Претражи Живе Речи Утехе

У среду, 5. јула у 18 часова, у Свечаној сали Матице српске одржаће се друго у низу предавања на тему вештачке интелигенције. Актери предавања о вештачкој интелигенцији биће др Иван Танасијевић, испред Института за вештачку интелигенцију Србије, и протонамесник СПЦ Драган Поповић, испред Задужбине „Петар Мандић“. Првих 20 минута говориће др Иван Танасијевић на тему Вештачка интелигенција у медицини и фармакологији. Других 20 минута трибине предвиђено је за предавање протонамесника Драгана Поповића на тему Изазови вештачке интелигенције из перспективе православне биоетике. Последњих 20 минута одржаће се јавна дебата о вештачкој интелигенцији, у којој ће имати прилику да учествују сви присутни. Предавање др Ивана Танасијевића и протонамесника Драгана Поповића о вештачкој интелигенцији друго је у низу предавања која ће заједнички реализовати Матица српска, Институт за вештачку интелигенцију и Задужбина „Петар Мандић“, док су предавачи на првом, уводном предавању били др Бранислав Кисачанин и презвитер др Оливер Суботић. Предвиђено је да се до краја године одрже још 4 предавања овог формата, у којима ће Задужбину представљати стручњаци из различитих области, у складу са њеним вредностима и статутарним циљевима. *** Изазови вештачке интелигенције из перспективе православне биоетике „Велика је вероватноћа да ће тзв. вештачка интелигенција - као најзначајније савремено научно-технолошко откриће, одредити правац кретања данашње доминантне културе и цивилизације одређене као „западна“. Православно богословље на ову чињеницу свакако не може да утиче, међутим, као учесник друштвено-политичког живота сноси део одговорности њеног усмерења - које је у директној зависности од начина употребе овог човековог достигнућа, сразмерно положају, односно ауторитету унутар заједнице (уже или шире) којој припада. С овим у вези, у излагању имамо намеру да истакнемо суштинске разлике између интелигенције најпре човека - створеног од Бога као Његова икона, а затим и „интелигенције“ машине - створене од човека као средство остваривања бољег живота. У овом контексту, желимо пре свега да укажемо на то шта вештачка интелигенција заправо није, и тиме поставимо јасне границе њене употребе уколико има амбицију да оствари наведену сврху свог постојања. Проблему ћемо свакако приступити из перспективе православне биоетике - утемељене на патристичком, антрополошком учењу Православне цркве. Коначно, као конкретан предлог у циљу спречавања могућих злоупотреба вештачке интелигенције, нудимо законско усклађивање њене употребе са императивним очувањем човековог достојанства - као темељне вредности људских права, утемељеном на природној етици, као минимуму друштвених вредности на чијем очувању инсистира Православна црква.“ протонамесник Драган Поповић (Протонамесник Драган Поповић је свештеник Српске православне цркве, који је постдипломске богословске студије завршио у Атини. Биоетичким питањима се стручно бави дуже од једне деценије и представља једног од највећих познавалаца ове области међу свештеницима СПЦ. Аутор је монографије Би­о­е­ти­ка смр­ти. Ути­ли­та­ри­зам и пра­во­сла­вље (2022), која је поставила нове стандарде у сагледавању биоетичких изазова међу српским теолозима.) *** Вештачка интелигенција у медицини и фармакологији „Циљ овог предавања је упознавање посетилаца са актуелним применама вештачке интелигенције и машинског учења у фармакологији, медицини и другим сродним областима. Након широког прегледа фокусираћемо се на тренутно доступна решења на пољу компјутерског дизајна протеина, као и на импликације које она могу имати у виду будућности медицине, превасходно у погледу персонализоване медицине.“ др Иван Танасијевић (др Иван Танасијевић је научни истраживач Института за вештачку интелигенцију Србије, који је своје основне, мастер и докторске студије завршио на Кембриџ универзитету. Фокус његовог истраживачког рада на Институту за вештачку интелигенцију је везан за примену вештачке интелигенције у здравству и природним наукама.) https://www.teslamandic.org/sr/desavanja-dijalog/vestacka-inteligencija-protonamesnik-dragan-popovic-dr-ivan-tanasijevic-predavanje

Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце, тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост. Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси. А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост! И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње. Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем. Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову? А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе. Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца. Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију. Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима. Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили. И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости. Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене. И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама! А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли. Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину. Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин. Свети Јустин Поповић 1967. године у манастиру Ћелије https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html

ВЕРБАЛНА ДИЈАРЕЈА Желели то да признамо или не, живимо у ери недостатка дијалога, који је рефундиран мноштвом разговора. Ма, колико то звучало апсурдно, поменути недостатак, доводи до поремећаја вокалних органа те и до дијареје, као очекиваног нус производа. Рецимо, многи од вас су доживели, сигуран сам у то, да вам неко представи целокупан свој живот у само четири трамвајске станице. Но, реално гледано, шта вам је представио? Неку магловиту идеју себе, копирану ТВ активностима, са трагичним епилогом дневно-политиканског патоса. „Оно си што једеш“ се претворило у – „причаш о ономе што слушаш“. Да ли сте приметили како се израз „каријера“ подвукао у ваш маневар вербалне мастурбације о свом позиву. Оно што ми је било трагично за чути јесте, када ми је један познаник, испричао како жели да изгради своју каријеру у ГСП смеру. Питао сам га – зар то о чему причаш није посао? – малко је застао збуњен па наставио – јесте, ал се то сада „каријером“ назива! – одлучан је био у својој вербалној завршници о свом послу који каријером назива. Шта је то учинило па је реч „каријера“ однела превагу над појмом „посао“? Дијалог претворило у дијареју морања? Лаксативи јесу проблем!!! Ма колико добри, када је затвор био у питању, заиста су веома опасни данас, када су постали наша „лоша“ навика! (Можда не би било с горег овде се запитати да ли уопште и постоји „добра“ навика... али, то би била нека друга тема) То управо јесте показатељ ове вокалне тегобе нашег друштва. Дакле, када смо излазили из мрака „једноумља“, да ли политичког да ли верског да ли ... није ни битно више, тада су нам требали лаксативи јавног мњења да пруже прилику „слободи“ говора. Но, данас су ствари сасвим опозитне што нас доводи до другог апсурда званог – мораш бити слободан – те и дијареје као неумитне последице таквог „морања“. Отуда се ваљда и „каријера“ провукла у нашој перцепцији «рада због живота» у «живот ради рада». Због намиривања потреба овог тела на смрт осуђеног, једном речју. Али, данас, када је и „смрт“ забрањена, почиње полако да се живи не би ли се радило и отуда каријера као лајфстајлинг. Као пресуда над нашим достигнућима у обоготвореном Тржишту чињеница. Свакако да је жив човек ту сувишан и онда се уместо посла наметнула „каријера“. Додуше, још увек нејасан појам на овим поднебљима али полако... тек смо почели! ТВ лаксативи нам дају смернице... ено Станија са Жућом позива на повратак традиционалним вредностима док се наш естаблишмент и разно разна елита одлучује за Цецу Национале само из разлога јер су Бетовен и Моцарт већ имали тезге на другим местима. Да није тако било, наш естаблишмент, би их радо слушао и њима варио јагњетину у властитим буразима. Но, били су заузети и нису могли доћи. Свакако да и неистине пљуште као јесење кише нашим малим ТВ пријемницима тако да је сама реч изгубила на значењу у невероватном обрту реченица вештог ТВ спикера. Сада их називају ТВ „новинарима“... Негде је написано – „У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч“ – али у периоду Митра Мирића тешко ко да ће се сетити речи од крикова са звучњака док пренадуван сопственим испарењима одржава своју дијареју могућном у ушима слушалаца. Сваког оног ко жели или мора да га слуша. „Причаш о оном што чујеш“ и већ са саговорником делиш лаж о себи. Чуо си да је препоручљиво то. Радиш то! „Причаш о оном што чујеш“ и ето те како силазиш на следећој станици. О себи си ми рекао све... а да ли? Мислите о томе...

