Претражи Живе Речи Утехе

Потребно, пре свега, „спознати самог себе“. Да знате ко сте. Ко сте заправо, а не ко мислите да јесте. Са овим знањем постајете најмудрији људи. Са оваквом свешћу долазите до смирења и примате благодат од Господа. Иначе, ако не дођете до самоспознаје, већ рачунате само свој труд, знајте да ћете увек бити далеко од правог пута. Јер Пророк не каже: „Ево, Господе, труда мога“, него „Гле, вели, понижења и труда мог“. Труд је за тело, понижење за душу, и опет обоје заједно, труд и понижење, за целог човека. Ко је победио ђавола? Онај ко је упознао своју болест, страсти и мане које има. Онај ко се боји спознати себе, далеко је од знања; он не воли ништа осим да види мане у другима и да их осуђује. Он у другима не види врлине, већ само мане - не види мане у себи, већ врлине. Карактеристична мана људи нашег времена је да једни у другима не препознајемо дате нам дарове. Једном недостаје много, али многи имају све. Оно што један има, други нема. И, ако то препознамо, стекли смо понизност. Јер тако се и прослави Бог, који је многоструко украсио људе и учинио сву своју творевину неједнаком, односно различитом. Не као што безбожници покушавају да доведу до једнакости поткопавањем божанске креације. Бог је „све створио у мудрости“. Зато, чедо моје, побрини се да добро упознаш себе, како би поставио чврст темељ за понизност. Шта год добро мислите, говорите, чините, све је дар Божији. "Сваки савршени поклон силази одозго." Све је Божји дар, ми немамо ништа своје. Према томе, свако ко жели и тражи да добије благодат од Господа, мора најпре добро познавати своје постојање. Ако не почнеш добро, нећеш добро ни завршити. Потребно је знати да је све створено из ништавила. "Рекао је, и били су рођени и усхићени." Он рече, и постаде земља. И пошто је узео глину, створио је човека. Беживотни подижу глиненог човека. То је твоје постојање. То смо сви ми. Прљавштина и блато. Ово је прва поука за онога ко жели да прими, али и да има благодат увек у својој близини. Из овога долази свест и из овога се рађа понизност. Не само речима да се понизи, већ да на основу стварности говори истину: ја сам земља, ја сам глина, ја сам блато. То је наша прва мајка. Дакле, земља је утабана, а ви као тло морате бити угажени. Ти си прљавштина, немаш вредност. Бацају те ту и тамо, користе те као бескорисни материјал. И тако је Створитељ удахнуо у тебе и дао ти дух живота. И гле, одмах си постао разуман човек. Говориш, радиш, пишеш, поучаваш; постао си оруђе Божије. Али, не заборави да је твој корен земља. Зато „се сети својих последњих тренутака и не греши довека“. То је прва ствар, која не само да привлачи благодат, већ је умножава и задржава. Ван овог принципа стиче се нешто мало, али после неког времена се и то мало изгуби, јер није саздано на чврстом тлу. Грешни сте али изнутра верујете да сте праведни. Не можете избећи заблуду. Милост жели да остане, али пошто још нисте практично дошли до истине, она мора да оде. Јер ћете несумњиво веровати у своју логику да сте оно што нисте, и без даљњег ћете залутати. Зато благодат не остаје. Имамо противника, који је моћан изумитељ зла и творац сваког греха. Који од светлости постаде тама и све зна. Који је непријатељ Божији и тражи од свих да нас да и ми то постанемо. Коначно, то је лукав дух и лако се меша са духом који нам је Бог дао. Гледа шта наша душа жели и на који начин јој Бог помаже. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-iosif-o-isychastis-gnorise-ton-eayto-soy-mathe-poios-sta-alitheia-eisai/#