Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'порфирије' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 30. јануара 2023. године, у пратњи преосвећене господе епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина и канадскoг г. др Митрофана, манастир Нову Грачаницу и Богословски факултет Светог Саве у Либертивилу. Патријарх Порфирије је том приликом разговарао са професорима и студентима о начинима унапређења рада једине српске богословске школе на простору Сједињених Америчких Држава. Извор: Информативна служба СПЦ
  2. У наставку посете Сједињеним Америчким Државама, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 29. јануара 2023. године у Чикаго. Његову Светост Патријарха са свештеном пратњом, коју чине Преосвећени Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић, на аеродрому у Чикагу дочекао је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин са свештенством, монаштвом и верним народом. Наредних дана патријарх Порфирије ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе Српске Православне Цркве на северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената тог факултета. Планиран је и сусрет Његове Светости са надлежним епископима Српске Православне Цркве на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници на Трећем језеру. Извор: Информативна служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 25. јануара 2023. године цркву Светог Саве у Њујорку и том приликом се упознао са током радова на обнови цркве тешко оштећене у пожару на Васкрс 2016. године. Како стоји у објави на Патријарховом Инстаграму у пратњи Његове Светости били су Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић. У разговору са протојерејом-ставрофором Живојином Јаковљевићем, старешином храма; г. Вељком Добриловићем, председником Црквене општине њујоршке; и г. Марком Јовановићем, чланом Управног одбора; закључено је да је у протеклих шест година обављен значајан део радова, али да је преостало још веома много посла који изискује већу ефикасност и ангажованост у обнови цркве Светог Саве. Извор: Инстаграм патријарха Порфирија
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отпутовао је данас, 24. јануара 2023. године у Сједињене Америчке Државе, где ће, како је програмом посете предвиђено, боравити до 5. фебруара, известила је Информативна служба СПЦ. Свештену пратњу Његове Светости ће том приликом чинити Његово Преосвештенство Епископ канадски г. др Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и протођакон др Драган Радић. Планирано је да Његова Светост од 24. до 28. јануара посети парохије и Црквено-школску општину Светог Саве у Њујорку, које му је Свети Архијерејски Синод поверио на духовно старање све до потпуне нормализације тамошњих прилика. Патријарх г. Порфирије ће се на лицу места упознати са процесом обнове Саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године. У Њујорку ће, на сам дан празника, Његова Светост Патријарх служити свету Литургију, а потом ће присуствовати свечаној прослави Светог Саве – патрона тамошњих православних Срба. Током боравка у Њујорку, Његова Светост ће одржати више састанака у вези са обновом богослужбеног живота православних Срба у Њујорку, као и са обновом Саборне цркве Светог Саве. У другом делу посете, од 29. јануара до 4. фебруара, Његова Светост Патријарх ће посетити Православни богословски факултет Светог Саве у Либертивилу код Чикага, где ће одржати више састанака са деканом, управом, наставницима и студентима једине високошколске установе СПЦ на Северноамеричком континенту, а присуствоваће и свечаној прослави Светог Саве у организацији наставника и студената овог факултета. Планиран је и сусрет Патријарха Порфирија са надлежним епископима СПЦ на простору Северне, Средње и Јужне Америке у манастиру Новој Грачаници. Његову Светост Патријарха г. Порфирија ће током боравка у Сједињеним Америчким Државама, у свим пословима епархијског архијереја Архиепископије београдско-карловачке, замењивати Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба СПЦ
  5. Владика Порфирије изабран за новог патријарха RS.SPUTNIKNEWS.COM Митрополит загребачко-љубљански Порфирије нови је патријарх Српске...
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је вечерас 4. јануара 2023. године, у крипти Храма Светог Саве, уручио божићне пакетиће многобројној дечици. У организацији Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке и Храма Светог Саве већ традиционално деци из вишедетних породица и деци без родитељског старања се уручују божићни пакетићи. И ове године поделу пакетића су помогли чланови организације "Наши Срби - Our Serbs" из Чикага на челу са председницом г-ђом Кети Фенслоу. У уметничком делу програма наступио је дечији хор "Славујчићи" под управом сестара Марине и Марије Гобовић. На крају су Патријарх и г-ђа Фенслоу поделили пакетиће присутној дечици. Догађају су присуствовали епископ ремезијански г. Стефан, братство храма Светог Саве, добротвори, волонтери, гости и многобројна дечица. Вест у изради. Извор: Радио Слово љубве
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је са запрепашћењем примио вест да су му власти у Приштини данас забраниле да пред велики празник Рођења Христовог, који прославља цео хришћански свет, допутује у Пећку Патријаршију, која је прво и вековно седиште Српске Православне Цркве и манастир коме је Патријарх игуман, тојест старешина. Патријарх Пофририје не одустаје од намере да служи божанствену службу у Пећкој Патријаршији и очекује да ова крајње дискриминаторска одлука буде стављена ван снаге и да се престане са гажењем људских права и верских слобода православних Срба који живе у Покрајини, на земљи својих предака, где српски народ у континуитету живи најмање хиљаду и пет стотина година. Његова Светост Патријарх г. Порфирије се моли Богу за мир и добру вољу међу свим људима, а посебно се моли да завлада мир међу Србима и Албанцима на Косову и Метохији, где вековима живе заједно. Из Кабинета Патријарха српског https://spc.rs/patrijarh-porfirije-vlastima-u-pristini-prestanite-sa-gazenjem-ljudskih-prava-i-verskih-sloboda-pravoslavnih-srba/
  8. Поводом празника Хануке, који у јеврејској традицији обележава сећање на победу у великом устанку против окупатора и ново освећење Храма, али уједно представља и символ слободе, светлости и наде у бољи живот, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је најискреније честитке Главном рабину Јеврејске заједнице Србије г. Исаку Асиелу и члановима јеврејске заједнице, са жељом да га сви Јевреји расути по читавом свету, проведу у миру, благостању и радости. - Нека овај велики јеврејски празник буде наговештај нових времена у којима ће се људи препознавати као браћа, а да тежња ка миру и заједничком животу прожетом међусобним уважавањем и поштовањем Богом дарованих раличитости постане трајни садржај наших душа - наводи се у честитки патријарха Порфирија. Извор: СПЦ
