Претражи Живе Речи Утехе

Саопштење Светог Архијерејског Синода Православне Охридске Архиепископије поводом немилих догађаја у Црној Гори. Људска права и верске слободе су основне вредности без којих једно друштво чак и не би могло да се назове демократским друштвом! На жалост, сведоци смо да у 21. веку, на један незапамћен тоталитаристички начин, полицијским барикадама и затварањем посланика, у Црној Гори је донесен тзв. закон о верским заједницама, који, у суштини, поништава демократију у тој земљи и укида верску слободу њеним грађанима. Напредни демократски системи изграђују своја друштва водећи бригу о слободи човека, макар он био појединац! Црна Гора, пак, показује један назадни процес којим не атакује само на права појединца, већ и на права и слободу већине њених грађана! Са једне стране, зачуђени дешавањима на која будно мотримо, на црквеним саборима на којима је велика већина народа Црне Горе мирољубиво позвала на дијалог у вези са поменутим законом, и, варварског одбијања тог дијалога од стране државног апарата, као и примене физичке силе црногорске полиције над Црквом, а са друге стране и сами живећи државни прогон, који Северна Македонија још увек спроводи над Православном Охридском Архиепископијом, најоштрије протестујемо против односа државног апарата Црне Горе према канонској Цркви у тој земљи! Истовремено, изражавамо нашу потпуну подршку Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, Епископима, свештенству, монаштву и свим грађанима припадницима канонске Цркве у Црној Гори, чврсто уверени да ће опстати у одбрани своје верске слободе и својих храмова! Свети Архијерејски Синод Православне Охридске Архиепископије упућује молитву Господу, да дȃ благодат и силу братском православном народу у Црној Гори, како би храбро поднео и овај прогон и тако сачувао своје светиње у славу Свете, Једносуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и, истовремено, ради њиховог добра, да уразуми оне који подижу руку на Цркву, као да су заборавили да Цркву ни врата пакла неће надвладати! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Иако, су се сви неправедно окривљени, као и увек, уредно појавили у скопском суду, судско рочиште није одржано! Наиме, судија је обавестио неправедно оптуженеда се јавна тужитељица, рано ујутру јавила телефоном и саопштила да неће доћи на суђење (sic!), које је иначе заказано још јуна месеца . Истовремено, судија није нашао за потребно да информише ни адвоката неправедно оптужених, како би и они тим путем били обавештени те тако лишени малтретирања да беспотребно долазе у скопски суд! Није први пут да јавна тужитељица у последњем тренутку отказује своје присуство на претходно заказаном рочишту, а да при том благовремено не обавештава суд, или пак да шаље свог заменика! Судија толерише ово неодговорно и непрофесионално понашањејавне тужитељице, чиме учествује у својеврсној тортури над неправедно оптуженима. У чему се састоји ова судска тортура? Судски процес се одуговлачи до бескраја, чиме се у многим сегментима отежава живот неправедно оптуженима, а поврх свега, међунеправедно оптуженима има и старих и изнемоглих лица, која путују до Скопља изразличитих делова наше земље, само да би им судија саопштио да суђење неће бити одржано .. На питање, какве користи има судија да у садејству са јавном тужитељицом, непрестано и до бескраја одуговлачи овај судскипроцес, остављамо вама и вашој савести, да сами, као трезвеномислећи читаоци, кадри да расуђују, дате ваљани одговор. Државни прогон на верској основи против Православне Охридске Архиепископије се наставља! Следеће рочиште, заказано је за октобар. ИЗВОР: http://www.poa-info.org/vesti/2016/08/20160830.html

Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима: - председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији; - он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт. Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије. Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати. Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности. Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке