Претражи Живе Речи Утехе

Васићева је испричала да је у Острогу боравила 16. јула, гдје је преноћила у манастиру, а сутрадан била на молитви и поклонила се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Прије поласка кући, каже, узела је штаке из аутобуса, дошла до литице и оклизнула се, те пала у провалију од 80 до 100 метара. Према њеним ријечима, иако је ударала о стијене, није задобила ниједан прелом, што су утврдили у Ургентном центру у Подгорици, гдје је одвезена након што су је спасиоци извукли. – Снимали су ме, нису могли вјеровати да сам пала са толике висине без иједног прелома. Мало ме боле нога и леђа од удараца о стијене и имам огреботине по тијелу и лицу. Спасио ме Свети Василије и чим станем на ноге, мало се опоравим, поново ћу отићи у Острог да се поклоним светитељу – испричала је Васићева новинарима у Броду. Драгана Васић је као петогодишња дјевојчица 1992. настрадала од мине и од тада је била везана за инвалидска колица, а захваљујући мајци, вјежбама и молитвама је проходала. – Није као прије несреће, али имам жељу да опоравак буде већи – рекла је Васићева. https://vecernjenovosti.ba/76107/hronika/cudo-manastir-ostrog-brodjanka-prezivjela-najnovije-vijesti/?c=cir&fbclid=IwAR2GEZU-90CC5qP20kItQO4oV1uIZN6am_OczF3dDPgZoRedwECVyUha7q8

То што прослављамо хиљаду година наше државности, требало би да значи да за собом имамо миленијум континуитета уређених односа. Да смо власници десет вјекова искуства у успостављању поретка међу људима. Да баштинимо цијелу једну епоху са препознатим институцијама које гарантују какву-такву земаљску правду на простору који обухватају границе Црне Горе. Немамо, нити можемо имати континуитет државног имена (који се мијењао из Дукље у Зету, из Зете у Црну Гору); нити имамо једно те исто друштвено уређење од Војислављевића, преко Петровића, до бољшевика. Међутим, непрекидно присуство цивилизације на нашој родној груди јесте, до данас, нешто неоспорно. Цивилизација то је она надградња природног, стихијног. То је оно што просвећене људе разликује од припадника људског рода у некој џунгли. Држава као друштвени уговор (договор); подјела и разликовање власти (могућност да се позовеш на правду, на чињенице против лажи и подметања, чак и онда када оне долазе и од оних који владају); поштовање права на својину, на имовину… Е то су све темељи цивилизације, препознати у човјечанству, миленијумима прије нашег поменутог миленијума! И ми их имамо! Приликом оснивања Цетиња, и у њему Цетињског манастира, цивилизовани и далековиди зетски господар Иван Црнојевић, тада је, иако деспот и феудалац, разликовао државну од црквене имовине. Нагласио је: „Онога кога одреди Бог да послије мене заповједа овом земљом, или син мој, или унук или, по Божијем допуштењу, ко год од другог племена, или навђиа, најсрдачније молим и заWмјем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вијеке нетакнуто овом светом храму Преславне Мајке Бога нашега, као што ни ја ништа не узех светим црквама, но колико могах, приложих и потврдих“. Погледајте колико само бриге за државу и у будућим временима, послије његовог живота! колико осјећаја за постојање више силе од његове, иако је он апсолутни самодржац у својој земљи! Каква потреба да се одрекне власништва над неком имовином, и да то преда у посјед Цркви ради будућег имања на Небу! А у даљем тексту оснивачке повеље, овај просвећени и писмени владар, овај оснивач наше престонице,овај родитељ доносиоца прве штампарије, ова ријетко побожна душа наше историје куне, проклиње!!! Кога? Па онога коме би пало на памет да оспори црквено власништво на црквеном посједу! Тада још, прије више од 500 година, имали смо цивилизацију која разликује што је чије. А њени темељи су били толико јаки и непоколебљиви, да је књаз Никола (у више његових указа документовано) јасно и недвосмислено разликовао државну од црквене имовине. Ево једног таквог Николиног документа, у ком се, управо позива на Иванову заоставштину: „Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу, и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак одлучили смо и наређујемо: 1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу; 2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша Престоница, подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска Митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним. У нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895. Николај“. Објављено у ’’Гласу Црногорца“, у суботу, 24. јуна 1895. године. Из наведених разлога, недавно објављени Предлог закона о слободи вјероисповјести, који је усвојила и објавила Влада Црне Горе доживљавам као цивилизацијски пад у односу на претходне вјекове црногорске државности! Наиме, наши преци су знали и разумјели да културно и духовно благо неког простора не ствара нека држава (како погрешно стоји у недавном страначком саопштењу ДПС-а) него умјетници и духовне/културне институције. А онда, самим тим, држава не може и не треба да буде власник онога што није њено, поред живих и постојећих власника и креатора поменутог блага. Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити! Напротив отимањем из руку власника, културно благо допада опасности да се нађе у амбијенту који га не разумије; који не умије да га користи; и који, коначно, и не зна што би са њим. Замислите неког службеника државне администрације са Часословом и кадионицом у рукама! Да ли је Микеланђело сликајући Сикстинску капелу то радио за потребе Републике Италије (која тада није ни постојала) или државе Ватикан (тада такође непостојеће), или пак за потребе свештенства у Риму? Је ли јеромонах Макарије штампао Октоих за богослужбене потребе монаха Цетињског манастира, или због туристичке знатижеље некога ко не мари за чињеницу Божијег постојања? Овдје цивилизовани људи кристално јасно умију да разликују власништво над неким предметом, од питања његове доступности на увид јавности!!! Неко ће рећи да су ово сложена питања, скоро па философска али баш се о томе и ради. У давна и прадавна времена, много прије овдашње Владе, људи су се сусретали са овим темама, и рјешавали их тако што су хируршки прецизно препознавали што је чије. Конкретно, у хиљадугодишњем трајању наше аутентичне државности, никоме, очигледно, није падало на памет да имовину Цркве припише држави. Тачније никоме, прије Титових сарадника. (А они су већ нешто друго. Они су законом заштићену православну капелу на Ловћену, рецимо-срушили!). Други ће рећи како су Иван Црнојевић и књаз Никола били просто затуцани вјерници, не толико напредни у спознаји свијета и природе као поменути рушитељи капеле па да је, самим тим, њихово поштовање црквене имовине било више ствар духа времена и њихових личних убједења, која нас „модерне људе не обавезују. Е па, господо, не мора премијер Ирске бити музичар и умјети да свира харфу да би знао да цијени значај тог инструмента, насликаног на грбу те земље! Нити је обавезно да предсједник Шпаније буде матадор који кроти бикове у кориди, да би схватио и поштовао вриједност такве вјештине у традицији своје земље. Нико не тражи од министара у Влади Арапске Републике Египат да вјерују у она божанства којима се клањао древни фараон, па ипак споменичке остатке тог идолопоклонства они морају да штите као сопствену светињу. Само што мумије из пирамида одавно немају своје идолопоклонике, па држава нема коме да припише власништво над кеопсовом гробницом до самој себи! Али у Црној Гори данас, врло су живи и веома бројни Иван-бегови истомишљеници, који библијску Марију из Назарета доживљавају као „Мајку Бога нашега“. Такви се окупљају у институцији којој се више вјерује него самој држави! То што наш предсједник себе доживљава као атеисту јесте његово лично и интимно право, али он не смије да заборави да сједи на столици (да не помињем бројне митрополите који су му претходили баш на тој столици) оних световних владара који су вјеровали и знали да је државу Црну Гору, створио, очувао и унаприједио Господ Бог. Који су знали да је Црква светиња, а не државни непријатељ. Ти наши побожни владари су пророчки предосјетили шта би све некоме од њихових насљедника могло пасти на памет, па су знали и да запријете. А шта може значити клетва Ивана Црнојевића атеистима? Па могла би да буде подсјетник на чињеницу да су наши преци били радији гладовати, него убрати јабуку из црквеног воћњака. Знали су да такав залогај, или у грло запада, или на нос искаче… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ЦАРЕБОРАЧКА, ПАПИСТИЧКА И ЈЕРЕС ЖИДОВСТВУЈУЋИХ BY NIKODIM BOGOSAVLJEVIC · ДЕЦЕМБАР 13, 2017 „Јер тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7). 