  9. „Стојте у једном духу, једнодушно борећи се за веру јеванђеља“ (Филип. 1,27). Старац је проповедао да основни елемент духовног живота у Христу, велику тајну наше вере, представља јединство у Христу, односно осећање поистовећености са својим братом. То значи да један другоме носимо терет, да доживљавамо другога као самога себе; да кажемо: „Господе Исусе Христе, помилуј ме“, при чему у том „ме“ читава Његова мука и патња постаје наша; да сaстрадавамо као што он састрадава, да се радујемо као што се он радује, да његов пад буде наш пад, и да његово усправљање буде и наше усправљање. Управо зато његове последње речи, последње обраћање Богу, последња молитва и највећа жеља беше да сви „буду једно“. За тим је патио, за тим је чезнуо, за то се молио. Колико ли је само проблема решено и колико ли је грехова избегнуто на тај начин! Пао је мој брат? Па ја сам пао! Како да га осуђујем, кад сам ја кривац? Успео је мој брат? Ја сам успео. Како да му завидим, кад сам и сам на добитку? Знао је Старац да управо овде ђаво против нас води велику битку јер је ту наша слаба тачка. Истичемо властиту вољу, издвајамо своје место у односу на другога - желимо да само ми избегнемо последице његових дела, односно да се ми спасемо без њега. Кад, међутим, у нама преовладава такав дух, нема нам спасења. Треба, наиме, да желимо да се спасемо заједно са свима, да, попут Светитеља Божјег, кажемо: „Господе, ако не спасеш и све њих, онда и мене избриши из књиге живота“; или да заједно са Апостолом Христовим кажемо: „Желео бих да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу“ (Римљ. 9,3). То је љубав; то је сила Христова; то је суштина Божија. То је и царски пут духовног живота: да љубимо Христа, Који је „све“, љубећи сву браћу Његову, и оне „најмање“ за које је Он умро. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/search/label/Старац Порфирије
  10. Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, 21. новембра 2022. године, на празник св. Архангела Михаила, служио свету Литургију у Саборном храму посвећеном овом небеском Архистратигу у Београду, извештила је Бојана Јовановић новинар-водитељ радија "Слово љубве". Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа викарни Епископи хвостански г. Алексеј и марчански г. Сава, затим изабрани епископ јегарски архимандрит Нектарије, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије и старешина Саборног храма, архимандрит Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј проф. др Зоран Ранковић декан ПБФ у Београду, братство Саборног храма и други свештенослужитељи, уз бројни благочестиви народ и појање хора Првог Београдског Певачког друштва. Његова Светост је у беседи истакао да је у сваком животном контексту неопходан поредак и поучио да треба да будемо слични анђелима - да имамо веру која је поверење у Бога. Завршни део беседе Патријарха Порфирија: Додела грамате г. Белићу: Патријарх Порфирије је са домаћином славе ове године, г. Предрагом Белићем и свима сабранима, преломио славски колач и на крају посебно поздравио многобројну дечицу која су се сабрала данас. Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на свечаности која ће бити одржана 15. новембра 2022. године у 12 часова на великој сцени Народног позоришта у Нишу, биће уручена Плакета мира коју додељује Хуманитарна организација "Нађи Раула" из Ниша. Управни одбор те организације једногласно је донео одлуку да Плакета мира буде додељена Његовој Светости Патријарху г. Порфирију, кога су предложили ученици Средње стручне школе и Основне школе Радоје Домановић из Ниша и група студената са више факултета Универзитета у Нишу. Они су у образложењу истакли да их Патријархов рад задивљује, инспирише, мотивише и чини поносним, посебно на пољу његовог добротворног рада и отворености Српске Православне Цркве према младима. Организација Нађи Раула, основана 2011. године у част великог хуманисте Раула Валенберга, бави се добротворним радом и до сада је помогла велики број инстутуција, појединаца, угрожених породица, а посебну пажњу посвећује промоцији младих талената, будућих научника. Организација сваке године додељује награду Светислав Милић – младима од срца у шест категорија: наука и образовање, култура и уметност, хуманитарне активности, мирна борба за људска права, спорт, институција године и специјална признања. Награду додељују млади чланови организације, ученици и студенти који су претежно млађи од 30 година. Добитници Плакете мира предходних година били су Хери Робертс, Тамара Вучић, Хакон Виум Ли, принцеза Љубица Карађорђевић и други. Извор: Информативна служба СПЦ
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 16. октобра 2022. године светом Литургијом и чином освећења обновљеног Саборног храма Светог Николаја Мирликијског у Вуковару. Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит будимпештански и мађарски г. Иларион из Московске Патријаршије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, славонски Јован, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан. Обраћајући се присутнима, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поручио: -Браћо и сестре, верни народе Божји, један древни антички путописац обилазећи многе крајеве упознао је многе разне народе и видео је да сваки народ има неку своју специфичност и да се у понечем разликује од других. Исто тако је констатовао да постоји нешто што је јединствено за све народе и поред свих различитости, а то је чињеница да је сваки народ имао одређено место за молитву, место одакле се обраћао Богу, место за самопосматрање себе и место за формирање свог система вредности. Шта нам то казује, драга децо духовна? Већ ово историјско сведочанство нам открива ту велику истину да је човек створен по слици и прилици Божјој и да није само биолошко, материјално и потрошачко биће, биће створено за пролазни свет, биће које смисао постојања не може пронаћи само у трошним и уским, крхким и сеновитим облицима овог привременог света. Човек је, најпре и изнад свега, духовно биће жедно вечног смисла, биће које се човеком зове зато што је челом окренуто ка веку, вечности, зато што смисао проналази у ономе што надилази пролазно. Као боголико створење, човек је, пре свега, створен за вечност, да вечношћу осмишљава своје историјско постојање. Пуноћу живота стиче једино у заједници са Богом, а то је живот у складу са оним што је Бог створио и наменио за човека. И баш зато што је у људско биће утиснут печат Божји, сваки човек и сваки народ – чак и када не постоје могућности или способности за свесну артикулацију глади за Богом – чак и тада, дакле, у одсуству јасне представе о Богу, он успоставља своју богомољу, светињу, пројављујући из свог боголиког бића потребу за вечним оригиналом. То је место сусрета и мирења са Богом, а самим тим и са собом, са природом и са другим људима. Ову истину јасно видимо у радосној поруци Јеванђеља Христовог да је та глад, боготражитељство, вера и чежња за божанским, управо чежња деце за својим небеским Родитељем без кога нема истинског живота. И као што сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби имамо такво место на којем се као појединци и заједница срећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божјом речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити; да тражимо храну за своје најдубље, егзистенцијалне, духовне потребе; да из дубине ослушнемо реч Божју и схватимо какви треба да будемо, шта је исправно, а шта није; да познамо шта треба да променимо и поправимо; какви да будемо према себи, а какви према онима који су другачији од нас. На нама је, међутим, да то што чујемо, учинимо нашим искуством, нашом свакодневицом; да одлучимо да ли ћемо заиста бити деца Божја, једном речју прави хришћани, или ћемо то бити само