Претражи Живе Речи Утехе

ПЕТ ГОДИНА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ О АЛОЈЗИЈУ СТЕПИНЦУ Католичка и Српска православна црква, српско-хрватски дијалог и канонизација Степинца: Докле се стигло? Пише: ДРАГО ПИЛСЕЛ Четвртак, 07. окт 2021, Извор: ртс.рс На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, хрватски етичар Жељко Поробија је написао: “Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да дјецу не треба тући недјељом”. Тако нам од прилике дође величање ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Алојзије Степинац Дана 12. јула се било навршило пет година од првог сусрета католичко-православне Комисије о Алојзију Степинцу. Мислим да је потребно се тога присјетити и теми се вратити из неколико разлога, али прије свега због најважнијега: изузетно је постигнуће када се разговара о деликатним питањима, о оним болнима, као што би било изузетно да, рецимо, православни и муслимани и католици, прво они, поведу разговор о Сребреници, или о Вуковару, или о Ахмићима или Приједору, или о Јасеновцу... Ја се, као политички теолог који се уз то бави и моралним питањима, залажем за дијалог који ће бити темељен на чињеницама, а оне понекад могу бити кратко и јасно приказане успјешним метафорама. Зато, прије него што вас подсјетим на рад Комисије, једну слику коју посуђујем из једног ФБ статуса доктора етике, паче и доброг познаватеља религиологије (премда атеист), Жељка Поробије. На нечију констатацију да је у Канади, по свему судећи, Католичка црква одговорна за смрт око 10.000 домородачке дјеце, Поробија је написао: "Ја сад само чекам кад ће канадски католици прогласити свог тадашњег бискупа свецем јер је спасио двоје дјеце из интерната и у једној проповиједи рекао да се дјецу не треба тући недјељом". Отприлике на то можемо свести и "величање" улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца за трајања Другог свјетског рата на подручју НДХ. Наравно, колега је искористио ову метафору да се присјетимо Степинца. И његова је метафора прецизна. Дапаче, увјерен сам да је папа Фрањо, након серије писама које је добивао из Хрватске откако је изабран за надбискупа града Рима (нешто о тому знам јер сам и ја писао), могао разумјети писма која му је послао покојни патријарх Иринеј и која сам, знате и то, први дао на увид широј јавности. Наиме, та су писма снажна као и Поробијина метафора. Папа Фрањо у Ватикану, 1. октобра 2021. Састављање Комисије је, дакле, био плод приједлога папе Фрање који је одговорио на иницијативу Српске православне цркве да се питање Степинчеве канонизације "скине с дневног реда" (да се тиме не жури), јер би, сматрајући православни Срби да је Степинац, најблаже речено, амбивалентна особа која је радила дубиозне компромисе са усташама, та канонизација "само продубила ране и постојеће разлике", а знамо колико је манипулација памћењем и прошлошћу допринијела трагичним догађајима на Балкану деведесетих година прошлог стољећа. Степинац, дакле, не само да ни с чим не доводи у питање постојање расних законâ и мјерâ против Жидова и Срба него се залаже за поштовање њиховог "достојанства" у тренутку када је итекако добро знао да споменуте "мјере" значе скоро искључиво језиву смрт десетина хиљада људи у Јадовну, а потом много више у Јасеновцу и широм Независне Државе Хрватске. „Ако се не ради о цинизму, сигурно је да је ријеч о стравичном компромису, каквих је на жалост било много у односима Степинца и његовог клера с Независном Државом Хрватском и који су, и поред спашавања појединаца Степинчевим заузимањем, стварали одијум према Римокатоличкој Цркви 'у Хрвата', симболизираној у личности кардинала Степинца", написао је покојни патријарх папи Фрањи. Укратко, Срби не могу пријећи (као ни Жидови и други, па и многи од нас Хрвата) преко тога да је Степинац релативизирао расне законе (усмјерене против Жидова над којима је извршен језив злочин) и геноциде (над Ромима и Србима). То је уједно нешто што католици тешко могу обранити. Опћенито се може рећи да је надбискуп Степинац био фасциниран чињеницом да је хрватска држава основана и сматрао је да је треба апсолутно подржавати без обзира на расистички карактер њених темеља. Срби сматрају да о томе треба повести рачуна јер, када је ријеч о политици папе Фрање, Степинац ту је мање важан. Степинац у посети Анти Павелићу 1941. Папа Фрањо не жели - већ је то показао и у другим случајевима па и стопирајући процес проблематичнога папе Пија XII, или Француза Ивана Леона Дехона, оснивача Дружбе свећеника Срца Исусова (случајевa стопираних процеса има више, није Степинац преседан) - канонизирати никога за кога се сумња да не представља провјерену и трајну вриједност свим кршћанима. Католици (не наравно сви) мисле и вјерују да је Степинац неокаљан и примјер кршћанског живота. Срби тако не мисле. Рад Комисије Било је шест сусрета у оквиру рада мјешовите Комисије и покушат ћу то најкраће и најбоље што могу вама сумирати. Српска је делегација, предвођена тадашњим митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем (у пратњи покојног митрополита црногорског Амфилохија Радовића, владике бачког Иринеја Буловића, владике пакрачко-славонског Јована Ћулибрка и бившег амбасадора Србије при Светој Столици Дарка Танасковића), покушала затражити да се разговара о предратном, ратном и послијератном Степинцу за што се претпостављало да се неће постићи никакав релевантан ефект ако Света Столица комисији не стави на располагање архиве папе Пија XI и папе Пија XII (можда и ону папе Ивана XXIII, у чијем је понтификату Степинац и умро, 10. фебруара 1960). Хрватска делегација предвођена загребачким надбискупом кардиналом Јосипом Бозанићем (у пратњи пожешкога бискупа Антуна Шворчевића, тадашњег мостарскога бискупа Ратка Перића и повјесничара Јуре Криште и Марија Јареба), пак, настојала се задржати на констатацији да је Степинац мученик (комунистичког режима) и да је у границама рата покушао и углавном успијевао спашавати људе под ударом усташа те да не стоји оцјена СПЦ-а да је углавном "шутио". Морали смо вјеровати да ће резултат рада Комисије бити већи ступањ сугласности око повијесне улоге Алојзија Степинца, сазнање истине о њему и улазак у климу што је могуће мање међусобних оптужби и нетолеранције. Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције о Алојзију Степинцу 2017. Да ово појасним: Државно тајништво Свете Столице у писму кардинала Пиетра Паролина Хрватској бискупској конференцији од 8. априла 2015. (Број: 3342/14/РС), је да се заједнички чита предратна, ратна, али и послијератна повијест Алојзија Степинца, што је и лаику јасно да се не може обавити у раздобљу мањем од пет година, и то под претпоставком да се стручњаци често састану, као наставак рада Комисије, и да су јој сви архиви, па и они Државног тајништва за доба Другога свјетскога рата, на располагању. Делегација СПЦ-а није жељела да се питање најављене канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца затвори у српско-хрватске односе, јер оно увелике надилази те односе и најизравније је везано уз питање држања и настојања Свете Столице и Ватикана у Другоме свјетском рату. Приопћења која су дана након сваког сусрета Комисије су била штура, чисто протоколарна, а чланови Комисије су, углавном, били закопчани до грла. У име Свете Столице састанцима је предсједао Бернардо Ардура, предсједник Папинског одбора за повијесне знаности. Хрватски представници, поновимо, били су загребачки надбискуп, кардинал Јосип Бозанић, мостарско-дувањски бискуп, монс. Ратко Перић, пожешки бискуп, монс. Антун Шкворчевић те знанствени савјетници с Хрватског института за повијест, др. Јуре Кришто и др. Марио Јареб. Као представници СПЦ-а судјеловали су митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ бачки Иринеј Буловић, епископ славонски Јован Ћулибрк те др. Радмила Радић, знанствена савјетница на Институту за новију историју Србије у Београду, др. Љубодраг Димић, професор на Филозофском факултету у Београду и др. Милан Кољанин, виши знанствени сурадник на Институту за савремену историју у Београду. Мјешовита комисија састајала се шест пута и на пажљиво бираним локацијама у Хрватској, Србији, Црној Гори и Ватикану. Први (12. и 13. јула 2016) и посљедњи (12. и 13. јула 2017), шести пут били су у Ватикану. Други је састанак одржан у Загребу (17. и 18. октобра 2016,када се разговарало о предратном Степинцу), трећи у Новом Саду (13. и 14. фебруара 2017), четврти у Пожеги (20. и 21. априла 2017. - на оба сусрета, у Новом Саду и у Пожеги, се говорило о ратном периоду), пети у Подгорици (7. и 8. јуна 2017, када се анализирало послијератно раздобље). Заседање православно-католичке комисије у Пожеги 2017. Дакле, док су на првом сусрету усвојени оквир и методологија рада, а на задњем је изнесен закључак који се може свести на то да су сви задржали своје почетне ставове, сљедећи састанци били су подијељени на Степинчево дјеловање до 1941, на његов однос према Српској православној цркви и православним вјерницима, потом на његов однос према НДХ и напосљетку на послијератно раздобље и прогон Степинца од комунистичких власти. Степинац и тумачења Чланови Мјешовите комисије хрватских католичких и српских православних стручњака на заједничко разматрање лика кардинала Алојзија Степинца, поновит ћу, окупили су се под предсједањем предсједника Папинскога вијећа за повијесне знаности Бернарда Ардуре, 12. и 13. јула 2017. у Дому Свете Марте (Domus Sanctae Marthae) у Ватикану на свому шестом и посљедњем састанку. У име Хрватске бискупске конференције (ХБК) били су присутни: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп пожешки монс. Антун Шкворчевић, бискуп мостарско-дувањски монс. Ратко Перић те Јуре Кришто и Марио Јареб из Хрватскога института за повијест. У име Српске православне цркве били су присутни: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, епископ новосадски и бачки Иринеј, епископ пакрачко-славонски Јован те стални представник Републике Србије при UNESCO-у Дарко Танасковић. Мјешовита комисија хрватских католичких и српских православних стручњака за заједничко разматрање лика загребачког надбискупа кардинала Алојзија Степинца извијестила је у четвртак 13. јула 2017. у заједничком приопћењу како су "у случају кардинала Степинца тумачења која су претежито давали католички Хрвати и православни Срби остају и даље различита". Комисија је истакнула како је дошла "до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, шутња и стајалишта још увијек предмет различитих тумачења". Наглашава да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су све Цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповједаоце вјере. У том смислу, истиче Комисија, како су се њезини чланови сложили око могућности будуће сурадње, у погледу заједничкога рада, како би подијелили сјећање на мученике и исповједаоце вјере двију Цркава. Чланови Комисије сложили су се и да је њихов рад омогућио боље разумијевање повијести у годинама између Првога свјетског рата и 1960. - године смрти кардинала Степинца. Наглашавају како се у раду "могло такођер освијетлити живот и службу једног угледнога католичког Пастира у особито тешком повијесном раздобљу". OKO магазин о Степинцу, 23. септембар 2014. Чланови Комисије истичу како су препознали великодушност папе Фрање који је доброхотно прихватио молбу патријарха Српске православне цркве Иринеја, и одлучио установити Комисију. Сви су зато "захвални на срдачном озрачју, у којем су, с пуном слободом изражавања, могли испунити задаћу повјерену Комисији, то јест приступити заједничком разматрању живота кардинала Степинца". Наводе како су од почетка рада Комисије чланови били свјесни да је поступак канонизације кардинала Степинца у искључивој мјеродавности Папе те признају такођер да свака Црква има властите критерије за поступак канонизације. Пожешка изјава Први јасан знак да је Комисија почела получивати оне ефекте за коју се залагао папа Фрањо и његова дипломација, био је сусрет у Пожеги почетком 2019. У четвртак 17. јануара је у Пожеги у Бискупском дому одржан преважан, можда и повијесни сусрет епископа Српске православне цркве у Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. На сусрет је позвао пожешки бискуп и предсједник Вијећа ХБК за екуменизам и дијалог Антун Шкворчевић. Из Српске православне цркве на сусрету је судјеловао митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић, епископ горњо-карловачки Герасим Поповић, епископ славонски Јован Ћулибрк, епископ далматински Никодим Косовић те епископ осјечко-пољски и барањски Херувим Ђермановић. Уз домаћина, бискупа Шкворчевића, Хрватску бискупску конференцију на сусрету су представљали задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције Желимир Пуљић, сплитско-макарски и метрополита надбискуп Марин Баришић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те тадашњи хварски (сада мостарски) бискуп и (бивши) генерални тајник Хрватске бискупске конференције Петар Палић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промицања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнули су да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко властитих, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљује једне од других. Патријарх Порфирије и владика Јован у Јасеновцу 13. септембра 2021. Бискупи и епископи истакнули су како желе охрабрити вјернике да промичу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости, додаје се у приопћењу ХБК. Разговарало се о актуалностима из јавног живота, с обзиром на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно након њега, те о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995, и Хрвата и Срба. О томе су католички бискупи и епископи СПЦ-а дали и посебну Изјаву коју, још једном, преносим у цијелости: У божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, посвједочили смо заједничку вјеру у истога Господина Исуса Криста који "себе даде за нас" (Тит 2,14), изразили једни другима поштовање, подијелили радости и наде, потешкоће и проблеме заједница које предводимо. Изразили смо увјерење како ни једна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу. Споменули смо се тешких страдања српског и хрватског народа те других грађана Хрватске тијеком недавне прошлости у ратним сукобима, прогонима и убијањима, узрокованима мржњом. Свјесни смо да међусобним оптуживањем, манипулирањем повијесном истином, интерпретацијом ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђањима и понижавањима због припадности одређеној нацији или вјери, остајемо заробљеницима прошлости и губитницима у садашњости. Заузимамо се да се знанствено истражи и аргументирано утврди истина о страдању за вријеме II свјетског рата и у вријеме рата у Хрватској од 1991. до 1995. како би се престало лицитирати с бројем страдалих те им вратило достојанство које имају као жртве. Дубоко жалимо сваку недужну жртву било којег народа, вјере или политичког назора из наше недавне прошлости, те свједочимо да све зло и неправде нанесене према њима "надмоћно побјеђујемо у Ономе који нас узљуби" (Рим 8,37). Полазиште нашег пастирског дјеловања у хрватском друштву јест чврсто увјерење да нас је Бог "помирио по Кристу и повјерио нам службу помирења" (2 Кор 5,18). Стога молимо да се на нама оствари Исусова ријеч: "Будите милосрдни као што је Отац ваш милосрдан" (Лк 6,36), да својим праштањем будемо већи од почињеног зла које нас је понизило, те без осветничких мисли и осјећаја мржње у чистом памћењу чувамо спомен на наше недужне жртве, лијечимо рањене душе, промичемо повјерење и разумијевање међу појединцима и народима и на тај начин еванђеоским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности у нашој домовини за сваког човјека. Нека Господ благослови наше братске осјећаје, доброхотне мисли и искрене накане. Бројке и морал Закључно: пред нама је једно ново раздобље, симболично започето избором митрополита Порфирија за патријарха српског. То је раздобље квалитетнијег дијалога који ће бити обогаћен радом хисторичара, али и доведен у разумне оквире, оквире који ће се догодити утврђивањем повијесних чињеница на темељу докумената. Прошло је вријеме митоманије. Прошло је, рецимо, вријеме о напухавању жртава. Како је ми је у два медијска наступа рекао епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк: и српска бројка од 700 хиљада убијених у Јасеновцу и бројка од једва хиљаду и нешто убијених, хрватска бројка (католичког тједника загребачке надбискупије Гласа Концила и других), су неморалне бројке. А наступило је вријеме озбиљног повијесног рада и темељитог екуменског напредовања. Елем, пред Српском православном црквом, као највећом вјерском заједницом на овим меридијанима, и пред Католичком црквом много је још посла. Тек су њихови представници тим послом започели. А видите, већ нам је пројурило пет година, и нешто више (љето је иза нас). У трен ока. Сигуран сам да би неки окретнији и конкретнији бискуп на челу ХБК, нпр. надбискуп коадјутор ријечки (и управитељ дубровачке бискупије) Мате Узинић, учинио све да вријеме не цури узалудно. У сваком случају, било би важно да се ствари покрену, да се покаже воља и спремност за корак даље, односно да се наставе у веселијем и кршћанскијем расположењу. Јер ако нема воље и нема весеља ми заправо кршћани и нисмо. Ми само глумимо да то јесмо. Колико познајем патријарха, господина Порфирија, могу рећи да њему до глуме није стало. ОКО: Разговор с Драгом Пилселом 4. октобра 2021.

Извор: Jutarnji list vrijeđa papu Franju te izmišlja o Stepincu | autograf.hr WWW.AUTOGRAF.HR Ponekad se osjećam poraženo, a ponekad iz toga povremenog i privremenog osjećaja izlazim jači nego što sam bio prije negativnog iskustva. Tekst koji su novinari Vlado Vurušić i Robert... У колумни објављеној на порталу Аутограф, коју преносимо у целости, Драго Пилсел, између осталог, осуђује тешке увреде према Светој столици и СПЦ, као и вређање владике Јована Ћулибрка и митрополита Порфирија Перића, а наводи и да је злочеста и наопака конструкција то да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве. Посебно указује на измишљотине изнете у тексту Јутарњег који је узбуркао регион, а који су пренели бројни портали. Текст преносимо у целости: „Понекад се осећам поражено, а понекад из тога повременог и привременог осећаја излазим јачи него што сам био пре негативног искуства. Текст који су новинари Владо Вурушић и Роберт Бајруши објавили у суботњем броју загребачког дневног листа Јутарњи лист таква је прилика да новинара који држи до стручности и до проверавања чињеница, пак, до компетенције да се нечим бави, а такав сам ја, пренерази али одмах иза тога покрене како би се ствари разбистриле и појасниле. Свестан сам да не могу неутралисати врло негативан учинак несавесног рада споменутих новинара, али штета би била још већа ако бих остао суздржан, ако бих прећутао евидентно кршење основних новинарских принципа од стране споменутих новинара, посебно јер њихов рад (нажалост и уређивачка политика Јутарњег листа) представља озбиљан и тежак ударац на настојања Свете Столице и мудрих особа и у Католичкој цркви на овим просторима и у Српској православној цркви да спласну негативне страсти, ниски ударци и други облици нехршћанског понашања, пак да се догоде они плодови мира и сарадње за којим су тежили поглавари Католичке цркве, посебно Јован Павле Други и, како можемо сведочити, папа Фрања. Изузетно ми је непријатно да о овоме пишем јер сам Јутарњем листу донео ону врсту сазнања (писма патријарха Иринеја папи Фрањи након чега папа Фрања обуставља канонизацију Алојзија Степинца или важне интервјуе с патријархом Иринејем и владиком Јованом Ћулибрком) која би уредништву тога листа требало да буду обвезујућа у смислу уважавања чињеница и достојанства цркава. Чланак који је добио наднаслов „Позадина догађаја“, те наслов „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим? Откривамо што се збива иза кулиса“, с поднасловом „Нунциј Лингуа у Јасеновцу, Фрањин интервју Политици: Што се догађа у троуглу Ватикан-Београд-Загреб?“, ауторско дело Владе Вурушића и Роберта Бајрушија (објављен на порталу Јутарњег листа 14. новембра 2020. у 9:45 сати) представља негацију новинарских принципа и скуп је полуинформација, дезинформација и манипулација с чиме се срамоти и наша новинарска струка. Наравно да би требало поставити питање зашто главни уредник Јутарњег листа допушта да о тако осетљивим питањима (канонизација Алојзија Степинца, односи Католичке цркве и Српске православне цркве, те Хрвата и Срба…) пишу особе које немају ама баш никакве компетенције. Али одговор се назире: Јутарњи лист, осим у особи колеге Инослава Бешкера, је кадровски потпуно неспособан да се бави религиозним темама. Тиме не аболирам одговорност главног уредника за испаде Вурушића и Бајрушија. Пођимо, ипак, редом. Новинари „откривају шта се догађа“? Не! Они, пошто немају знања о ономе што пишу, само „интерпретирају“, а како су им информације никакве а компетенције још никаквије, нуде прегршт будалаштина, па и увреда. Почнимо са увредама на рачун папе Фрање. Има их одмах у наслову. Он гласи, поновимо „Папа иде у Београд да би Степинац био проглашен светим?“ Ова реченица се може читати само на два начина: или да постоји могућност/интенција да папа Фрања походи Београд како би канонизирао Алојзија Степинца или да Папа тргује са Степинцем на начин да је спреман да пође у Београд како би искамчио „добровољност“ или некакво „попуштање“ од стране Српске православне цркве. Да главни уредник Јутарњег листа води рачуна о објављеним материјалима о овој теми, а који имају као извориште патријаршију и Свети Синод, не би никада смео да одобри овакав наслов. Али, пустимо то. Вероватно главни уредник Јутарњег листа не води рачуна о томе шта објављује или што је објавио у свом листу. Да папа Фрања жели да походи Србију, у првом реду, тамошњу заједницу католика, јавна је ствар. Али да би папа Фрања „куповао“ наклоност Српске православне цркве је толико наопака и злочеста конструкција, толико она говори о неозбиљности новинара и уредника, толико је поразна за нашу професију, да је то неописиво мучно. Вурушић и Бајруши не познају литературу (о Мајклу Фајеру да им и не говоримо), понашају се као да се СПЦ само „шалила“ својим приговорима на (ранију) Степинчеву беатификацију (која се, нота бене, не би догодила да је о њој одлучивао папа Фрања и према критеријумима који су постављени прошлонедељним извештајем Државног секретара Свете Столице о вашингтонском надбискупу и кардиналу Теодору Меккарику, осврнућу се на ово мало касније), као и на планирану канонизацију након што је 2014. признато чудо по заговору Алојзија Степинца. Вурушић и Бајруши, срамотећи себе и властиту редакцију понашају се и као да се није догодила Мешовита католичко-православна комисија о Степинцу! Ту им нема помоћи. Можемо их само жалити и чудом им се чудити. Бајруши и Вурушић лупетају о некаквој „Цркви у Хрвата“. Упућујем их на радове највећег хрватског постконцилског теолога, др. фра Јанка Томислава Шаги-Бунића Капуцинера: такво нешто, тај националистички конструкт, не постоји! Црква је Христова, то јест, Божја. Није ни хрватска, ни боливијска, ни аустријска. Као знакови времена аутори памфлета истичу ватиканску дипломатску активност и, наравно, греше. Па кажу да је „апостолски нунциј у Хрватској, монсињор Ђорђо Лингва изненада посетио Јасеновац“. То могу написати само они који не прате најаве католичких медија и објаве оних православних. Ништа није било „изненада“”. Све је било на време најављено и медијски добро пропраћено. Никакве мистерије нема ни око доласка апостолског нунција у Србији Луцијана Суријана у Загреб и у загребачку катедралу као и у земљотресу уништен надбискупски двор. То је знак црквеног јединства. Зар је тако тешко замислити да су се апостолски нунциј Суријани и домаћин, монс. Лингва, конзултовали око неких кадровских питања (не само у вези са чињеницом да је београдски надбискуп Станислав Хочевар прошле недеље навршио канонску доб за пензију)? Интервју који је недавно папа Фрања дао београдском дневнику Политика је прича за себе и није показатељ ничега другог до воље Папе да се његова пастирска реч чује и преко тог београдског листа (ништа у одговорима који је в.д. главног уредника Политике на одласку (већ је у пензији) добио из Ватикана не представљају сензацију). Одговори су стандардни, али је то знак пријатељства као што је био интервју који је добила Политика од државног секретара кардинала Пјетра Паролина у мају 2019. године. Света Столица жели, како је нагласио Паролин, да „све верске заједнице овог региона буду у стању да заједнички закораче на пут истинског помирења и да могу постати модел превладавања конфликата за целокупно друштво“. Ниво дилетантизма у тексту Вурушића и Бајрушија је застрашујућа: они не знају да је у опису посла (било којег) апостолског нунција да помогне и посредује у процесу избора кандидата за (над)бискупа у појединим (над)бискупијима. Или, пак, када пишу да се као „три незаобилазна кандидата“ за будућег патријарха спомињу епископ бачки Иринеј Буловић, владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк и загребачки митрополит Порфирије Перић. Ово је заиста толико смешно лицитирање да је чак и депласирано коментирати. Али оно што тражи реакцију је вређање владике мр. сц. Јована Ћулибрка (највећег стручњака за холокауст на овим просторима) и митрополита др. сц. Порфирија Перића (изузетног библичара) за које Вурушић и Бајруши истичу да нису теолошки образовани! (SIC) Посебно је смешна констатација ових антиновинара да би Папа „управо због нормализације хрватско-српских односа“, могао у склопу „београдске турнеје можда да сврати и до Загреба, док неки спомињу да би папа Фрања могао, јер толику храброст има, можда и да обиђе Јасеновац и Вуковар“. Сироти Вурушић и Бајруши су толико неупућени да не знају да не постоји позив Хрватске бискупске конференције папи Фрањи да походи Хрватску. Sapienti sat. Количина демонстрираног незнања и манипулативних реченица су довеле неке моје познанике у редовима СПЦ-а, али и шире, да ме питају знам ли шта то изводи Јутарњи лист. Знам шта изводи, премда бих, рецимо, на темељу већ дужег писања Владе Вурушића о СПЦ-у могао да закључим да има и отвореног презира према тој Православној цркви, пак када је реч о Бајрушију то је случај евидентног незнања и самоуверености да је исто писати о Милановићу, Пленковићу или Степинцу. Јутарњи лист изводи тешку диверзију на екуменска настојања папа Фрање. Желио бих да верујем да то чине несвесно. Неколико закључних мисли. Прво, написати и објавити овакву папазјанију у недељи када Света Столица подиже ниво транспарентности и аутокритичности објавом извештаја о бившем кардиналу (смењен је и из свештеничког сталежа) Меккарику, осуђеном педофилу, значи да Јутарњи лист показује потпуно неразумевање црквене политике и стања ствари. Уосталом, заступам и ја став епископа Јована да комунистичка оптужница не може бити полазна тачка разговора о кардиналу Степинцу. Ваљда би коначно требало свима да буде јасно да смо зашли у озбиљно раздобље разматрања докумената (посебно оних који нам сада нуди Света Столица након дигитализације архива понтификата Пија XII) и да ће то трајати много година! Затим, Јутарњи лист би требало да може да схвати (раније сам најавио да ћу ово споменути) да наведеним извештајем, буде ли се тако строго и академски и правно писао реферат о Степинцу како се писало о Меккарику (говорим о дубини и снази аргумената, актере не упоређујем!), прилике да се догоди његова канонизација су толико мале да постају чак и ирелевантне. Коначно, сугерисати да би Папа био склон идеји да тргује са Степинцем и да одступи од свега што је јавно рекао (па и нашем колеги Силвију Томашевићу на повратном лету из Скопља у Рим 7. маја 2019.), тешка је увреда не само речених новинара већ и Јутарњег листа према Светој Столици. Кардинал Паролин истиче да се могућа канонизација (недавно је приликом посете Сплиту и Солину три пута рекао да ће она доћи “у Божје време”) мора догодити “у клими што је више могуће без тензија и полемика”. Јутарњи лист не удара само на Папу већ и на ватиканску дипломатију. И не видим како је уопште након овога, ако се редакција не извини, без увијања, читаоцима, Светој Столици и представницима Српске православне цркве, и не исправи, могуће овај дневни лист и даље сматрати релевантним медијем“. View full Странице

Међуцрквена или мешовита католичко-православна комисија која треба да утврди улогу и одговорност кардинала Алојзија Степинца пре, током и након Другог светског рата већ је после два састанка направила значајне помаке. Међутим, најважнији део посла тек следи, каже хрватски теолог и новинар Драго Пилсел. Када говоримо о Драгу Пилселу, говоримо о човеку који је много тога прошао — његов животни пут водио је од поклоника усташког покрета у Аргентини, којем је, због породице припадао, до проминентног новинара, антифашисте и борца за људска права. Пилсел је био један од првих хрватских новинара који је указао на злочине почињене над преосталим Србима тoком операције „Олуја“ и након ње. Живот и дело кардинала Степинца, Пилсел систематски проучава од 1991. године, па ће се тешко наћи новинар који о Степинцу зна више од Пилсела. Такође, каже, као хришћанин и теолог развија добре односе са представницима Српске православне цркве. Пилсел активно прати рад међуцрквене комисије која би требало да дâ историјску оцену улоге покојног загребачког надбискупа Алојзија Степинца пре, током и након Другог светског рата. После првог сусрета, на коме се Комисија договарала о методологији рада, уследио је први практичан сусрет у Загребу, на коме је Комисија расправљала о улози кардинала Степинца откако је постао загребачки надбискуп, 1937, па до настанка НДХ. Комисија је такође затражила отварање архива папе из времена Другог светског рата, Пија XII и тадашњег ватиканског државног секретара Тисерана. НДХ и надбискуп Степинац су од Ватикана тражили признање, али папа Пије XII није хтео да призна НДХ, а из његове и архиве ватиканског државног секретара, Комисија ће моћи да види каква је била комуникација између Ватикана и Загреба, каже Пилсел. Модератор рада Комисије, отац Ардуро, обећао је да ће отворити ове архиве. Затражио је имена особа које би испред српских чланова Комисије ушли у ватиканске архиве и ускоро би тај посао требало би да крене, ексклузивно сазнаје Пилсел. Комисија је на загребачком састанку, каже Пилсел, покушала да апсолвира рад кардинала Степинца пре рата. Српска страна је, према Пилселовим речима, показала да су већ тада настали проблеми. „Наиме, тридесетих година Степинац постаје надбискуп, прво помоћни, па онда 1937. и пуног наслова и помогао је да се обликује Католичка акција и још неке друге црквене организације које су биле расадник кадрова за усташки покрет. Тако да некаква одговорност Степинца не почиње 1941, наравно да након те године она добија пуно другачију конотацију и тежину“, каже Пилсел. Да ли је Степинац, помогавши оснивање Католичке акције, био свестан куда то води? — Куда води шта? Морамо бити јако прецизни. Тешко је рећи је ли знао да ће се чланови Католичке акције радикализоват. Мени је занимљивије нешто друго, а на шта сам упозорио српске чланове у Комисији. Наиме, Степинац има антрополошко образовање, које му помаже да 1938. буде препознат од папе Пија XI, претходника папе Пија XII, као саветник у настанку врло важне енциклике. Пијe XI, суочен са грозотом нацизма, хоће да објави енциклику која је требало да добије име „Јединство људског рода“ — на латинском „Humani generis unita“. Пије XI дошао је у контакт са једним америчким теологом француског порекла, Џоном Лафаржом, који је докторирао на темељу америчког расизма. Тај ће докторат касније послужити Мартину Лутеру Кингу када је устројио покрет за људска права. Пије XI долази у посед тог доктората, јако задовољан зове тог америчког исусовца и каже му какав му је текст потребан и да, док буде истраживао, обавезно обиђе младог загребачког надбискупа, који први у Европи отвара Каритас за прихват избеглица из Трећег рајха. Махом су то били Јевреји који су након Аншлуса из Беча и других места бежали према југу. Степинац те 1938, да будем пластичан, апсолутно разуме опасност хипернационализма, нацизма и расизма јер као саветник учествује у стварању те енциклике, која, нажалост, никада није објављена јер је Пије XI умро три дана пре планираног дана објаве. Његов наследник, спорни папа Пије XII закључава ту енциклику. Она је откривена деведесетих година и објављена је. Ја сам је дао превести на хрватски језик. У својим мемоарима Џон Лафарж 1954. описује Степинца као изузетно луцидног, паметног и обавештеног човека. Поставља се питање и српским и хрватским историчарима у Комисији: како је могуће да 1938. Степинац тако добро разуме нарав национализма, а 1941. бива глув и слеп пред навалом усташког дивљања. То је, дакле, проблем. На то треба квалитетно аргументима и документима знати одговорити и зато ми се чини да ће се сада направити кључан искорак, када у фебруару у Новом Саду почне поглавље где ће се разговарати о ратном Степинцу. Али већ сада можемо рећи да је Комисија направила неке важне кораке. Степинац је у младости био солунски добровољац. Шта се у њему догодило да порекне Југославију? — Мислим да се о томе не може једнозначно говорити. Он као млади војник још не размишља о свештеничком позиву, мисли да ће постати агроном, има девојку. Наравно да он тада има свест о лојалности према Југославији. Међутим, догађа се убиство хрватских првака у југословенској скупштини и након тога почиње диктатура која је за Хрвате била неприхватљива. Посебно за Степинца. Он тридесетих година бива доста везан за структуре Хрватске сељачке странке (ХСС). Мислим да Комисија то није успела обухватити, можда ће у коначном извештају о томе бити речи, међутим Србима је прилично непозната улога Степинца пре рата и његова повезаност са ХСС-ом, странком која се 1941. распада. Након договора Цветковић—Мачек и након стварања Бановине Хрватске, постоји један тренутак оптимизма, али 1941, након успоставе НДХ, ХСС се распада. Једна фракција иде у усташе, друга остаје пасивна, трећа иде у партизане, четврта подржава владу у Лондону. Степинац је у проблемима, јер се Католичка акција и ХСС, чији су односи умрежени, разводњују и он губи тло под ногама. Он, дакле, више нема квалитетну комуникацију као надбискуп, као црквени вођа и ту настају проблеми. Он је био интелектуалац, али није имао за то време потребне пасторалне и комуниколошке вештине. Степинац тада показује неспособност да разуме околности. Тај феномен називам „домољубна блокада духа“. Шта под тим појмом подразумевате? — Наиме, толико желите тај политички пројекат који се зове „слободна Хрватска“, да сте спремни да зажмурите и на најсвирепије злочине. Зато је патријарх Иринеј у име СПЦ написао писмо, које сам први на простору бивше Југославије објавио, наравно, сажето, али ускоро ћу га објавити у целости, јер мислим да је потребно да српска јавност има целовити увид у аргументе које је папа Фрањо уважио предложивши СПЦ да се формира речена Комисија, у коме се каже да је Степинац углавном ћутао. Шта то значи ћутање? Није тачно да је увек и у свему ћутао, али доминантан називник за његово понашање јесте једно компромисерско понашање. Оно не смета само Србима, то смета Јеврејима и Ромима. Ромска заједница је највише настрадала. Када гледамо документе усташког покрета, којима се Роми шаљу у Јасеновац, видимо да их уопште нису пописивали по имену и презимену, него су само поручивали да шаљу толико и толико вагона Рома. То је нешто престрашно. Дакле, и Степинац, када реагује на расне законе и чињеницу да се Јевреји воде сточним вагонима у Јасеновац, реагује отприлике — па добро, ако их већ морате тамо одвести, дајте им воде. Карикирам, али хоћу да кажем, нису само Срби са правом љути на Степинца. Наравно, постоји и нас неколико Хрвата који постављамо питање из те исте перспективе из које је он деловао. Из хришћанске антропологије. Као теолог постављам питање зашто му је била потребна Дијана Будисављевић да се организује спасавање козарачке деце? Зашто то није изашло из њега самога? Степинац је знао шта се дешава. На пример, мостарски бискуп Алојзије Мишић му је доставио детаљан опис усташких злочина над Србима у Херцеговини. — Зато је јако важно ово што ће комисија радити у Новом Саду, Подгорици и Славонској Пожеги, три постаје те расправе о „ратном Степинцу“. И јако је важно да Комисија не буде изиграна од стране Свете столице и да Ватикан испуни обавезу и отвори архиве Пија XII и кардинала Тисерана, да српска страна тачно види каква је била комуникација и шта се све говорило између Загреба, где не делује само Степинац већ и легат, опат Марконе као изасланик Свете столице (нека врста отправника послова, јер Света столица, понављам, није имала амбасаду у Загребу) и Ватикана за време НДХ. Мислите ли да ће Ватикан испунити обавезу? — Морају, обећали су. СПУТНИК