Претражи Живе Речи Утехе

Побуђен текстом г. Јована Ранисављева на сајту "Стање Ствари", консултовах се поводом данашњег вјенчања краљевића Филипа са неким пријатељима озбиљним медијавелистима и канонистима, и закључих да тема "Краљевског вјенчања на Задушнице?" отвара много више питања него што се на први поглед чини. Позивам у помоћ @Zoran Đurović и друге теологе, а можда и историчаре, да се укључе у ову дебату. Најприје доносим текст г. Ранисављева, затим мој одговор: Јован Ранисављев: „Краљевско венчање“ на Задушнице 07 субота окт 2017 Posted by Стање ствари in Разномислије Нико да посаветује принца, потомка Карађорђевог, да се на Задушнице не венчава и не праве весеља До титоизма венчања су се одржавала само Недељом, као нерадним даном и празником. Субота је у нашем народу дан који је посвећен покојницима. Радним данима, посебно петком и средом, нису се венчавали ни највећи безбожници. После титоизма субота је постала дан за венчања, због нерадне недеље, погодне за трежњење. Ипак су суботе које су биле задушнице заобилажене. Принц, потомак Карађорђев, се венчава. Као монархиста ово могу само да поздравим, посебно што се овај принц увек издвајао по својим манирима и благошћу, а и принчева изабраница је нашег рода. Али, направљен је пропуст због дана венчања, као када су перјаницу другосрбијанских екстремиста Дубравку Стојановић поставили за пратиљу престолонаследницима Александру и Чарлсу приликом посете Србији – што је био првокласан скандал. Данас – нико да посаветује да се на Задушнице не венчава и не праве весеља. А ко да их саветује, када их венчава несрећни патријарх? Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“ Одговор др Александра Живковића Господине Јоване, отворили сте многа значајна питања, не замјерите, али чини ми се мало у афекту. Што кажу код нас у Црну Гору каква је то свадба без поломљенијех глава.)) И сам сам мало у афекту, краљевић Александар се није удостојио да позове на вјенчање, нпр мог брата од ујака и мене, који смо пра-пра унуци Марије Петровић, старије сестре Карађорђеве удате у Новаковиће у Маслошеву, а ми смо у Србији најближа остали стричеви „по бабине линије“ краљевићу Филипу, коме нека је на многа и благословена љета овај брак. Још један мање битан детаљ, професорку Дубравку Стојановић, знам поуздано, као пратњу принцу Чарлсу и Камили није изабрао ни краљевић Александар,ни британски амбасадор, који је имао у виду једну историчарку која далеко боље познаје прошлост Београда, него директно протокол Форин офиса. А сада озбиљније теме које покреће Ваш напис, због којих сам морао да консултујем историчаре-медиавелисте и канонисте. Ви у основи мислите оно што и већина вјерника: субота је задушни дан, недјеља за весеље. Овдје је додатан проблем што је вјенчање пало на Михољске (Кирјака Отшелника) задушнице. Прво, те задушнице се помињу код светих отаца, али нијесу црквено обавезне, у нашој Помјесној цркви су се обиљежавале само на подручју Карловачке митрополије. Друго, црквено рачунање времена се разликује од свјетовног – у принципу нови дан почиње послије Вечерњег, које није фиксно одређено. Дакле и да је „обична“ субота и да су обавезујуће задушнице, „несрећни патријарх“, како га Ви зовете, а ја мислим срећан да коначно дочека једног ожењеног краљевића, направио би преступ само ако у Саборној цркви није служено вечерње, пре обреда заручења и вјенчања. Ви сте у праву да је пракса код нас била, и до ње се држало врло строго, да се вјенчање обавља у недјељу. Грци имају праксу да суботом послије Вечерњег, када је дакле почела недјеља, праве вјенчање и наравно свадбу. Таква праксу увео је епископ бачки Иринеј у својој епархији деведесетих година. Био сам на таквим вјенчањима и свадбама и морам да признам да су ми дјеловале трезвеније него Вама. Но то је субјективан утисак. Заправо, како ми објашњавају ови пријатељи средњевјековци и канонисти проблем је са недјељом. Недјеља је дан посвећен Господу, када се као што и име каже ништа не ради, већ се послије литургије по канонима савјетује пребивање у молитви, а најмање се праве светковине и гозбе и то оне које завршавају сексуалним чином као што је свадба. Црква је имала великих проблема, да се снађе између акривије и икономије у примјењивању канона, углавном имамо података да је било и свадби на Дан Господњи, али да су се гозбе ипак препоручивале за суботу, којом се не пости супротно тврдњама неких занесених „ревнитеља“, сачувани подаци о средњовјековним епитимијама у Србији највише говоре о онима који су при суботњим свадбеним пировима, крали, претјеривали у пијанству итд. Но то, опет не значи, ни да је грчка пракса вјенчања послије вечерњег у суботу кад већ је почела недјеља канонски исправна. Има ту још много проблема између свјетовног циклуса смјењивања дана и ноћи и њиховог смјењивања у црквено- молитвеном смислу. Најугроженија је ту, управо, Недјеља, јер су нам од протестанских вјерских школа (којима су они мислили да испуњавају обавезу размишљања о Господу), до праксе „недјељних ручкова“, о квази-либералној шопинг недјељи да и не говорим, остали многи ожиљци на православном поимању времена. У сваком случају, хвала што сте покренули једну значајну тему.