спољашњим именом и декларативно. И управо ту, на месту молитве, у храму Божјем, нама се откривају непогрешива упутства. Ми по вери нашој, по дару Божјем, постајемо способни да схватимо на шта нас Господ позива – да се од двоумљења између суштинског и формалног хришћанског живота одлучимо да заиста будемо деца Божја која ће са поверењем у Бога и љубављу према Њему духовно узрастати. И тај надахнути и узвишени пут тражи од нас напоре равне онима које је, како смо у данашњем Јеванђељу чули, уложио Свети апостол Петар послушавши Господа да после непроспаване и напорне ноћи, после безуспешног риболова, пошто је већ спаковао опране мреже, још једном покрене лађу и спусти мреже на дно. Колико смо пута, браћо и сестре, безуспешно покушавали да учинимо нешто да будемо људи, пре свега, достојни свог боголиког звања и колико пута при свему томе нисмо добро ослушнули реч Божју која у само две заповести сажима сав закон и пророке заповедајући: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“, и још говорећи: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Колико пута, ми попут Петра, ништа нисмо могли да учинимо, јер су нас разна искушења спречавала да истински чујемо и онај део Христове речи који наше срце позива на бескомпромисну љубав према свакоме: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне; да будете синови Оца својега који је на небесима“. Реч Божја позива на жртву, на подвиг, на крст; она нас позива да попут апостола Петра будемо истрајни и послушни. На први поглед та реч се чини тешком, недостижном и непрофитабилном у свету у коме живимо, који је неретко запљуснут завишћу, мржњом, љубомором, похлепом, егоизмом, себичношћу, окамењеношћу и хладноћом срца. Ту реч човек не може испунити сам из себе, само својим моћима. Господ, међутим, каже: „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“. Толико је велика жеђ за јеванђељем у овом сломљеном и напаћеном свету да смо позвани управо сада, чак и упркос свим слабостима и сумњама, усред наших текућих, заузетих и компликованих живота, да чујемо реч упућену апостолу Петру: „Не бојте се!“. Дакле, тамо где има вере, поверења у Бога и спремности и одлучности да се одговори на позив Божји човек није сам, са њим је благодат Духа Светог и он од сваке своје помисли речи и дела чини богослужење, служи Богу и људима. Тада Бог човеку даје снагу и радост, заједно дејствује са њим. Тада се испуњују речи: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“. Данас смо благословени, јер смо сабрани на једном таквом месту које су наши преци одредили да буде место светиње и узношења молитве. Сабрани смо у обновљеном православном храму посвећеном Светом оцу Николају, који су ваши прадедови у другој половини 17. столећа подигли на овом месту, а после чега су, средином 18. века, изградили ову цркву какву данас видимо. Помолили смо се данас и за ваше претке и пред Господом заблагодарили на труду владике Херувима и његових блажених претходника, свештеника и верника, свих који су ову цркву довели у овако великолепно стање после њеног разарања минама у септембру 1991. године. Подједнако ме радује чињеница да је обновљен и самостан, манастир фрањевачке браће у Христу. Радује ме што се обнавља овај град и његова околина. Прекјуче сам служио у Пећкој Патријаршији, где се налази велика, веома лепа и позната фреска Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Гледајући ту икону помислио сам на вас, драга браћо и сестре, на ваш Николајевски храм и на данашњи дан у коме смо благословени, јер смо сабрани на светој Литургији. Размишљао сам о том дивном промислу Божјем да је управо овај храм, на овом месту, посвећен светитељу Николају који на чудесан начин спаја православни Исток и католички Запад. Стога не чуди да су ваши преци изабрали управо њега да буде покровитељ овог храма и овог места или је баш он, по промислу Божјем, одабрао себи место за неуморно сведочење и грађење мостова међу људима и народима, као и грађење Божјег мира. И у овоме Николајевском храму, као дому Божјем, служили смо данас свету Литургију, трпезу самог Бога. Јасно је, стога, зашто је света Литургија догађај измирења свих и откривање тајне и смисла свега света, који је створен да буде хармонија лепоте и место мира Божјег. На Литургији се миримо са Богом, са собом, са другим људима, тј. ближњима и са читавом творевином. Важно је да то знамо увек, али нарочито данас овде у Вуковару, где још увек нису залечене ране ратних патњи и губитака многих жена, мушкараца, многе вуковарске деце; где још увек нису у потпуности обновљени и излечени односи међу људима, његовим грађанима. Данас смо отворили срце овог храма и своја срца да бисмо – и кад нас било људи или околности обесхрабрују – молитвом видали своје ране изазване страдањима и губицима, али исто тако саосећали са ранама и страдањима наших суседа и комшија; да бисмо се у молитви сећали својих жртава, али исто тако поштовали и жртве наших суседа и комшија. Природно је и логично да се свако сећа својих жртава и да их поштује, али онај који поштује жртве другог, једнак је ономе ко се жртвује за другог, тј. за ближњег. Такви су нам узор, а они који чине насиље над беспомоћним људима, било у рату или у миру, достојни су сваке осуде и презира. Морамо се молити за сваког пострадалог, за сваку невину жртву у овом граду и за сам град Вуковар, јер су молитва и хришћанско праштање једини пут исцеливања рана свих. Зато вас све позивам данас да упалимо свећу за сву нашу пострадалу православну браћу и сестре, али исто тако да упалимо свећу за све невино пострадале Хрвате римокатолике. Пред Богом су сви људи исти, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не обраћа пажњу на то да ли се неко зове Мате или Матеј, Јосип или Јосиф, Иван или Јован, него као свога препознаје само онога који има чисто, смирено и милостиво срце и који твори мир. Када се у молитви поред својих жртава сећамо и страдалих суседа, Хрвата католика, обрадоваће се тамо на небу и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога блажени гладни и жедни правде додао блажени милостиви, јер ће бити помиловани, а потом блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божји. Лично се молим за све пострадале, палим непрестано воштаницу мога срца за страдале у Глини, Јадовну, Груборима, Вариводама, Паулином Двору, у Воћину, Медаку… Једнако се молим и за оне пострадале у Овчари, Шкабрњи, Ловасу, Широкој Кули, Баћину, Сотину и многим другим стратиштима. Молим се и за све нестале, без обзира ком народу припадају, од 1991. до 1995. године у страшном и несретном рату на овим просторима. Другог пута осим пута молитве и праштања немамо. То је пут који нам утире сам Господ и на који нас позива Његово Јеванђеље. Зар се не обраћамо Богу молитвом Оче наш свакога дана? И зар у тој молитви не стоји опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо нашим дужницима. Зар нас сам Христос недвосмислено и јасно не подстиче да волимо и оне који су против нас? Истинска и искрена молитва је једини лек рањенима, она премошћује сваку удаљеност. Једино питање које себи треба да поставимо, јесте – да ли смо хришћани, и да ли, иако слаби људи, верујемо ономе што нам Бог открива као закон нашега духовног и тиме телесног живота? Ако смо хришћани, вером знамо да је у жртви и љубави, у крсту, већ присутна сила победе и васкрсења. Као деца