Претражи Живе Речи Утехе

Безброј пута се поставља питање (у таблоидима детаљно описаног) "возног парка испред Патријаршије" и тога шта треба учинити са тим, изгледа, "питањем свих питања" савремене српске лаичке теолошке мисли. Па се већ неколико пута, више или мање шаљиво предлаже да се сви ови "социјално некоректни" и више него покретни луксузни објекти - полупају безбол палицама. И тако, наводно, "реши ствар", успут усрећивши српски верни народ. Па да, ето, и ја прокоментаришем, из свог угла, ову бучну и све наметљивију тему. Почео бих са констатацијом да је у Србији (и некадашњој Југославији) толико других лимузина пре заслужило да буду полупано, али, ето, нису. Ни пре, ни после Титовог времена, а посебно током његове истовремено карневалске и окрутне (изразито безбожне) диктатуре - али се не нађе тај јунак да ово уради. О нашим актуелним временима и да не говоримо. То као прво. А као друго: шта би се добило тим осветничким лупањем и овом безбол-утакмицом са епископским аутомобилима (који су, да подсетим, ипак и само: обично превозно средство)? Шта? Осим невиђене радости свих локалних безбожника и јеретика који би скакали од среће и задовољно трљали руке, видевши где су то кренули Срби, по ко зна који пут у својој историји (из често најбољих намера, а у пакленом смеру). Ко би па био срећнији због тога? Да ли би се, можда, радосније прилазило причесном пехару, након овакве герилске акције? Да ли би се некако лакше исповедали директни учесници у овом казненом карамболу (са и без ”фантомки” на лицу)? Да ли би лепше певао црквени хор, гледајући кроз прозор разлупане остатке каквог десетак година старог ”аудија” у дворишту?... То је наша тема. Шта би било ко међу нама добио оваквим конкретним "истеривањем (наводне) правде"? Који би био ефекат таквог насилног и неконтролисаног показивања крајњег непоштовања, и силеџијског понашања према српским владикама и њиховим СЛУЖБЕНИМ ВОЗИЛИМА? Шта би се то па поправило у овом случају, док би извршиоци казненог похода задовољно гледали колону српских епископа како уплашено иду пешке од Патријаршије узбрдо ка Кнез Михаиловој улици? Гледајући успут у пролазнике као у могуће џелате и тражећи погледом где ли су сакрили металне шипке, безбол палице и импровизоване буздоване... А шта ако кренемо још корак даље и пожелимо да, рецимо, преселимо српску Патријаршију у неко удаљено сеоце, а, уместо постојећих (по многима: сувише раскошних) митри и панагија, архијерејима доделимо, на реверс, неку мало јефтинију позоришну реквизиту? И што ће им, ако боље размислимо, толика вода и струја коју немилице троше, па и тоалет папир (кад постоји коприва) и тоалет (кад имамо толико шибља и слободних пашњака)? И тако редом, све до поновне обнове убилачког комунизма и носталгичног пребацивање све те силне уживанције и луксуза у руке народних комесара и диктаторових удворица... А већ смо гледали сличне акције народног (црвеног) терора и непосредног кажњавања сваког ко би осветницима упао у очи. Само је корак, поштовани пријатељи, од на речима привлачне утопије до конц-логора опасаног бодљикавом жицом и од наводне правдољубивости до стварне бездушности. То немојте никада да заборавите у овако олаким и у најмању руку претераним предлозима и размишљањима ! Нису свештеници наши заробљеници и таоци, а ми њихови садистички иследници, па да се овако слободно и како нам на ум падне иживљавамо над њима. Јер би се то нама касније вишеструко повратило, и то са дебелим разлогом. Као што нам се, уосталом, већ и дешава (све од 1945-те). Мило за драго, бол за бол, бездушност за бездушност, ударац за ударац и неправда за неправду. Па једва некако претекосмо у оваквом плаћању предачких цехова и рачуна. Још нам само фали овај лумпен-пролетерски карневал насиља над модерном верзијом епископских кочија, па да закуцамо и последњи ексер у свој мртвачки сандук. Још да неки паметњаковић предложи и улазак у цркве, хитно одузимање сувише светлуцавих предмета и њихову аукцијску продају после оваквог слојевитог "чишћења терена", а у корист разноразних хуманитарних, социјалних и ко зна све каквих акција и удружења. Тако се некада, а са истом овом пролетерски огорченом аргументацијом, уместо садашњег светосавског Храма, а унутар предратних остатака започете саборне цркве читавог српског народа - налазила велика гаража под ведрим небом. са све магацином неке овдашње фирме. И хиљаде пролазника је ужурбано корачало крај те наше заједничке срамоте, не примећујући сву перверзију оваквог кориштења места на коме су, по Предању, спаљене мошти Светог Саве. Њима то није сметало, као ни толике штале, складишта и слични објекти под сводовима (од усташа и комуниста разрушених) српских манастира и цркава. Данас им неподношљиво сметају поменути епископски аутомобили, али им оваква ”ситница”, са тешким камионима пакираним одмах уз олтар - није сметала толике године! Да би комунистичка власт у Београду 1981. године решила да "улепша" пејзаж око Народне библиотеке и једноставно поруши (1895. замишљени и 1935. започети) Храм, а на његовом месту сагради један монументални Дом културе са именом првог српског ахиепископа (типично комуњарска иронија!). Срећом, томе се активно и ”са безбол-палицом у руци” (то јесте метафора, али веома блиска истини) супротставио мој пријатељ, др Жарко Гавриловић, у то време старешина мале светосавске цркве, јавно и без пардона обећавши властима озбиљне грађанске протесте и, ако буде потребно, крваве уличне нереде, са све ватреним оружјем на баријадама, код бранилаца светиње из свих крајева Србије. И ја сам био саставни део ове очајничке акције још преосталих београдских и српских верника, са претњом властима од стране проте Гавриловића да ћу ја, тада студент друге године филмске режије на Факултету драмских уметности, урадити документарни филм на ову осетљиву тему, који ће ”после бити приказан у читавом свету” и тако обелоданити и разгласити ову срамоту. Филм нисам снимио, под претњом избацивања са факултета од стране мог професора Документарног филма, извесног Александра Мандића (касније познатог по томе да је, у студију РТС-а, урадио први интервју са Војиславом Коштуницом, одмах након петооктобарског пуча), тада шокираног и поприлично разљућеног оваквом ”сулудом идејом”. Али храм, ипак, није избрисан са лица земље, нити је на његовом месту никнуо планирани објекат синдикалне културе (са све Радничким универзитетом). Претња је, Богу хвала, успела. А Жарко Гавриловић је своју храброст платио хитним премештајем у другу парохију и етикетом ”националног екстремисте” (која га је пратила све до смрти). Док је мој случај већ познат: од снимања дугометражних филмова о српским средњовековним манастирима, преко боравка на ратишту и још којечега, све до ових овде мојих текстова и упорних полемика са свим критичарима Цркве и бацачима камења тамо где за то има најмање разлога. Укратко, немојте допустити да вас од учесника претворе у посматрача и од верника у инквизитора опште праксе. И користите своје безбол палице у неке много боље, храбрије и смисленије сврхе од оних са почетка мог текста.