Православна Црква се 5. фебруара по новом, а 23. јануара по јулијанском календару, сећа Шестог васељенског Сабора. Тим поводом са интернет странице Радија "Глас" доносимо специјалну емисију - "Шести васељенски Сабор", из серијала "Путевима Светих Отаца". Звучни запис емисије Ко сазива Шести Васељенски сабор? Где се одржава? Која су питања сабора? Колико имамо отаца сабора? Да ли сабор доноси каноне? О овим темама у емисији "Путевима Светих Отаца - Шести васељенски сабор" разговарају професор са Православног Богословског Факултета протојереј-ставрофор др Рaдомир Поповић и аутор ђакон Бошко Савић проф. Богословије Светог Саве.

Јуче, 7.10.2019. у Прес центру Удружења новинара Србије, ау организацији Удржења грађана Цер, одржан је посећени округли сто на тему Осам векова аутокефалности СПЦ и стварање националне културе. На ову тему говорили су: професор др Радомир В. Поповић (Православни богословски факултет), професор др Милош Ковић (Филозофски факултет), професор др Мило Ломпар (Филолошки Факултет) и научни саветник др Срђан Пириватрић (Византолошки институт САНУ) Професор Поповић је представио пут настанка помесности у историји Православне цркве. Професори Ковић и Лончар говорили су о значајним идејама које прожимају српску световну и црквену историју. У светлости јубилеја аутокефалије СПЦ, нарочито је интересантно било излагање др Срђана Пириватрића. Он се осврнуо на историјске документе који недвосмислено показују да у православљу није била доминанта улога васељенског патријарха у додељивању аутокефалије, већ је претходну одлуку, као и у српском случају, доносио цар. Осим тога Васељенска патријаршија није једина која је кроз историју имала право додељивања аутокефалије како неки данашњи њени теоретичари тврде: Грузијској цркви аутокефалију је дала Антиохијска патријаршија. У српском случају, био је низ политичких околности које су доприносиле додељивању аутокефалије, поред тога тадашњи охридски архиепископ Хометијан налазио се у расколу са Васељенском патријаршијом (Пириватрић наводи писмо васељенског патријарха Хометијану у коме му говори "ти јеси архиепископ, али ниси наш саслужитељ и брат", из чега се види да васељенски патријарх није литургијски помињао охридског архиепископа у то доба). Ипак, све те околности нису биле, по мишљењу др Пириватрића, одлучујуће за добијање самосталности Српске цркве. Одлучујућа је била сама личност опитног монаха Саве Немањића, која је дубоко импресионирала његова савременике.

Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало..." На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика. Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру. Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон). Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом. Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили. ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год., ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу. избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља". Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи - ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима. У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело МУ И данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља... Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви. АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331). Текст у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота

Служио је своме Господу и парохији горњоступањској до тренутка преласка из овог трулежног света у нетрулежни, 18. новембра 2017. године. Отац Милутин - Мика, имао је незлобиво срце и душу, био је вољен од својих парохијана и поштован од свих које је сретао. Заупокојену Литургију служили су свештеници Архијерејског намесништва жупског. Опелом је началствовао наш Епископ Давид који је бираним речима, у својој беседи, донео утеху породици о. Милутина и свима нама. Отац Милутин је сахрањен у својим родним Трнавцима, недалеко од Горњег Ступња у коме је служио и сведочио Христа Спаситеља света и човека. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН ОЧЕ И БРАТЕ НАШ МИЛУТИНЕ! свештеник Вукман Петровић