Божја, као они који верују Господу Христу, не можемо препустити онима који имају полуге моћи од овога света да нам решавају питања нашег живота, да нам уређују међусобне односе, одређују прошлост, садашњост и будућност, без обзира да ли су те полуге политиколошке природе или долазе из других сфера моћи. У најмању руку се може рећи да су циљеви тих полуга различити од циљева Јеванђеља, а то значи од смисла наше хришћанске вере. Ми смо упућени једни на друге, упућени смо на то да делимо исти простор и једни другима смо потребни. Само онда када смо свесни чињенице да нас је Бог створио и да постоји Његов план о сваком човеку тада разумемо право достојанство своје и других људи. Када, пак, не прихватамо план и намеру Божју о себи и другом човеку, тада не препознајемо своје вечно назначење и другог као свог вечног ближњег, па зато неретко видимо другог као непријатеља и супарника. Стога, браћо и сестре, треба опет и изнова да поставимо себи питање, да ли смо истински хришћани и да ли верујемо у промисао Божји? Знамо да јесмо и зато верујемо да ће Бог отворити очи наших срца да разумемо молитвене речи Христове упућене Богу Оцу да сви једно буду, које су за нас хришћане императив и позив. Имајући ове Христове речи на уму, молим се, носећи вас све у срцу, да као први корак на путу који нас води ка том циљу, својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на све недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Свестан сам да је ово што говорим само почетак пута који називамо помирењем и желео бих да тога будемо свесни сви, а дозволите да кажем, нарочито ми, представници Цркава и влада. Није ни храброст, а камоли мудрост, бити против тог пута помирења. Тај пут је потребан овом граду, али и ширем простору који је оптерећен тешким теретом сећања и неизмирења. Браћо и сестре, слава Богу, осветили смо данас обновљени храм посвећен Светом Николају Чудотоворцу, као место нашег сабирања у Христу, и одслужили смо свету Литургију која је икона и присуство Царства Божјег у нама и међу нама, у којој постајемо једно са Христом и једно међу собом. Стога, од сада па убудуће, сабирајмо се овде као што су то чинили и наши преци. Станимо пред лице Божје, молимо се за мир са Богом, за мир у нашим срцима, за мир у нашим породицама, за мир у нашем друштву, за мир у нашем народу, за мир нашим суседима и за мир са нашим суседима, за мир у свему свету и, изнад свега, за мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Молимо се, браћо и сестре, данас и славимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа. Амин. *** На крају свете Литургије, Његово Преосвештенство Епсикоп осечкопољски и барањски г. Херувим доделио је Његовој Светости Патријарху српоском г. Порфирију орден Светог Стефана Штиљановића за делатну љубав показану кроз свесрдну помоћ Епархији осечкопољској и барањској. После свете Литургије, Његова Светост Патријарх г. Порфирије обавио је чин освећења Српског дома у Вуковару. СПЦ
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије устоличен је 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом у древном манастиру Пећкој Патријаршији. На крају торжественог богослужења, по традиционалном последовању обављен је свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећких и Патријараха српских. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, на устоличењу у Пећкој Патријаршији У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо архијереји, презвитери, монаси и монахиње, сви по реду и чину драги гости, верни народе Божји, мноштво разлога сабрало нас је данас у ово вековно седиште српских архиепископа и патријараха, стециште теолога, књижевника, уметника и најумнијих Срба минулих времена. Мноштво је повода и разлога, а само је један најважнији, један једини, без којег не би постојао и не би био могућ нити један други. Тај главни разлог је да нас је Пресвета Мати Божја овде сабрала да на празник Њеног Покрова, празник којим обележавамо не један догађај из Њеног живота, као што то обично чинимо на друге Богородичине празнике, већ један догађај из нашег живота, из живота наше Цркве, догађај Њеног чудесног јављања у Цариграду 911. године, када се часним својим Покровом надвила над окупљене вернике, указујући им се прекрасна у свом сјају у лепоти небескога постојања ка коме нас води и за које се за нас Богу моли. Тај прекрасни Покров чудесног ткања, утеха је и радост хришћанима и свим људима добре воље кроз векове и знак сведочанства старања Богоматере за оне који је молитвено призивају. Прослављање празника Покрова Пресвете Богородице нас православне Србе, као и све друге хришћане, увек изнова радује напросто због тога јер изнова схватамо и подсећамо се да смо Народ Божји, да Богу припадамо и да Његов благослов спасења имамо, да смо у заједници са свима Светима, да имамо Дом Очев – Цркву нашу, али да истовремено припадамо и породици, и нашем народу, и друштву, али и заједници свих народа света. Тако је Пресвета Богомати – Пећка Красница, како је народ ових крајева зове по предивној чудотворној икони пред којом се молимо у овдашњем храму Њој посвећеном, учинила да наш данашњи Сабор буде света Литургија коју смо служили за спасење света, за спасење свега створеног, за спасење човека, за спасење читавог људског рода. Дакле, света Литургија, која је и икона и присуство Царства Божјег међу нама, главни је разлог због којега смо данас овде. То је главни разлог због којега је српски Патријарх данас овде: да се заједно са вама моли за све људе, за заједницу љубави, мир и добро које Христос Господ жели и Пресвета Мати Његова. Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир. Градимо заједно мир као што су градиле српске породице са албанским породицама, које су и у добра и у зла вемена чувале ову пећку светињу и свете Дечане. Ти су честити Албанци, без обзира на то што су били муслимани, или баш можда због зато што су били муслимани, искрено верујући људи, знали за моћ молитве, знали да се у православним светињама моли и за њих и њихову децу и да Бог, као апсолутна љубав, не гледа на то ко је ко, већ да су сви Божја деца. Желео сам да ово одмах на почетку нагласим, подвучем, да снажно истакнем – да сви знају, да нико накнадно не приписује Српској Цркви нешто друго: програм овог Патријарха, програм Српске Православне Цркве – док многи читавом свету желе да наметну немир, када се повећава опасност од најпогубнијег општег рата, од светске катаклизме – јесте мир и само мир. И то прво помирење, праштање и мир са оним који нам је најближи, који нам је први сусед: мир као једина могућност опстанка и наше и њихове деце. Треба да буде свима нама на Балкану јасно да су наша деца најважнија нама који овде живимо, и да шансу, да им омогућимо живот у миру, имамо пре свих осталих – ми. Нико други нашој деци не може пружити такву прилику, нити је заинтересован да им пружи као ми. Зато данас са овога светог места поручујемо Србима и Албанцима и свима који живе на овим просторима – нађимо у себи снагу, препознајмо Бога и чувајмо једни друге, јер жеља за миром сагласна је са основним начелима наше вере и мир је део Божјег промисла за човечанство и целокупан створени свет. Мир који долази као дар Божји сигуран је и непоколебив. Он је истовремено и унутрашњи мир са самим собом и спољашњи мир са свима људима и свима створењима. И због тога мира на земљи и Царства Небеског ради, служимо свету Литургију, јер то од нас очекује Христос Господ, Кнез Мира. То од нас очекује Мати Његова, али то од нас очекују и наши претходници, свети српски архиепископи и патријарси који су од столовања Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, установили освештану традицију Српске Православне Цркве и српског народа да српски Патријарх буде устоличен и уведен у свети трон првојерарха српских у Пећкој Патријаршији. Од 13. столећа овде су устоличавани српски архиепископи и патријарси, седели су на пећком трону и носили славно и свештено име. Пећки трон је најближи престо Богу који је наш народ саградио и зато је Пећка Патријаршија наша најважнија и најсигурнија кућа. Пећки патријарси, чак и када су услед тешких историјских околности били далеко од овог трона, душом њиховом и мислима њиховом и читавим бићем увек су били везани за овај трон – за српски православни Јерусалим. Отуда и друго име наше помесне Цркве јесте Пећка Патријаршија; отуда и када смо далеко одавде за нас дословно важе стихови какве су Јевреји појали на рекама вавилонским: Ако заборавим, тебе Пећи, нека ме заборави десница моја. Нека се прилепи језик мој за грло моје ако те не споменем Пећка Патријаршијо… Јер, одавде целом српском народу долазио је и долази Божји благослов Светог Саве и светих архиепископа: Арсенија, Никодима и Данила, и светих патријараха: Јоаникија, Јефрема, Спиридона, Макарија, Пајсија, Арсенија. Тај благослов Божји чува све наше светиње на Косову и Метохији којих је као звезда на летњем небу, чува тако Цркву Христову и чува српски православни народ да опстане у свом дому, јер су Косово и Метохија дом српског народа. Овде смо се родили за Христа, овде у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Грачаници, Светим Архангелима и другим призренским храмовима, смо видели светлост истиниту, примили Духа Небеснога, стекли веру истиниту поклањајући се Тројици нераздељивој. И кад год дођемо на Косово, враћамо се као блудни син који се враћа дому очевом из страних земаља. Нико данас, морамо то знати, не гради, не чува и не држи Пећки трон као што то чине часне монахиње овде у Пећкој Патријаршији, као и многи монаси и монахиње широм наших светиња на Косову и Метохији, аи и ви, браћо и сестре, православни Срби који живите овде на Косову и Метохији. Ви сте ти који уздижете Пећки трон највише што се може узнети! Ваш живот и вера су део општег савеза са Богом и са Косовским заветом. Наша међусобна подршка и наше заједничке молитве део су наше нераскидиве заједнице која је изван сваке идеологије. Стога, браћо и сестре, као педесет и седми поглавар Српске Православне Цркве, са овог светосавског трона у који сам милошћу Божјом данас уведен, позивам вас да заблагодаримо Пресветој Богородици која Покровом својим светим закриљује, чува и спасава наш крстоносни род и својим молитвама узводи нас да видимо светлост истиниту која је сам Син Њен љубљени, Христос Господ и Спаситељ наш, да ходамо стопама Његовим на голготском путу, на коме смо много пута у историји били распети са Њим на крсту, али увек и увек васкрсавали, јер су наши свети преци усадили у нас дух самоспознаје, покајања, богољубља и човекољубља. Још се молимо да заступањем Пресвете Богородице, Мајке Божје, Син Њен и Господ наш подари толико неопходан мир свима и у наше дане: мир у нашим срцима, мир у нашим породицама, мир у нашем друштву, мир у нашем народу, мир нашим суседима, мир у свему свету и, изнад свега, мир и непоколебљивост Светих Божјих Цркава. Амин. ВЕСТ У ИЗРАДИ! СПЦ
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће 15. и 16. октобра 2022. године бити у посети Епархији осечкопољској и барањској, најавила је ова епархија. Дочек Патријарха биће у Саборном храму у Вуковару у суботу, 15. октобра, у 16.45 часова. Наредног дана, у недељу, дочек Патријарха у овом светом храму биће у 8.30, а Света архијерејска Литургија ће почети у 9 сати. Том приликом ће овај храм бити освећен, затим ће уследити освећење Српског дома. Подсећамо на део разговора са Епископом осечкопољским и барањским г. Херувимом за ТВ Храм, у којем је Владика истакао значај посете Патријарха српског Вуковару након 83 године: Епископ Херувим о доласку Патријарха у Вуковар, део разговора за ТВ Храм: Вест приредила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. Одазивајући се братском позиву Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. септембра 2022. године у Богом чувану Епархију тимочку. Првојерарха Српске Православне Цркве испред Саборног храма Свете Тројице у Неготину дочекао је Преосвећени Епископ г. Иларион, заједно са преосвећеном господом архијерејима браничевским Игнатијем и нишким Арсенијем, свештенством, монаштвом и благочестивим народом Епархије тимочке. -Највећи украс овог града, у архитектонском смислу, свакако јесте Саборни храм Свете Тројице, али највећи украс овог храма јесу верни људи и благочестива деца која се овде од малих ногу у великом броју причешћују светим тајнама Христовим, а можемо рећи и да је мноштво деце овде било присутно и пре свога рођења, као она која су ношена у утробама својих благочестивих мајки и који су се и на тај начин, кроз утробу мајке, причешћивали светим тајнама и тако се испуњавали благодаћу Духа Светога. Својим присуством у цркви Христовој, својом љубављу према отачаственој вери, овај благочестиви народ и народ читаве Епархије тимочке сведочи да заиста и по Косовском завету разуме и прихвата да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека, нагласио је Преосвећени Епископ г. Иларион у свом поздравном слову. После свечаног чина доксологије Његова Светост Патријарх је освештао обновљени Парохијски дом при Саборном храму у Неготину. Уследила је посета кући знаменитог композитора Стевана Стојановића Мокрањца и неготинској Старој цркви у којој почива Хајдук Вељко петровић, јунак Првог српског устанка. Беседа Патријарха српског г. Порфирија У име Оца и Сина и Светог Духа. Преосвећени Владико, брате и саслужитељу, браћо и сестре, ја сам данас благословен и сви смо благословени због тога што смо се сабрали у храму који је посвећен Једном у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светом Духу, Њему, нашем Оцу, Сведржитељу, али и Њему који је Почетак и Крај. Христос Спаситељ јесте Алфа и Омега, како нас поучава Свето Писмо. Ја сам данас благословен пре свега речима љубави и молитвених жеља Ваших, Владико, али и сусретом са хришћанским ликом, са лицима, браћо и сестре, свих вас на којима стоји печат Христов. Људи могу бити заједница, могу имати јединство на разним темељима, могу бити снажни, могу постизати разне резултате и остваривати недостижне циљеве у том јединству. Многа окруживања и различита уједињавања људи могу бити честита из најбољих побуда, али свако јединство и свака заједница нас људи ако није у Христу и Цркви Његовој узалудна је ма колико била добра, величанствена и позитивна. Један народ и у наше време и одувек треба да се брине о економији, о свакој врсти прогреса, о одбрани, о различитим социјалним установама… Све то јесте неизмерно важно и око тога се треба трудити, али ако не постоји јединство које је утемељено на Христу и Цркви Његовој, онда свако окруживање личи на љуштуру која нема садржај, личи на орах који има чврсту и снажну љуску, али љуску која је празна. Такав шупаљ орах се и под најмањим поветарцем када удари о камен разбија у парампарчад. Оно, браћо и сестре, што нас чини нераскидиво једним и јединственим, заједницом, јесте наш темељ, правоугаони камен, а то је Господ наш Христос. То јединство није апстрактно, није идеологија људска и самим тим пролазна. То јединство јесте у молитви, јесте у Цркви и јесте у светој Литургији. Отуда се радујем неизмерно речима, које смо чули од вашег Владике, да у овај храм долазите, да се овде причешћујете, да овде градите јединство са Христом, да овде имате заједницу са вашим Спаситељем кроз свету Литургију, кроз свето Причешће, а онда у том Причешћу нераскидиво јединство између себе. Наша православна вера нас је обликовала кроз векове. Откад знамо за себе знамо за себе као православне хришћане. Све наше стваралаштво, што год да постоји чему се сами дивимо и поносимо, али чему се диве многи странци који дођу у наше крајеве, све то на себи носи печат Христов, печат православне вере, понекад видљиво, а понекад невидљиво. Зато је важно не само да чувамо ту своју православну веру, јер ако је чувамо као идеју, као идеологију, а немамо везе са Црквом, онда ће и то имати свој крај и штавише може бити контрапродуктивно, може се претворити у искључивост. Међутим, ако живимо својом православном вером не у смислу да мислимо да смо бољи од других, него баш зато што живимо својом православном вером откривамо у најдубљој својој дубини очима Христовим своје падове, своје слабости, своје немоћи, тј. баш зато што живимо том својом православном вером имамо јасну могућност да видимо свој грех, да га препознамо, али исто тако да спознамо да онда када знамо да смо слаби и немоћни и подигнемо своје очи ка Христу. Он је ту са нама, Он нас исцељује! Иако слаби у Њему постајемо снажни и моћни, јер та снага није од овог света. То је била и снага Хајдук Вељка који је рекао: Главу дајем Крајину не дајем! На први поглед то може бити само реч да хоће да покаже да брани своју земљу – и заиста ју је бранио – али није била пука одбрана неког географског простора. Он је бранио свој дом и домове свих својих ближњих, бранио је огњишта, бранио је срце тог огњишта, а то јесте опет његова православна вера. Узалуд је дом, узалуд је географски простор, узалуд је све оно што малопре рекох – ако нема срца. Узалуд је економски напредак, узалуд је било која врста снаге, ако нема Христа да осмишљава и наше успоне и наше падове. У тој речи Хајдук Вељка јесте и реч свих нас, став свих нас у односу на своју Крајину, на свој дом, на своје огњиште, а то је управо овај свети храм посвећен Светој Тројици – Оцу и Сину и Светом Духу. Тако овде славимо Спасовдан као градску славу, тада славимо пуноћу живота. Наша православна вера, браћо и сестре, значи, у једној речи Христовој, љубав читавим својим бићем према Богу. Та љубав наша према Богу можда је само понекад наша жеља да волимо читавим бићем својим Бога, а тамо где постоји жеља ту је и Бог. Његова љубав постаје наша љубав према Њему, Његова љубав према нама. Понекад можда само желимо да желимо љубав према Богу. У тој нашој жељи за жељом да служимо Богу опет је Он ту са нама, јер Бог је увек на нашој страни. Наравно, из те и такве понекад слабашне љубави, која посрће према Њему, рађа се и наша љубав према ближњем, боље рећи, наш став према ближњем, тј. према сваком човеку. Наш став није став затворености и искључивости. Отуда и овај изазов и искушење – које је владика Иларион поменуо, са којим смо се суочили – није ни ново ни од јуче. Оно не подразумева ни у ком случају нашу искључивост и, не дај Боже, нашу мржњу према било коме, жигосање и прогоне. Напротив, то је позив нама на молитву, позив свима нама да будемо бољи, да будемо бољи и аутентичнији сведоци Христове вере. Ако такви јесмо онда ћемо свима и сваком на све четири стране света бити пример, пожелеће и други да Христа изаберу за темељ свога живота, за пут, за свој живот, па ће се онда и они, без обзира у каквим изазовима се сами налазе, обраћати Христу за помоћ и у Њему налазити спасење. Увек је свако искушење, без обзира које је врсте, са којима се суочавамо као појединци, али и као заједница, нама позив на веће преображавање у Христу, на потпуније посвећивање себе Христу и једне другима. Господ каже: Дођи и види, тј. Филип Натанаилу у Јеванђељу када хоће да му покаже Христа као Месију, али не зна како да објасни да је Христос Месија. Онда каже: Дођи и види! Шта имамо да покажемо? Ми свима и свакоме треба да кажемо дођи и види својом заједницом. Христос је наша заједница у мери у којем ми јесмо једно, у којој се трудимо да служимо једни другима, да праштамо једни другима, да иштемо опроштај једни од других, да живимо једни за друге. У тој мери ми постајемо аутентични сведоци онога што се дешава овде на светој Литургији. Онда своју заједницу показујемо као аутентичну, јер за заједницом чезне сваки човек. Човек је створен за заједницу. Самац макар био савршен и у моралном смислу те речи, макар испуњавао све заповести Божје – није Црква. Христос неће то! Он неће самозаљубљеног савршеног усамљеника, него хоће заједницу у којој неко узраста у врлини незадрживо по промислу Божјем да би собом носио и друге, а неко посрће и има потребу да га други придржи за руку.Без обзира ко је на којем месту, ако је Христос у центру те заједнице, ако је Он на првом месту свима, онда ће свако од нас бити на своме месту. Љубављу вашом надахнут, али и скромном својом љубављу према вама и браћи архијерејима, засигурно да бих могао до ујутру овде са вама да будем. Међутим, завршићу управо једном сликом из Старог завета која поткрепљује оно о чему сам говорио. Сећате се приче о Содому и Гомору, када је Господ због греха који се тамо умножио хтео да спржи и спали те крајеве. Аврам, праведни свети човек, угодник Божји, пошто баш зато тога што воли Бога воли свакога човека, не поставља себе као судију и не одређује он ко је онај који је грешан, а који није, каже: Господе, немој! Спаси, сачувај овај град ако у њему има педесет праведника. И Господ каже: У реду, доведи ми тих педесет. Међутим, Аврам није успео да нађе педесет праведника, па онда каже: Господе, нема педесет, али да ли ћеш сачувати овај град ако нађем четрдесет? Каже Господ: Хоћу, доведи. Не нађе међутим Аврам ни четрдесет праведника, па је онда молио Господа да их спаси ако нађе тридесет праведника, па је спуштао цифру све до десет: Господе, ако буде десет праведника спаси овај град. И Господ каже: Хоћу због тебе и твоје љубави и твоје вере. Али не нађе Аврам ни десет праведника. И онда шта је био резултат? Тај град је уништен. Ако смо ми аутентични хришћани, онда живимо својом вером окупљајући се у светом храму на светој Литургији, у смирењу, у покајању – не у покајању као самоосуђивању себе, као једном психолошком стању у којој хоћемо да кажемо: Господе, ја сам такав и такав, урадио сам тај и тај грех, али сам заправо бољи; и не у самокињењу себе, него, како рекох, у смирењу: Господе, то сам што сам, не уздам се у себе, сву своју наду полажем у Тебе. Ти си љубав, Ти знаш шта ми треба, Ти знаш моје слабости; и не у својој охолости према другима, у самозамишљеној чистоти, у самољубљу, у гордости – уздајући се у Бога и трудећи се колико год можемо да једни према другима будемо онакви како Бог од нас хоће. То је православна вера, она нас је обликовала кроз векове и њом јесмо оно што јесмо. Ту веру је заправо бранио Хајдук Вељко и толики јунаци и свети мученици стратилати и борци из нашега рода. Нека би Господ дао, браћо и сестре, да том православном вером својом живимо, да се сабирамо под окриље овог храма, под окриље Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у Христу Господу нашем који је постао један од нас да бисмо ми у Цркви Његовој и кроз Цркву Његову постали по благодати оно што Он јесте како бисмо онда и овде и сада у овом свом животу не само предокусили него живели тајну Царства Божјег које у пуноћи нас очекује у будућем веку, где се непрестано вечно сада и увек слави име Свете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Амин! *** Другог дана посете Епархији тимочкој, 24. септембра 2022. године, Патријарх српски г. Порфирије ће освештати храм Свете Петке у Малајници, а затим служити свету Литургију уз саслужење више архијереја. ФОТОГАЛЕРИЈА
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је, у недељу 04. септембра 2022. године Српскo забавиште, основну школу, гиманзију и колегијум ”Никола Тесла” у Будимпешти. У пратњи Патријарха били су преосвећена господа епископи будимски Лукијан, бачки Иринеј, ремезијански Стефан, хвостански и изабрани западноевропски Јустин, Његова екселенција Амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Иван Тодоров. Патријарха је дочекала директора школе др Јованка Ластић са наставним кадром и ученицима свих узраста ове школе. Ученици Српске школе су у кратком културно-уметничком програму, који су припремили уз помоћ својих наставника, приказали само један мали део својих школских активности приказавши кроз најразличитије облике народне уметности како се на најбољи начин чува и изучава сопствено кутурно и историјско наслеђе. Поздрављајући Патријарха и присутне госте директорка др Јованка Ластић је истакла да је неопходно да Црква и школа буду нераздвојне те да само ”док тај спој имамо дотле ћемо опстати”. Захваливши се директорки, ученицима и наставницима школе Патријарх је истакао да се ”у школама стичу знања која су важна за практични живот сваког човека, али и заједницу у целини, па и читавог човечанства. Међутим, оно што је важно да нагласимо, а то постоји у овој школи и у том смислу је ова школа најбољи могући пример за све школе и у нашем народу али и другде, у овој школи је темељ и основ свега што се у њој дешава вера. Школа постоји да би смо стицали знања, али ако не стичемо врлину онда смо у опасности, у најмању руку да знање постане контра продуктивно. Тако да, колико год да су важна знања из разних области, и природних и такозваних друштвених и уметности, уколико нема врлине, то јест, уколико нема вере као темеља на којем се развијају знања, на којима се организује школа онда смо на ризичном путу”. ”У Српском забавишту, основној школи, гимназији и колегијуму „Никола Тесла” јасно је да су знање, вера и Црква, а то значи и врлина, и те како важне теме и више од тога, то је темељ на којем се гради овај ваш подвиг. Ми се зато радујемо што сте ви децо толико вредни и што се трудите. Наравно, поред тога што стичете дипломе паралелно са тим и сведочите нашу културу, нашу духовност, православну, српску, овде у Мађарској у мери да и многи који живе у Србији могу да буду радосни, али могу да вас имају за углед”, закључио је Патријах напоменувши да је: ”важно да увек школа буде везана за веру, то јест за нашу Православну Цркву и докле год је тако ми ћемо не само проживљавати него ћемо пуним плућима дисати и живети у складу са даровима које смо добили од Бога”. Након свечаног програма патријарх Порфирије је уручио директорки школе др Јованки Ластић и ученицима Српске школе икону Светог Великомученика Георгија, а директорка Српске школе уручила је Његовој Светости слику коју су насликали ученици ове школе. Након програма, Патријарх Порфирије обишао је школу, а директорка школе упознала је Његову Светост са историјатом школе. *** Ћирилично писмо, православље, обичаји и јака повезаност са матичним народом сачували су Србе у Мађарској током протеклих векова од надируће асимилације. Свака српска црквена заједница је од 1948. године имала своју школу, а њиховим уједињењем у Помазу је формирана Окружна јужно-словенска основа школа и колегијум. Школе се 1954. године из Помаза преселила у Будимпешту и заједно са печујском Српско-хрватском гимназијом добила статус огледне школе. Српскохрватски језик и књижевност, историја и географија су се предавали на матерњем, а остали предмети на мађарском језику. Дана 1. марта 1946. године у Печују је основана Јужнословенска средњо-учитељска школа, која је из политичких разлога крајем 1947. и почетком наредне године пресељена у Будимпешту у улицу Абоњи. Године 1950. је наша васпитно-образовна институција пресељена на Трг ружа где се и данас налази. У међувремену, постојећа Учитељска школа проширена је гимназијом. Године 1954. из Помаза је Окружна јужнословенска основна школа са ђачким домом пресељена у Будимпешту и заједно са печујском Српско-хрватском гимназијом добила статус окружне школе. За гимназијалце је Српскохрватски ђачки дом био смештен у улици Мункачи број 15. који је радио до укидања 1995. године. Под називом Српскохрватска, односно, Хрватскосрпска основна школа, ђачки дом и гимназија функционисала је до 1993. године када је због новонасталих политичких промена у бившој СФР Југославији и разилажења српске и хрватске народности у Мађарској, дошло до раздвајања школе. Данас је у Мађарској једина државно призната народносна установа на српском наставном језику са 13 разреда (8+нулти (припремни)+4), званично је почела с радом 1. септембра 1993. године под називом Српко забавиште, основна школа, гимназија и ђачки дом. Њој је две године касније прикључен и средњошколски ђачки дом под називом Српски ђачки дом који се налази у Улици руже бр. 5, где су смештена деца која похађају основну и средњу школу. Данашњи назив школа носи од 2009. године, по нашем највећем научнику. У забавишту се рад са децом одвија у три групе са децом узраста од 3-6 година добро планирана и осмишљена занимања заснивају се на најсавременијим принципима предшколског васпитања и образовања дете и његова личност је у првом плану, а све активности се усвајају кроз игру која је основни облик усвајања знања и вештина у овом узрасту посебна пажња се поклања психо – физичким карактеристикама овог најосетљивијег дечјег узраста деца су окружена љубављу и поштовањем... Разреди у Основној Школи су са малим бројем ученика у којима стичу интензивно учење страних језика у оквиру наставе и факултативно стицање основних знања из информатике. Имају могућност да учествују на културним манифестацијама у оквиру школе и ван ње, те у да се припремају Републичко такмичење, а индивидуални рад се пружа надареним ученицама и ученицама којима је потребна допунска настава. Бављење спортом у оквиру наставе и рекреативно факултативно похађање часова веронауке, као и помоћ ученицима при упису у гимназију су саставни део редовних активности ове школе. Постојање нултог разреда ради олакшавања уклапања у средњошколску заједницу, овладавање српским језиком и уклапање у редовну наставу пружање знања из свих предмета које ће ученику обезбедити могућност даљег школовања на домаћим спрским високошколским установама, могућност коришћења Интернет компјутерске информативне мреже, спортска такмичења, факултативно похађање часова веронауке, размена ученика са братским школама из Србије јесу само неке од веома значајних активности које пружа Гимназија у оквиру Српске школе. Посебну радост за ђаке представља колски часопис ”Гимназијалац” кога управо уређују средњошколци. За ”Гимназијалац” пишу ученици који су у новинарској секцији и они који извештавају са школских, спортских и других занимљивих догађања везаних за српску школу. За ученике који не живе у Будимпешти омогућен је смештај у Колегијуму, односно, савременом ђачком дому надомак школе, у Улици руже бр. 5 где постоје сви одговарајући услови за нормалан живот и рад деце. После наставе ученици уз помоћ васпитача раде домаће задатке у просторијама школе. Слободно време је крајем недеље испуњено разним културним и спортским садржајима како нпр. обилазак културно-историјских споменика у граду, посета културним манифестацијама (позоришта, опера, концерти), тренинзи, излети, занимљива предавања по ученичком избору итд. Извор: Радио Слово љубве
  19. На празник Успенија Пресвете Богородице, 28. августа 2022. године, у поподневним часовима, након одслуженог свечаног вечерњег богослужења, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је Светоуспењску литију са чудотворном иконом Пресвете Богородице Савинске у порти манастира Савина, известио је Рајо Војиновић, а пренела Митрополија црногорско-приморска. Патријарх Порфирије предводио је литију заједно са Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем, Преосвећеном господом Епископима пакрачко-славонским Јованом, далматинским Никодимом, захумско-херцеговачким и приморским Димитријем, топличким и изабраним шабачким Јеротејем, многобројним свештенством, монаштвом и верним народом Митрополије црногорско-приморске. Испред манастира, код споменика учесницима ослободилачких ратова из Боке од 1912–1918. године служен је помен. Патријарх Порфирије поучио је сабрани верни народ беседом и том приликом рекао да је добро бити у окриљу Пресвете Богородице. “Добро је бити у наручју Христовом, добро је бити, јер је то разлог због којег смо створени, то је циљ и смисао нашег постојања – да имамо нераскидиву вечну заједницу са Богом и заједницу љубави међусобно. Али, да бисмо били са Христом, да бисмо могли бити деца Пресвете Богородице, да би Она чула наш глас, неопходно је да имамо чисту, исправну, православну веру”, казао је Патријарх Порфирије и додао: "Када су Млеци хтели да сруше ову светињу онда су монаси носећи икону Пресвете Богородице и молећи се њој доживели чудо. Пресвета Богородица је заштитила од топовских удара ову светињу и она је остала и до данас оваква каква јесте, лепотица у којој се сабирају сви људи са свих страна света”, поручио је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је путем свог званичног Инстаграм налога поуку о праштању и покајању, коју у наставку преносимо у целини: Стих молитве Оче наш у ком се каже: “и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”, је сам по себи довољан и носи у себи сву тајну праштања. Он заправо имплицира сву тајну покајања. Праштање напросто није могуће без претходног покајања, а покајање није само један психолошки чин, а нарочито није куртоазни чин, нити пак сентиментално осећање жаљења због учињене грешке. Покајање означава промену начина живљења и самог поимања живота, то јест подразумева потпуно преумљење. Због тога Оци Цркве покајање сагледавају као најрадикалнију промену човековог начина постојања и његовог односа према Богу, ближњима, творевини и себи. Покајање подразумева да мора свако од нас, дакле - ја први, да буде свој најоштрији судија на олтару своје савести. Тек када сагледам своје пропусте, своје промашаје, шта то нисам учинио, што сам требао да учиним, или сам учинио погрешно, онда је могуће да кроз покајање прихватим и другога као свог ближњега. Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  21. СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је у среду, 03. августа 2022. године, манастир Дајбабе где се поклонио моштима Светог Симеона Дајбабског, известила је ТВ Храм. У пратњи Његове Светости био је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећена господа Епископи сремски Василије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Методије и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода. Извор: ТВ Храм
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће Херцег Нови 14. и 15. августа 2022. године, поводом 640 година од оснивања града и славе оснивача града, Преноса моштију Светог архиђакона Стефана, најавила је Митрополија црногорско-приморска. У организацији Општине Херцег Нови и Митрополије црногорско-приморске, свечани дочек Патријарха биће уприличен 14. августа од 18 часова на Тргу Херцега Стефана, након чега ће услиједити Свечана академија на Канли кули од 19 часова и 30 минута. На дан славе оснивача града, 15. августа, Патријарх Порфирије ће служити Свету архијерејску Литургију у манастиру Савина од 8 часова. Истог дана, у вечерњим часовима биће уприличено отварање културно-духовне манифестације „Трг од ћирилице“, у порти Саборног храма Светог Спаса на Топлој, са почетком у 19 часова и 30 минута. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Тридесет година након свирепог убиства дванаестогодишњег Слободана Стојановића из Зворничке Каменице (убијен је 27. јула 1992. године), Света Литургија поводом канонизације служена је у храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, саопштила је РТРС. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ на последњем Сабору, овај дечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на твитеру овим поводом поручио: „Данас се детету Слободану молимо као светитељу и мученику да замоли Бога да нигде и никада не страдају недужна деца у вихоровима несрећних ратова. СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЧЕ ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИЧКИМ ВЕНЦЕМ ИЗ РОДА СРПСКОГА, МОЛИ БОГА ЗА НАС!“ „Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати подједнако на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако“, поручио је у беседи протонамесник Марко Данојловић, парох дрињачки и додао: „Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије. Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио“. Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града да поставе спомен бисту Слободану Стојановићу. Након Свете Литургије преломљен је славски колач Светом новомученику Слободану, али и свим новомученицима Епархије зворничко-тузланске, а потом положено цвеће на гроб Слободана Стојановића, новомученика Каменичког. У календару Српске Православне Цркве 27. јул биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом светском рату. Подсећамо, Слободан Стојановић убијен је у Каменици код Зворника 27. јула 1992. године када се у село вратио по пса. Убила га је припадник такозване армије БиХ Елфета Весели. Слободаново тело пронађено је у јуну 1993. године у масовној гробници код Јошанице. Према патологу Зорану Станковићу, на дечаку су констатоване бројне и смртоносне повреде на глави и телу нанесене током живота и после смрти. Одсечено му је уво, а оштрим предметом нанесене посекотине на стомаку, док му је у слепоочницу из близине испаљен метак. Извор: РТРС, Твитер налог Патријарха српског г. Порфирија
×
×
  • Креирај ново...