Претражи Живе Речи Утехе

Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу, каже професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић Проф. др Даница Грујичић (Фото: vostok.rs) У додатку о здрављу Viva недељника Илустрована Политика професорка онколошке неурохирургије др Даница Грујичић је у разговору са Јасмином Вујадиновић-Мирковић најавила оснивање и предности апарата за стеротаксичну радиохирургију при предвиђеном Центру за радиотерапију Клиничког центра Србије. Потом се осврнула на проблеме нашег здравственог система: Претпостављамо да је набавци овог апарата претходило истраживање о његовој неопходности. Имате ли неке податке да ли је и колико повећан број пацијената са туморима у Србији? Колико год да нам је близак гама-нож који је неурохируршки апарат, ово је радиотерапијски апарат и ту ће главну реч водити радиотерапеути, који ће одлучивати о томе ко ће се на њему зрачити. Имајући у виду колико је оболелих сваке године од карцинома плућа, питам се зашто се поново не уведе флуорографисање за одређене ризичне групе, барем једном у годину дана или две. Када се узме у обзир анамнеза наших пацијената који болују од малигних болести, у највећем броју случајева постоје одређени благи симптоми који указују да се у организму нешто дешава. Нажалост, људи не воле да иду код лекара, па се јаве после, када више не могу ни да ходају. Дакле, код нас постоји проблем ране дијагностике и треба га решавати. На које симптоме људи не обраћају пажњу, а требало би? Када су у питању тумори мозга, требало би обратити пажњу на промене у понашању и проблеме са меморијом. Данас када постоје скенери, бесмислено је да се неко лечи од депресије, а онда се испостави да има тумор који захвата половину лобање. По мом мишљењу, ниједан психијатар не би требало да почне да лечи пацијенте, док се не уради скенер. Рецимо, на здравствени проблем са плућима може да укаже искашљавање крви, слабљење, као и ничим објашњив губитак тежине уколико није повећана функција штитасте жлезде. Превентива Због одређених сметњи приликом пробаве после педесете године живота обавезно би требало урадити колоноскопију. Жене би једанпут годишње требало да оду код гинеколога, као и да науче да саме прегледају дојке. Нажалост, у нашој средини још увек постоје припаднице лепшег пола које са ранама на дојци дођу на преглед. Мушкарци би, пак требало да ураде тест ПСА, који указује да ли се нешто дешава у простати. Сваки млад човек требало би да прегледа своје тестисе, да их опипа и одреагује на бол одласком код уролога. Важно је бринути о себи. Реорганизација здравственог система је нешто што тек треба да се направи код нас. Пошто је повећан број обољевања од канцера, да ли мислите да би неким законом требало обавезати грађане да превентивно одлазе на здравствене прегледе? Мислим да је цео наш здравствени систем зрео за корениту реформу. Није у реду да имамо шест пута више специјалиста, него лекара опште праксе. Потребно је да се дође на ниво породичног лекара, јер је превентива најважнија, а реорганизација би, вероватно, запослила све младе лекаре, који су жељни рада. Осим тога, сви грађани Србије требало би да схвате да овакав начин осигурања неће моћи да опстане, него да мора да постоји додатно осигурање, а све ради бољег лечења. Наравно и тада бисмо водили рачуна о такозваним заштићеним групама становништва који не би могли да плате додатно здравствено осигурање. Суштина је да неко ко годинама плаћа осигурање за своје зубе, у једном тренутку ту стекне довољно новца да оде да их поправи, а не као сада да иде код зубара, само када вади зуб. Другим речима, неопходно је да постоји породични лекар, педијатар, породични апотекар и породични стоматолог. Уколико бисмо направили такву реорганизацију здравственог система, колико пацијената са канцерима би се могло открити на време? Кубанци четири пута чешће откривају карцином у почетној фази у односу на Американце, а имају управо такву организацију здравственог система. Зато мислим да не треба да копирамо земље које су много богатије од нас а нису тако ефикасне, него земље које су добро организовале своју здравствену службу. У том случају, мислим да бисмо за десет до петнаест година могли да имамо најбољу здравствену службу, ако не у Европи, онда сигурно у региону. Извор: Илустрована Политика, 23. 1. 2018. View full Странице

Цитат из наслова сам "украо" од генерала Срете Малиновића. Он је ту мисао изрекао на ТВ Прва говорећи о свему што нам се дешавало последњих деценија... А повод је следећи. Како на свом Фејсбуку од јутрос обавештава Мухамед Јусуфспахић, специјалне јединице МУП-а Србије су изашле на терен и обезбеђују рушење џамије у Земун Пољу... ПОЗАДИНА Како је јуче јавила (непостојећа - још једна од особености овог "циркуса" од државе нам) агенција ТАНЈУГ у Земун Пољу су окупљени верници спречили рушење објекта, тј. будуће џамије која је требала да се изгради у овом београдском приградском насељу. Хоџа Емин Зејнулаху је тим поводом потврдио да је реч о нелегално грађеном објекту, али каже да је то питање слободе вере. Зејнулаху је рекао да је дошло до неразумевања између општинске власти и Исламске заједнице, али да мисли да ће се постићи договор. "Последња информација која је дошла до нас је да се полиција повлачи и да ћемо муфтија и ја бити позвани од стране надлежних на разговор у току следеће недеље да нађемо неко заједничко решење за овај објекат, за ове грађане, што ме веома радује", истиче Зејнулаху. Према његовим речима, реч је о објекту верско-просветног карактера који није комерцијалан. "Већ годинама желим да овај народ социјализујем, да буду равноправни грађани ове земље и да не живе једни поред других, већ једни са другима", рекао је Зејнулаху. Изградња објекта је почела пре четири године. "Оно што је сада спорно, што су хтели данас да руше је простор за жене. Физички се ми муслимани одвајамо када обављамо молитве, мушкарци од жена, и они су то хтели да руше. Ми смо предали за озакоњење, предали смо за легализацију. Ми смо у процесу легализације, као и цело ово насеље", објашњава Зејнулаху. Међутим, рано јутрос је полиција изашла на лице места и обезбеђује уклањање објекта. О томе сведоче фотографије и објаве на ФБ налогу председника Врховног сабора Исламске заједнице Србије Мухамеда Јусуфспахића. Е сад, оно што ме интересује је следеће: "РТС је у Градском секретаријату за инспекцијске послове сазнао да је решење за рушење издала Општина Земун, као и да ће се судбина објекта, како је најављено, решавати договорима од следеће недеље." То је јавио (непостојећи) ТАНЈУГ, односно РТС. Ако је тако, откуд јутрос демонстрација силе од стране државе? Као да нам није доста што се огрешисмо једни и други (и трећи) ономад када рушисмо, опет једни другима током рата у БиХ нарочито (и Хрватској) верске објекте. И једна и друга и трећа страна у том несрећном сукобу... По речима земуснког хоџе, чињеница је да је "објекат нелегално грађен, али каже да је то питање слободе вере." Колико сам схватио претходне четири године траје зидање. Дакле, питање је да ли су муслимански прваци у престоном граду, и шта, предузели у претходном периоду на плану евентуалног добијања дозволе и легализације објекта (као да је ово једини нелегални објекат у Србији). Тј., да ли је од почетка постојала претња рушењем зато што је нелегалан објекат (па каква год му намена била), односно да ли су знали да (евентуално) не постоји никаква шанса да се објекат озакони. Ако јесте тако, зашто се онда "на силу" инсистирало да се градња приводи крају и да дође баш данас уочи Рамазана (пост почиње у суботу) до оваквих сцена. Даље, питање за земунске општинске "прваке". Ако је објекат од самог почетка "ницања" био противзаконит; ако није постојала ни најмања шпанса да се он некако озакони, зашто се чекало толико времена, да буде буквално стављен под кров? Где је био инспекцијски надзор? Ако се није могло наћи било какво решење на релацији Исламска заједница Србије-Град Београд, или пак Република; дакле, ако од самог старта није било никакве шансе да џамија буде подигнута на том месту, зашто се чекало до сада, да се изазове револт муслимана, који су како видесмо јуче изашли да бране рушење, а јутрос су "склоњени" полицијском интервенцијом? Да ли је можда позадина свега сукоб две исламске заједнице у Србији, ове једне коју представља Мухамед Јусуфспахић и муфтија србијански Абдулах Нуман и друге, оличене у сада већ државном чиновнику, муфтији Муамеру Зукорлићу? Ако тако посматрамо, да ли је ово још једно "одмеравање снага" одлазећег и изабраног Председника, јер је први (ово је лични утисак) имао добре односе са Јусфспахићем, док је други опет, (Зукорлић) као (сада) државни чиновник, вероватно у бољим односима са изабраним Председником. (У то ме некако уверава и спречавање рушења такође нелегалног објекта у Новом Пазару иза којег "стоји" муфтија Зукорлић). Или је ово још једна представа, где ће се данас попут deus ex machina, (изненада) појавити изабрани Председник и "решити ствар". Како год "окренеш", не ваља нам ово ни једнима ни другима. Не толико због слике која ће бити "послата у свет", него због нас самих и наших односа. Волео бих да неко од муслимана који су упућени у проблематику, а за које знам да читају наш Форум, узме учешће у дискусији...

Исповест хероја који је проглашен издајником-ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА. О рату у СФРЈ, о борби за Републику Српску. О политичкој врхушки Српске. О НАТО агресији на нашу земљу. О Слободану Милошевићу. О томе како га је актуелна власт прозвала НАТО генералом.... Генерал Срето Малиновић је ратни херој, одликован медаљом части. За ову земљу је током ратних година, али и ван њих, урадио много. Прво су га прогласили херојем, а потом издајником и НАТО генералом. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Мајка прижељкивала да Срето буде поп, али он је постао пилот. Летео је посвећен оном чему се заклео – Отаџбина изнад свега. Са 31. годином је примио ескадрилу, био је један од најмлађих командира ескадриле. Са 37 година постаје командант пука. Први ратни лет му је био октобра 1991. године, у рату. Иако је на вежбама бацао много бомби, пуцао у мете на полигонима, ово је ипак било нешто друго – стварне мете, праве бомбе. Генерал је деведесетих година водио ратни дневник. Екипа емисије „Живот прича“ прва је која је, осим генералове породице, имала част да види тај дневник. Најчешће је летео са Жиком, пилотом Животом Ђурићем, који је био његово лево крило. Чували су један другом леђа. Kада је 1995. године била акција Олуја, генерал је чекао наређење да полети, да стане у одбрану свог народа. Али, наређења није било. Kрајина је издана и продата, нема генерал других речи за то што се тих година дешавало на подручју Хрватске. Много му је горчине остало због тога, јер је њему отаџбина изнад свега. Отаџбина се носи у срцу, а држава на леђима. У дневнику је написао: “За крст часни, име и слободу?! А заклетва, а народ!? Е, јадан ли је са нама! Народ који има овакву војску не мора да брине за своју будућност – он нема будућност! У шта смо се то претворили или смо увек били такви, само нисмо имали прилику да то покажемо? Нама непријатељ није потребан, довољни смо сами себи!“ „Надали смо се да ћемо са ескадрилама 98. кренути у борбу, што би било нормално, али су околности натерале наше вође на другачије одлуке. Kо је наредио повлачење војске и напуштање територије РСK? Није ваљда овај егзодус неки политички пројекат премештања народа у коме активно учествују наше вође? На овако прљав начин? Да сам главнокомандујући снагама, пуцао бих себи у главу од срамоте!” Политичари, написао је, одрађују посао на штету властитог народа. Kако другачије тумачити Радованово игнорисање властите војске и некакво кокетирање са Аркановцима и другим шлепер добровољцима. Нешто се ту не уклапа, а брука ће и овога пута пасти на војску и официре. Смрти се не боји. Смрт је, каже, трен. Треба се живота бојати, он носи муку и тешкоће. На дан бомбардовања 1999. године, генерал Малиновић се обратио својим пилотима чувеном беседом и речима “Србија нас зове, анђели моји челични”. У тој беседи постоји и један део који јавности није познат, а она је почела са: “Највећи син нашег народа и наша снајка водећи нас у боље сутра, данас су нас увалили у сукоб са највећом светском силом у историји ратовања. Kако су нас водили, тако су нас и довели. Нас ће прво разарати, плашите ли се? То што сви ћутите, схватићу да се не плашите. Да ли сам ја овде једини који се плаши? Није могуће да ја једини знам шта нас то овде чека. Развалиће нас! Ма, нека разваљују, имамо ми свој посао који треба да обавимо. Биће тешко, али како су нас до сада водили јуначки синови, имаћемо прилику да бар јуначки изгинемо! Паднем ли, има мој заменик, падне ли, има његов заменик. Оплакиваћемо се кад прође све!” За време бомбардовања, 98. Ловачко бомбардерски авијацијски пук је изгубио само једног пилота. То је био Живота Ђурић, лево крило генерала Малиновића. После беседе коју је изговорио пилотима, Генерал Малиновић је осетио да са Жиком посебно разговара. Kазао му је оно што је понавља милионе пута да чисте главе мора у авион. Жика је рекао – па матори ваљда знаш мене. Сине, зато ти то и говорим, јеси ти мене разумео сине, рекао је Малиновић. Ујутру 25. 3. 1999. кренули су у напад на команде кампове и касарне ОВK. Летело се у бришућем лету, брзином од 800 км на сат. Жика је код Глоговца уништио базу ОВK са две бомбе. Погођен је са земље. Док су чекали да се сви пилоти врате, Малиновић је знао да Жика више никад неће слетети. Нашли су га после пар дана. После свега што је генерал Малиновић урадио за ову земљу, доживео је да га прогласе за НАТО генерала. То што њега етикетирају као издајника, каже генерал, не пада му тешко, колико што такве речи упућују његовим војницима, јунацима и херојима. Kаже да је само радио свој посао и није дозвољавао никоме да га увуче у политичке фрустрације. Почетком 2000-тих година, почела су упозорења Малиновићу да се склони, да пази куда иде и слично. Kулминацију таквих етикета генерал доживљава 2009. године, када је био заменик команданта ратног ваздухопловства и када је унапређен у чин генерала. Kада су дошли да му честитају на постављењу, један је човек дошао и рекао му да је био “задужен да га скине”, односно да да зелено светло да генерал буде елиминисан, зато јер је претња и не би извршио наређење. Генерал га је питао: “Знаш ли шта је наређење?” Овај рече да не зна. А генерал му одговори да је задатак био да се “помлати народ испред Скупштине 5. октобра 2000. године” ТВ Прва