Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'погребно'.
Found 3 results
-
Епископ Силуан - Погребно слово своме духовном родитељу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Преносимо у целини - Погребно слово које је Епископ Силуан упутио своме духовном родитељу, новопрестављеном Епископу Милутину, објављено на интернет страници Митрополије аустралијско-новозеландске. Ваша Светости, уважена браћо архиејeреји, ожалошћени Саборе Светосавске нам Цркве, ожалошћено и осиротело свештенство, монаштво и благочестиви верни народе Божји богомспасаване Епархије ваљевске, ожалошћена породице Кнежевић, сродници, пријатељи и духовна децо, Налазећи се мислено поред ћивота драгог нам духовног оца и брата, ронећи топле суза са свима вама, Црквом Божијом сабраном у ове великопосне дане у Саборном храму Васкрсења Христовог, храму – сведоку коначне победе живота над смрћу, вечношћу над пролазношћу, смисла над бесмислом; у храму који данас прима у своја њедра изморено и намучено тело палог ратника Цркве Христове, нашег вољеног и драгог оца, брата и искреног пријатеља, Епископа ваљевског Милутина, као семе које треба да се преда земљи да би проклијало васкрсењем; опраштајући се са њим, осећамо чудесну морфозу која се одиграва у нама, како нашу велику бол, тугу и жалост полако замењује осећај „радосне туге“, јер постајемо свесни да смо у нашем животу имали редак благослов да познајемо и живимо са човеком Божјим, сведоком живе вере у Васкрслог Христа. Није случајно што је наш драги Владика отпутовао у сусрет Господу на дан Светог Алексеја Човека Божијег, јер је и сам Владика Милутин био човек Божији, тајна многима, која је након његовог упокојења јасније проговорила, и која тек има да се пројави. Данас се присећамо јеванђелске приче о одласку женика, после чијег одласка наступа време поста. Док је био са нама наш добри Владика, био нам је велики ослонац, утеха, подршка, стуб на који смо могли да се ослонимо и да се иза њега сакријемо од навале бурних ветрова који су наилазили. Био нам је радост, сунце које нас окриљује, те нисмо осетили пост, пост без родитељског ослонца. Док је наш вољени отац био међ’ нама, сви смо осећали његово топло очинско окриље, молитвену подршку, бригу и заштиту. Сада када нам одлази, као што то обично бива, осећамо заправо колико је његово присуство међу нама, Цркви Христовој, било драгоцени дар Божији којега нисмо до краја могли бити свесни. Као архијереј Цркве Христове, Владика Милутин је живео скроман и једноставан живот. Није гледао да буде примећен, да се истиче пред светом. Није сабирао себи благо на земљи, већ је умножавао, поред осталих врлина, и врлину милосрђа, гледајући да помогне свима потребитима. У исто време, био је и прави српски домаћин, дочекујући све са пуно љубави, увек зрачећи радошћу Васкрсења Христовог. Владика Милутин је као ретко ко спојио богољубље и човекољубље у савршену синтезу. Поред љубави коју је имао за све људе око себе, Владика је волео и Божију творевину. То се могло приметити у његовом односу са својим птицама, а и цвећем. Говорио је да се цвеће и биљке радују када бринемо о њима, а дивио се и све дубље понирао у тајну односа животињског света и човека. Тврдио је да животиње осећају љубав човекову према њима, да се радују човеку, а то је говорио из свога личног опита што могу да потврде особито они који су имали благослов да живе и раде поред њега. Владика Милутин је био човек дубинске вере у Богочовека Христа, коју је пре свега понео из свога дома од родитеља, блажене успомене, оца Милорада и мајке Цвете, чланова Светониколајевског богомољачког покрета, а затим, узрастајући и усавршавајући се у њој уз опитно руководство свога духовног оца, игумана и старца Теофила. Владика Милутин је био дубоко замишљен над тајном смрти, и све трагичности њене по икону Божију човека, над страхотом рањености човекове природе. У исто време, Владика је јасно и уверено закључивао ове разговоре речима „да је једино у Богочовеку Христу решена ова тајна, дат одговор и излаз“. Настављао би светојустиновски, Христос је једина логика, једини излаз у страхоти безизлаза који окружује наш пали свет и човека. Као члан Сабора Светосавске нам Цркве веома потресно је доживљавао искушења која су се надвијала над Црквом и друштвом, залазећи дубоко у клет својега срца, молећи се Господу да помогне Својој Цркви у времену великих испита. Носећи име великог српског неимара, Св. Краља Милутина, Владика Милутин је Божјим провиђењем уједно и био обдарен даром градитељства, остављајући за собом изобилне плодове истог, како у свом матичном манастиру Каони, тако и на Петом континенту где је Епископствовао у манастиру Светог Саве Нови Каленић код Канбере, као и у својој Епархији ваљевској где је свој највећи печат оставио. Претрпео је, као и многи други Божји људи, велике ударце и ране, доживео губитке многих вољених, али је све превазилазио вером у поновни сусрет са њима у Царству Богочовека Христа. Његове беседе су биле извор утехе и инспирације за многе. Говорећи од срца, многа срца је загревао и храбрио, а рецепција истих се одражавала и у томе што су често његове беседе испраћене сузама од стране верних. Драги оци, преподобни монаси, благочестиви верни народе богомспасаване Епархије ваљевске, драги Ваљевци… Опраштајући се данас са сузама од свога Архипастира који је Крст свога апостолског служења верно носио међ нама до самога краја, завршавајући своју овоземаљску трку, по речима Светог апостола Павла, дужност нам је да затражимо од њега опроштај за сваку духовну рану коју му нанесмо свесно или несвесно, речју или делом, његовом очинском срцу и голубијој души. Опрости драги Владикo и оче! У својој приступној беседи приликом своје хиротоније 2003. године, у саборном храму Светога Архистратига Михаила у Београду, Владика Милутин, духом назирући предстојећи подвиг ношења Крста свога архијерејског служења, нимало случајно се позвао на пример свештеномученичког страдања Светог Игњатија Богоносца, изустивши следеће: „Окован у ланце и праћен војницима на путу за Рим, обраћа се (Свети Игњатије) Римљанима и каже: Ја сам Божија пшеница, па нека ме измељу зуби зверова, те да постанем чисти хлеб Божији. Нека они постану гроб мога тела, како не бих после смрти никоме био на терету. Тада ћу бити прави ученик Исуса Христа (Рим, 4)“. Након овога Епископ Милутин закључује: „Иако немам овакве духовне снаге и моћи, овакве молитвене ревности, свестан својих немоћи, уздам се у Господа, јер се сила Његова у немоћи пројављује. Зато имам веру да ће ми Он дати вере, наде и љубави да на овом тешком путу заслужим живот вечни“. Тежак је био и трновит пут нашег вољеног и драгог брата и оца Епископа Милутина. Након веома свечане службе и надахнуте беседе у другу недељу Часног поста, охрабривши и поучивши свој верни народ, Владика је налик на Светог Игњатија пошао својим путем за Рим, где су га чељусти болести притисле и млеле као пшеницу, примивши добровољно мучеништво на које је био позван, постао је чисти хлеб и принос Господу своме, коме је до краја верно служио, и Коме је данас отишао у вечни загрљај. И ето, драги у Христу, испунио је и други део молитве Светог Игњатија, да не буде никоме на терету. Данас он, као и током целог свог живота, ненаметљиво и тихо одлази своме Господу и Женику, коме је са 14. година посветио читав свој живот. Драги ми Владико, драги ми оче и брате, опрости што нисам могао физички да будем са тобом у тренуцима твога страдања, а и сада када на свој вечни починак одлазиш, опет сам спречен, али се молим Христу да ћу се удостојити сусрета поново са тобом у незалазном дану Царства Небеског. Опрости и помени! Немој нас оставити сироте, грли нас и љуби, молећи се заједно са Небеском Србијом за спас нашега рода, за брод Светосавске нам Цркве. Поздрави нам горостасног Николаја Српског и громогласног Пророка Јустина Ћелијског просећи за нас њихове свете молитве. Поздрави нам и Светога Нектарија Егинског, твога сапатника, којега си много заволео и храм му подигао као треће велико духовно лечилиште града Ваљева! Ниси дочекао његово освећење, али то је опет још један додатни венац који си понео, додатни бисер у круни смирења и трпљења којом те је Господ овенчао. Поздрављам те у име свога свештенства, монаштва и верног народа са Петог континента коме си верно апостолствовао. Умом и срцем целивајући твоју свету и измучену десницу, неизмерно ти захвалан и увек дужан, твој духовни син и најмањи међу браћом архијерејима, + Силуан Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска -
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Погребно слово Патријарху Павлу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- митрополит
- црногорско-приморски
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
- патријарху
- слово
-
(и још 5 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.