Претражи Живе Речи Утехе

Од успешног спортисте и породичног човека који је превазишао тешке животне изазове, до монаха који богослужи и поје на арамејском, а кроз духовну музику надахњује и доноси утеху верницима широм света. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби носи у себи једну од најнеобичнијих и најинспиративнијих животних прича у православном свету, причу која делује попут ходочашћа испуњеног искушењима и чудесним преображајем. Данас, као једини монах на свету који служи литургију на арамејском језику, језику којим је говорио Исус Христос, отац Серафим окупља вернике из целог света, доносећи им не само молитвену утеху, већ и снагу духовне музике која дотиче најдубље кутке душе. Његова прича почиње драматично. Као дете, Серафим је преживео низ несрећа које су га готово коштале живота. Пао је у мешалицу за бетон, и лекари су се борили да му спасу руке, док је наредне две године провео у инвалидским колицима, без осећаја у ногама. Те несреће су се ређале, од ударца аутомобила до отровања перхидролом, али ништа није успело да угаси пламен живота у овом храбром детету. Његова младост била је испуњена спортом. Постао је четвороструки првак Грузије у теквондоу, а уз то је стекао црни појас у каратеу. Упркос телесним повредама и искушењима, отац Серафим је у спорту налазио снагу, али и својеврсни пут ка дубљем духовном позиву који га је чекао. Преломни тренутак у његовом животу догодио се када је његова супруга, у осмом месецу трудноће, оболела и била на ивици смрти. У тренутку потпуног очаја, Серафим је одлучио да тражи спас у молитви. На гробу светог старца Гаврила Ургебаџеа изговорио је завет да ће, уколико Бог спаси његову жену и дете, напустити световни живот и постати монах. Чудесно, његова супруга се опоравила, али Серафим је, у свакодневним обавезама, на тренутак заборавио на своје обећање. Наставио је са спортом, успешно напредовао у каријери и чак постао шеф обезбеђења једног украјинског политичара. Али Божји позив био је неизбежан. Док је седео испред Јонинског манастира Свете Тројице у Кијеву, пришла му је старица која га је позвала именом: „Оче Серафиме, благословите“. Ове речи су га погодиле до сржи, подсећајући га на његов завет. Тог тренутка је схватио да више не сме оклевати. Дана 14. марта 2006. године, постао је монах. Након монашког завета, отац Серафим је добио послушање да проповеда међу припадницима једне секте. Ова мисија, испуњена опасностима, довела га је до тога да буде претучен и заврши у болници у критичном стању, без свести. Ипак, само уз Божију помоћ, успео је да преживи. Тај догађај био је прекретница у његовом духовном путу, додатно га учврстивши у вери и послушности. Године 2010. добио је велику схиму и припремао се за одлазак на Свету гору, када га је патријарх Илија замолио да остане у Грузији и постане духовни пастир Асираца у селу Канда. Прихватајући патријархов благослов, отац Серафим је у овом древном селу обновио литургијски живот на арамејском, језику Христовом, и подигао цркву у име тринаест сиријских отаца, која је убрзо постала манастир и духовно уточиште за све вернике. Његов позив је пронашао своје испуњење међу Асирцима који живе у селу Канда, недалеко од Тбилисија. Патријарх Илија га је замолио да постане њихов духовник, а Серафим је, вођен унутрашњим зовом, одлучио да обнови давно заборављену традицију служећи литургије на арамејском језику. У селу Канда основао је манастир, у којем се и данас окупљају Асирци, чувајући свој језик и духовну баштину. Отац Серафим је постао познат и по својим музикалним даровима. Његове композиције, које изводи на арамејском језику, посебно извођење Псалама, доносе духовну дубину која прелази границе језика и времена. Два пута је посетио Србију, где је одржао низ изузетно посећених концерата духовне музике, а присутни су сведочили о снажној емоцији и духовном уздизању које његова музика изазива. Отац Серафим је симбол неуништиве вере, човек који је кроз најтежа искушења пронашао свој пут ка Богу, служећи као пастир свом народу и свима онима који трагају за смирењем душе. Његова литургија на језику Христоса и духовне песме које изводи на арамејском нису само повратак изворним коренима, већ и мост између прошлости и садашњости, између небеског и земаљског. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25101/shiarhimandrit-serafim-bit-haribi

Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу. 2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила. 3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: „Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам“ А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице. 4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота