 800 година од како постоји СПЦ и славимо Светог Саву, сви на овим просторима један народ“, поручи је он. Обраћање оца Слободана Радојевића, пароха рожајског, сабрани народ је поздрављао срдачним аплаузом, кличући једном душом: Не дамо светиње! Владика будимљанско-никшићки је казао да је цио православни свијет одушевљен жртвом, вјером, честитошћу, коју наш народ показује широм Црне Горе. „Треба такви да будемо и у будуће и да са љубављу у срцу, са вјером у срцу, са отвореним срцем љубимо једни друге и чувамо јединство народа. Ово су велике народне скупштине, и у Беранама, и у Подгорици, и у Никшићу и у свим градовима Црне Горе. Оне имају највећи легитимитет пред Богом и пред људима. Свако наше окупљање око наших светиња, свако ко учествује у великим црквено-народним скупштинама, свједочи да је неприхватљив, а тиме и ништаван Закон који је донесен у Скупштини Црне Горе и да га овај народ никада прихватити неће!“, поручио је Епископ Јоаникије, чију архипастирску ријеч је народ поздравио са одобравањем. Он је додао да би свака „нормална“ власт, када види оволико противљење народа и расположење већинске вјере, она би морала, ако има одговорности, да повуче било који закон, а камо ли кад је у питању антицивилизаторски, дискриминаторски, наказа од закона. „Захваљујем вам, још једном, браћо и сестре, на овој вашој одлучности. Сваки ваш долазак брише значај овог закона. Пред Богом и пред људима свједочимо да не можемо да се помиримо са неправдом и, на такав начин, скрећемо пажњу власти, Европи, свијету да се овај закон повуче и да се више никад таква наказа од закона не донесе у Скупштини Црне Горе. Ми се боримо за правни поредак у Црној Гори, боримо се да наша држава буде што боља, утемељена на праву и правди, на истини Божјој, на правој, истинитој вјери, свима онима којима је до вјере стало. У Црној Гори се, ако је игдје, за вјеру живјело, за вјеру гинуло и крв се проливала. И ви то свједочите овом вашом одлучношћу и љубављу према Светињама“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у недјељу 25. по Духовима, на празник Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, тумачећи прочитану јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. Свако од нас је, казао је Владика, рањив и нађе се у ситуацији да је као рањеник, остављен од свих, јер људи, по својој природи, не могу много да помогну, а они који би могли имају своје проблеме и ограничења, па и њима треба помоћ. „Та ситуација огледа се на овом човјеку кога су разбојници испребијали и оставили, мислећи да је мртав, а он је још увијек жив. Дође левит, онај који служи у олтару, погледа и прође, видје да му не може помоћи. Можда је и хтио, али, по својој слабости, није знао, нити је учинио. Дође и свештеник, и он је човјек са манама и слабостима, видје и он оде. У томе сагледавамо људе са својим слабостима, можемо их осудити, јер нијесу човјеку помогли, али због својих слабости и мана, они ништа нијесу могли учинити, а у дубини срца су, можда, и жељели“, навео је Владика. Додао је да је неки милостиви Самарјанин, а између Јевреја и Самарјана вјековима нијесу били добри односи, имао милости и снаге да помогне. Показао је своје милосрђе, те је очистио ране овом човјеку и све остало за њега је учинио да се исцијели и спасе. „Иза тог милостивог Самарјанин крије се сам Господ Исус Христос. Он је показао, хиљадама и милионима пута, да воли да своје милосрђе стави у некога од својих вјерних и да преко њега дјелује. Он је тај Који је помогао човјеку, једном човјеку, а, заправо, треба разумјети цијелом човјечанству. Цијело човјечанство треба ту помоћ, треба то милосрђе и свакоме од нас треба милосрђе Божје и људско. Али, није се милосрђе свело само на тог једног милостивог Самарјанина, зато што Бог жели да се Његово милосрђе умножава, и Он даје снагу вјернима да имају милосрђа и љубави према ближњима својим“, бесједио је Владика Јоаникије. То показују житија Светих у којима има чудесних примјера да су обични људи, са својим манама, болестима и слабостима, цијело своје биће ставили у службу ближњих. „Имамо примјере да су лијечили, нијесу се бојали зараза од најтежих болесника, оних који се распадају и заударају, да су цјеливали њихове ране и дијелили патње са њима до краја живота. Тако се ширило милосрђе и утврђивала љубав, а ко је, заправо, иза? То је тај милостиви Самарјанин, то је Господ Исус Христос, Који је Извор милосрђа. Нека се не вара нико да може чинити добра дјела, у правом смислу те ријечи, без Онога Који је Извор добра, Извор милости. Са Њим треба да се поистовјетимо, да се Његова љубав настани у нама и Његова сила. Да не будемо вјерни само по имену и по спољашњости, као онај левит или свештеник који редовно служи олтару, али су остали само људи, показали своју слабост на дјелу“, указао је Његово Преосвештенство. Он је позвао вјерни народ да се сабирају на светим службама Божјим, у данима Божићног поста, да се, иако има доста искушења, обрадујемо великом празнику Рођења Христовог. Носећи, увијек, барјак вјере ми, поручио је Владика, носимо радост у својим срцима, упркос проблемима, патњи, искушењима. „Та радост је, увијек, у душама правих хришћана. Да се и ми обрадујемо празнику који долази и да се сабирамо овако сваке недјеље и празника, а нарочито када нас позива наша Црква да на дјелу покажемо своју љубав према својим светињама, да покажемо на дјелу љубав према истини и правди, да не дозволимо, драга браћо и сестре, да у својој држави од своје власти будемо дискриминисани, да наша вјера буде понижена и обесправљена, а свака друга вјера, мислим на католичку и муслиманску, да добије сва права“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије, и поручио: „Ми подржавамо то што су они добили сва права, то је добро и лијепо што је учинила наша власт, али је зло и наопако што под видом тог добра хоће да учини велико зло, да обесправи Цркву која је толико уложила у Црну Гору, створила Црну Гору и морално држи Црну Гору. Ми се боримо за будућност Црне Горе, да се Црна Гора утемељи на истини, на правди и на правој, истинској вјери као што је Његош пјевао: „Олтар прави на камен крвави“. За то се боримо и то нам нико забранити не може, нити нам ико нормалан замјера. Кад се врши неправда од нас се и тражи да устанемо против те неправде. Не боримо се против власти, камоли против државе, него се боримо за правду, и поредак, и истину, за једнакост, за равноправност. Ко може против тога?!“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка