Претражи Живе Речи Утехе

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос на празник Појаве Часног крста у Јерусалиму Свету архијерејску литургију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице. Звучни запис беседе Синоћ у навечерје празника, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је замонашио искушеницу ове свете обитељи Анђу којој је дао име Боривоја, по свештеномученику Боривоју Томовићу, пожељевши јој да буде истинска Боривоја борећи се против демонских сила, гријеха и смрти. Митрополит је данас у току Литургије крстио Веселинку Томовић, снаху свештеномученика Боривоја, а њена кума је била монахиња Боривоја. У литургијској бесједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да је дјело мудрости живога Бога свеукупна творевина Божија, све оно што знамо и не знамо, што видимо и што не видимо, од најмањега до највећега. “Чудесено је то да је у оном најмањем садржано све оно што је велико и што је безмјерно а исто тако је и у великом садржано све оно што изгледа да је мало. Свако биће на земљи је такође свједочанство те неизрециве мудрости и знања Божијега и све је сједињено међу собом“, поручио је владика. Нагласио је да сва творевина дише једним духом и садржи једну исту мудрост и неизрециво јединство од најмањега до највећега. Све је то, како је казао, посвједочено дјелима Божијим и потврђено ријечју и истином Божијом коју су посвједочили свети пророци и апостоли, свети Божији људи који иду за Господом и приносе се Њему на дар на начин на који је и Он себе принијео на дар. Тумачећи двије највеће Христове заповјести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим мишљу својим и свом снагом својом и Љуби ближњега свога као самога себе, којима Господ придодаје да Нема веће љубави него да неко свој живот жртвује за ближње своје, Митрополит Амфилохије каже да то значи “не само да га воли као себе самога него и више од тога да се жртвује за ближње своје и за Бога”. Примјер те христолике жртве су свети Божији људи кроз вјекове, међу којима и Свети Стефан Пиперски, чије мошти су живи и опипљиви свједок живога и опипљивога Господа. “Свети Стефан је дошао у ову светињу, уградио себе, и оставио силом Божијом своје мошти да кроз њих и преко њих познајемо и доживљавамо ту велику и неизрециву божанску истину, мудрост и љубав”, казао је владика. Подсјетио је на још једног живог свједока живога Господа свештеномученика Боривоја Томовића, игумана ове свете обитељи, који је од дјетињства ходио путем Христовим. “Живио је по вјери Христовој и призван од Бога, дошао је овдје у ову светињу, замонашен и пострижен од ондашњег Митрополита црногорског, потоњег Патријарха Гаврила Дожића, који му је дао то име што се ријетко догађа јер се обично на монашењу дају имена светих угодника и угодница Божијих, како би то име било његов заштитник небесник.” Митрополит Гаврило је као разлог за то навео да је свешетномонах Боривоје примио то име да би својим животом, вјером и подвигом освештао то име, што се и догодило.. “Он је заиста својим трудом, љубављу, богољубљем и братољубљем уградио себе, и до смрти и послије смрти, у ову светињу. Посвједочио је Господа својим подвигом, вјером и жртвом, али нарочито својом мученичком крвљу. Прије 75 година је мученички пострадао негдје у Словенији, примивши на себе часни крст Христов, сараспевши се Христу.” Као што је Христос своју крв пролио за спасење свијета, казао је владика, тако и они који су Његови, међу којима је и Боривоје, идући за Њим као путем истином и животом, жртвују себе без остатка. Митрополит је подсјетио на те дане страдања свешетномученика Боривоја, који је на тај пут кренуо са својим Митрополитом Јоаникијем Липовцем и свештеницима Митрополије и народом. “Није се уплашио од тога страдања. Био је невин, ништа није урадио ради чега би био убијен тако бездушн. Сараспео се Христу, посвједочио Га својим животом и мученичком крвљу, принијевши Му се на дар. Практично заборављен, поново се враћа послије 75 година још снажнији и моћнији, чудеснији, преко иконе насликан као свештеномученик Божији”, бесједио је Митропопит. Додао је да цјелијвајући његову икону заправо цјеливамо његове ране, мучеништво, а кроз њега онога који га је прихватио у своје вјечно божанско наручје – Христа Господа. Оцијенио је да је повратак свешетномученика Боривоја међу нас велики догађај. “Тешко можемо наћи његове мошти, али његов спомен, лик, дјело, његова жртва је оно што је уграђено у ову светињу и неизбрисиво записано у Божију књигу, а преко тога и у нашем памћењу, не само његове родбине него и нас његових духовних сродника, а посебно у биће нове монахиње Боривоје која је ове свете ноћи примила попут Боривоја ангелско звање и његово освештано име, да јој он буде примјер и узор .” Подсјетивши на испуњење пророчких ријечи ондашењег Митрополита Гаврила приликом монашења Бориваја, владика Амфилохије је говорио и о страдању и жртви мученика и исповједника Патријарха српског Гаврила током Првог и Другог свјетског рата. Патријарх Гаврило и свештномученик Боривоје се већ сликају по нашим храмовима широм Црне Горе јер их је, како каже Митрополит, “Господ насликао Својом руком и испунио Својом снагом да буду живи свједоци живога Господа а онда и том смјелошћи да Га исповједе и посвједоче својом мученичком крвљу.” “Нека би наша сестра Боривоја, која се удостојила дивнога и чудеснога имена и звања, била вођена тим путем предавања тијела свога, душе, срца и ума свога, Христу Господу на дар у све дане живота, заједно са свима нама. Да сви заједно у сва времана прослављамо онога који је јуче и данас и вавијек вијека исти – Христа Господа, да будемо Његови живи свједоци у овом новом безбожном времену које је, нажалост, и код нас у Црној Гори испртило.” Они који су убијали своју браћу и очеве у току Другог свјетског рата и послије рата градили будућност на богомржњи и братомржњи намјесто да се исцјеле од те богомржње и братомржње, они поново покушавају да на томе граде будућност овога народа. Даће Бог, молитвама Светога Стефана Пиперскога, новомученика Боривоја и других светих Божијих угодника да се исцјели овај и сви земаљски народи од те најопакије болести богомржње и братомржње. И да се вратимо и освештамо Богом љубави, ходећи за Њим, који се жртвовао за спасење и вјечни живот овога свијета, и путем оних који су ходили за Господом кроз вјекове, путем Преподобнога Стефана Пиперскога, свештеномученика Боривоја”, казао је на крају архипастирског слова Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. На крају свете службе Божије, Митрополит је освештао и пререзао славски колач и још једном благословио нову невјесту Христову Боривоју, као и новог пиперског пароха Владимира Милуновића. Истичући као врло значајно да Пипери дају своје свештенике, Архиепископ цетињски је казао да је његово дјело наставак Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, као и других мученика пострадалих од братске руке током другога свјетскога поклања. “Веома је значајно, посебно овдје у Пиперима, да се обнови та братска љубав и слога међу свим житељима Пипера и ове његове нове парохије, коју је примио са благословом. Треба само вјером у Христа – Бога љубави и ходећи путем оних који су се сараспели Њему са љубављу према Богу и ближњима, да се обнови душа овога народа, да се васпостави та братска љубав и слога и слобода.” Високопреосвећени Митрополит Амфилохије се помолио да Бог кроз ту љубав упокоји и оне који су пострадали у оним несрећним временима пиперских јамарица, како су их звали, а и њима да Бог да подари покоја и покајања: “У исто вријеме дужност је новога пароха – апостола Цркве Божије на овим просторима, да посвједочи својим животом и вјером и љубављу ту Христову љубав Светога Стефана Пиперског и свештеномученика Боривоја, да том љубављу храни и васпитава све житеље ове парохије, без разлике на сва њихова остала опредјељења. Он преузима ту одговорност која није мала, али се надамо да ће он бити на висини те одговорности”, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је данас Свету архијерејску Литургију у манастиру Ћелија Пиперска у близини села Горњи Црнци. Саслуживали су протојереј Мирчета Шљиванчанин и ђакон Иван Црногорчевић. Манастир Ћелија Пиперска налази се недалеко (17 километара) од Подгорице. За њен настанак везују се различити датуми. По једном Манастир потиче из XII вијека, у прилог тој тези говоре двије ископине у близини ове светиње: Градина ( IX вијек), за коју се претпоставља да је била сједиште Eпископије, и Дјевич град. Ту је и ископина Цркве Архангела Михаила, претпоставља се из VI вијека. Други извори настанак Манастира везују за долазак Св. Стефан Пиперски око 1660, када је на том мјесту саградио кућицу, отуда назив Ћелија. Свети Стефан се подвизавао ту око тридесет пет година. Упокојио се 1697. године, а већ 1704. његове нетљене мошти извађене су из земље и пренијете у Цркву. “Пиперска Ћелија, опасана зидом, са разуђеним крововима цркве и конака, дјелује како какав средњовјековни град-утврђење. У средини порте централно мјесто заузима манастирска црква. Посвећена је Рођењу Пресвете Богородице и има једнобродну основу са полукружном апсидом, куполом и бочним пијевницама. Накнадно је дозидана нешто шира припрата.” Манастир је, поред цетињске и морачке, имао најбогатију библиотеку и архив у Црној Гори, која је, нажалост, спаљена за вријеме Другог свјетског рата. Манастир је у послератном прогону Цркве био препуштен забораву и пропадању. Средином осамдесетих, доласком 1987. године светогорског монаха Лазара Аџића, потоњег игумана острошког, у Ћелију почиње нови период духовне и физичке обнове светиње. По угледу на светогорске манастире, о. Лазар је дозидао кулу са звоником и велику капију. Отац Лазар је запуштен Манастир и манастирско имање успио за кратко вријеме да обнови, тако да се с правом може сматрати другим ктитором Ћелије Пиперске. По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, Ћелија Пиперска је женски манастир. Извор: Митрополија црногорско-приморска