Komodski zmaj, Komodski varan ili Komodo zmaj (Varanus komodoensis) je najveći živi gušter na svijetu, a najveći primjerak ikad izmjeren bio je dugačak 3,13 metara i težak čak 166 kg. Zbog svoje veličine i agresivnog ponašanja, Komodo zmajeve okružuju brojni mitovi i legende još od davnih vremena. Mitološki zmajevi Neki stručnjaci za mitologiju vjeruju da je upravo ovaj gušter poslužio kao inspiracija za mitološke zmajeve koji bljuju vatru i otimaju princeze, te da sve srednjovjekovne priče o zmajevima zapravo potiču s otoka Komodo. Nakon što su kineski mornari još u davnim vremenima plovili vodama današnje Indonezije, sa sobom su donijeli priče o velikim zvijerima koje su kasnije preuzeli i vjerovatno značajno preuveličali arapski trgovci, a preko njih i ostatak svijeta. Njihovi žuti jezici i loš zadah lako su mogli prevariti umorne kineske mornare kojima je iz daljine moglo izgledati da ovi gušteri bljuju vatru. Ipak, komodo zmaj je samo jedan od kandidata za originalnog mitološkog zmaja, a neki stručnjaci ga isključuju kao takvog na osnovu činjenice da evropljani nisu ni znali da ova životinja uopšte postoji sve do 1910. godine. Praistorijska čudovišta Komodo zmajevi, 1920-tih opisani kao “Praistorijska čudovišta”, preživljavaju u surovoj klimi Indonezije već milionima godina kao direktni preci dinosaura, boreći se sa svoja dva najveća neprijatelja – vulkanima i šumskim požarima, te od nedavno, i sa ljudima. Ovi gigantski gušteri su sposobni uloviti plijen mnogo veći od sebe. Oni mogu satima čekati u zasjedi, te po potrebi, trčati velikom brzinom, doduše, samo na kratkim stazama. Životinje koje uspiju pobjeći iz ralja komodo zmaja samo će sebi produžiti agoniju. Slina zmaja sadrži više od 50 vrsta opakih bakterija, i dovoljna je samo jedna ogrebotina da ovaj smrtonosni koktel dospije do krvotoka žrtve. Dok bjegunac bježi kilometrima daleko od strašnog predatora, komodo zmaj će samo sjediti… a zatim i polako krenuti za svojim plijenom. Koristeći izoštreno čulo mirisa, zmaj će stići svoju žrtvu nakon 24 sata… vrijeme za koje će bakterije iz njegove sline ubiti nesretnu životinju. Komodo zmajevi su mesožderi, strvinari, i kanibali. Čini se da nisu posebno izbirljivi kada je u pitanju hrana, a procjenjuje se da oko 10% njihove ishrane čine drugi Komodo zmajevi. Iako imaju jako dobar vid koji im pomaže da ugledaju plijen udaljen čak 300 metara, Komodo zmajevi se ipak radije oslanjaju na svoj njuh. Oni otkrivaju mirise na sličan način kao što to čine zmije. Oni koriste svoj dugi, žuti rašljasti jezik kako bi ‘okusili’ zrak, a same rašlje na jeziku im pomažu da otkriju i iz kojeg pravca miris dolazi. Kada vjetar puše u odogvarajućem smijeru, ovaj strašni predator može nanjušiti plijen na udaljenosti od 4 kilometra. Nacionalni park Komodo Nacionalni park Komodo – dom Komodo zmajeva – se nalazi u Indoneziji, u području Malih sundskih otoka. Obuhvaća tri veća otoka, Komodo, Rinca i Padar, te 26 manjih otočića. Nacionalni park je osnovan 1980. godine kako bi se Komodo zmaj, lokalno poznat kao ‘Ora’ (kopneni krokodil) zaštitio od legalnih i ilegalnih lovaca, a kasnije je proširen kako bi se zaštitile još neke vrste životinja koje žive u području. 1991. godine Nacionalni park je proglašen UNESCO-vom Svjetskom kulturnom baštinom, a kasnije i kao i Rezervatom flore i faune. U Nacionalnom parku Komodo uz zmajeve trenutno živi i oko 1.200 ljudi raspoređenih u četiri naselja. Oni su uglavnom ribari, a po potrebi i turistički radnici koji svake godine dočekaju oko 45.000 turista. Ljudi koji žive na otocima u Nacionalnom parku jednostavno su se prilagodili ovim zvijerima – izgradili su kuće na visokim gredama (štulama). Iako rijetko napadaju ljude, Komodo zmajevi se ponekad mogu vidjeti u ljudskim naseljima u potrazi za hranom, a od njih se uvijek može očekivati napad – čak i kada nisu isprovocirani ili gladni. S vremena na vrijeme uspiju teško ozlijediti ili ubiti ponekog lokalnog stanovnika, iako ih ljudi koji ovdje žive poštuju i ne npadaju – jer vjeruju da su Komodo zmajevi reinkarnacija njihovih preminulih rođaka i prijatelja. http://pixelizam.com/zemlja-zmajeva-nacionalni-park-komodo/