1. Дведесети век је век свејереси, јереси над јересима, јереси свих јереси – екуменизма. Нимало случајно се јерес екуменизма појавила и почела ширити међу православнима, управо после „уклањања онога који задржава“, после жидо-кабалистичког ритуалног убиства Св. Великомученика Цара Николаја 2., тиме што је 1920. местобљуститељ цариградског трона митр. Доситеј објавио енциклику Црквама Христовим посвуда. Наиме, по својој суштини јерес екуменизма је цареборачка јерес. Будући да Христос, као што Сам сведочи, није од овога света (Јн. 8, 23), онда ни Христови следбеници нису од овога света: „Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет“ (Јн. 15, 19). Црква Христова ни Православно Царство, којима је Христос Глава, дакле, нису од овога света. Црква и Царство су двоједна икона, као душа и тело, Небеског Јеруслалима. Православно Царство и Црква су оштро подељени, раздељени и несливни са светом, и њихова је мисија да читав свет, који је изван њих, преобрази у себе, у Царство и Цркву. Екуменизам је, међутим, сав од света и сав у свету. Црква је по својој ипостаси и природи саборна, а васељенска, екуменска, само по свом административном устројству. Екуменизам, пак, као савез „цркава“, је и по својој ипостаси и природи и устројству свесветски, васељенски, али не и саборан, јер саборност подразумева истоветност истините вере, коју екуменизам не занима; њему је довољна спољашње, формално јединство у култу и администрацији. Зато екуменизму смета Цар, јер је он као икона Главе Цркве – Христа, чувар догмата вере и канонске свезе њеног јединства. Цар је чувар оштре границе између Царства-Цркве и света. И све док је Цар био на трону, екуменизам није могао да почне да укида и брише ове границе. Зато је екуменизам цареборачка јерес, јер не жели да се поново јави „онај који задржава“, већ жели да се оштре границе између Царства-Цркве и света укину, како би се Царство и Црква укинули и претворили у свет. Зато православни екуменисти – папоцезаристи затурају и не проповедају догматско богословље о свештеном царском чину и служби, чега је потврда савремено репринт издање Катихисиза Св. Филарета Московског, у коме је изостављен наведени део. 2. Екуменизам и папизам спаја цареборачка јерес и окренутост и укорењеност у свету, и проповедање земаљског а не Небеског царства. Папа Стефан 4. је 754. са Пипином Малим склопио уговор о оснивању папске државе, а финале цареборства и пуноћа папоцезаризма је била када је, поред легалног Цара у Цариграду (без обзира што је био иконоборац), 800. за цара крунисан Карло Велики. У Цркви не могу бити два Цара, као што не могу постојати два хришћанска Царства. Уместо универзализма хришћанског Царства успостављен је универзализам папске власти. Екуменизам проповеда јединство „цркава“ у Христу, без јединства у догматици, а паписти исто то, само са јединством у папи. И једни и други ће уместо Христа дочекати и прихватити антихриста, коме ће папа, највероватније, бити лажни пророк. Од Трећег Ватиканског концила паписти су прихватили протестантску догматику, еклисиологију и есхатологију, а са њима јереси пантеизма, апокатастазе и хилијазма. По узору на папистички Концил, од времена патр. Атинагора почеле су припреме за Велики Православни Сабор, који је одржан 2016. на Криту, а на њему прихваћени документи са свим наведеним јересима. 3. Екуменизам прихвата протестантску есхатологију хилијзма, хиљадугодишњег царства овде на земљи, која је у основи јудејска есхатологија „великог шабата“, тј. царства земаљског, и лажног месије, тј. антихриста. И паписти су прихватили јудејску есхатологију. Они са својом „старијом браћом“ чекају месију. Кога чекају, тога ће и дочекати – лажног месију, тј. антихриста. 4. Православни Цар је икона Христова. Јеврејски месија, антихрист је Христова антиикона. Зато ће и икона и антиикона претходити, као претеча и антипретеча, Христовом Другом Доласку. Долазећи православни Цар, који према савременим откривењима треба да буде и Патријарх, уништиће и искорениће у Православном Царству-Цркви све наведене јереси: екуменизам, цареборство, папизам и жидовствујуће. Амин! Нека тако буде! Боже, дај! Архимандрит др Никодим (Богосављевић)