Претражи Живе Речи Утехе

Конференција за медије поводом снимања документарно-играног филма „На бранику отаџбине – Ратне приче са Кошара и Паштрика“, о борбама током 1999. године, одржана је данас на Београдском сајму, у Студију 4 РТС-а.Присутнима су се обратили министар одбране Александар Вулин, ауторка филма и уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић, пуковник Душко Шљиванчанин, генерал у пензији Драган Живановић и потпуковник у пензији Видоје Ковачевић.Министар Вулин поручио је да је ово последње време да уочи двадесете годишњице допустимо свим херојима да кажу истину, а други нека се стиде. Та битка је, како је истакао министар, показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. Такође, нагласио је да не смемо да допустимо да нам други пишу историју, да будућим генерацијама други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили.- Нека се стиде они који су напали ову земљу. Ми немамо разлога за стид, само за понос. Када је подизањем споменика Тибору Церни председник Србије и врховни командант Александар Вучић разбио ту заверу ћутања, истина више није могла да буде сакривена. Србија је дочекала своју прилику да захвали и да се одужи спомеником, булеваром, улицом, филмом и истином о нашим јунацима. Они су пример како Србија треба да изгледа у најтрагичнијим и најтежим тренуцима. Не зато што желимо да се рат понови, већ зато што желимо да запамтимо оне који су у наметнутом рату показали најлепше лице овог народа. Не пристајемо на лаж да смо на било који начин изазвали, покренули, тражили НАТО агресију и напад на нашу земљу. Ми за то нисмо одговорни. И сва накнадна памет након свих ових деценија још увек није успела да нађе довољно добро оправдање да смо ми ипак криви за рат. Сада више ни не говоре да смо криви, него да треба заборавити шта је било, и да наставимо да живимо. Једино што прихватам је да настављамо да живимо, али не прихватам да не кажемо истину. Истину о овим људима, њиховој храбрости, њиховој пожртвованости и стручности, рекао је министар Вулин.Према његовим речима, битка на Кошарама и Паштрику је најхрабрије и најлепше лице наше војске, најтрагичније место, место истине где се показало да упорност, тврдоглавост, жилавост и вештина наше војске нема премца ни са једним другим.-Та битка је показала велику снагу и велику храброст наших војника, а онда деценијама касније показала је велики кукавичлук и срамоту наших политичара. О овим биткама се ћутало скоро 20 година. О овој страшној истини се ћутало скоро 20 година и ово је први пут да држава Србија, Војска Србије и Министарство одбране на организован и научан начин прилази биткама на Кошарама и Паштрику. Ово је први пут да се ми не стидимо себе ни своје истине, да се не стидимо својих старешина и војника који су нас бранили и одбранили и први пут им дајемо прилику да за незаборав и историју кажу истину. Истину које се не стидимо и истину због које се поносимо. Поносни смо на сваког војника, на сваког официра и борца на Кошарама и Паштрику и на сваког официра и борца који су учествовали у одбрани од НАТО агресије, истакао је министар Вулин.Како је рекао министар одбране, неке друге земље и народи не би ћутали 20 година, него би били бескрајно поносни већ првог дана.- Ми чекамо 20 година. Исправљамо ту неправду и доказујемо да се у свакој генерацији српског народа, тешким и најтрагичнијим, увек роде неки јунаци са Кошара и Паштрика. Баш увек и у сваком рату. И када мислимо да их нема, да су све то херојске приче из прошлости, и када дође тај страшни тренутак, онда овај народ покаже своју енергију и зашто тако дуго траје и зашто је у стању да се одупре далеко моћнијим и јачим. Зато што се у свакој генерацији роде хероји са Кошара и Паштрика. Немамо право да не кажемо ту истину, да оставимо будућим генерацијама да их други уче нашу историју, да допустимо да наша деца не знају ко су им били очеви и зашто имају право да у својој земљи живе слободно, нити да допустимо да не знају истину о Кошарама и Паштрику, нагласио је министар Вулин те додао да ово неће бити и последњи заједнички пројекат, јер је њему лично стало да документујемо све из ратова деведесетих, НАТО агресију, да сачувамо истину кроз сведочења свих који су ратовали и бранили своју земљу и свој народ.-Бавићемо се филмом, издаваштвом, и свако од ових јунака ће имати прилику да њихово искуство не остане само у неким архивима него да буду објављени, да се нација упозна са њима, да их сачувамо за незаборав као што смо научили о јунацима из Првог и Другог светског рата на основу њихових казивања и мемоара. Тако ћемо и о јунацима из ратома деведесетих и отпора НАТО агресији учити из њихових казивања, искустава и погледа. Ниједан од њих не сме да напусти ову животну позорницу, а да не остави иза себе сведочења о том страшном времену у којем су нас учинили поноснима ма колико било тешко и ма колико желели свакога дана да се никада не понови. Све што радимо, па и када снимамо филм о Кошарама и Паштрикује наша жеља да се рат никада више не понови. Никада. Али, исто тако, да покажемо колико поштујемо, колико ценимо и колико смо захвални свакоме ко је свој живот и своје здравље жртвовао за своју земљу, истакао је министар Вулин.Ова земља постоји због тих људи, нагласио је министар одбране.- И да није било битке на Кошарама и Паштрику, а нека о томе суде војни историчари и доћи ће време када ће говорити о томе, али није тешко закључити да да је успео тај први најтежи напад, да је копнена интервенција успела, тешко да би се зауставила само на простору Косова и Метохије. И тешко да бисмо имали Споразум о прекиду непријатељстава, већ бисмо имали капитулацију. И тешко да бисмо имали Резолуцију 1244 на основу које и даље полажемо право на Косово и Метохију, која је наш правни основ да се и даље боримо за Косово и Метохију, него бисмо због капитулације имали неку другу државу на својој територији коју бисмо морали да признамо. Ово је само моје мишљење, војни историчари ће дати свој суд, али ово су чињенице, додао је министар Вулин и захвалио РТС-у на великом напору, искреној жељи и потреби да се филм о Кошарама и Паштрику сними, као и сваком борцу и старешини који је пристао да дође и каже своју истину те да проговори о тешким тренуцима које су оставили само за себе.- Захвалио бих им на људској храбрости што су изашли пред камере, што деле са нама тај страшни и поносни тренутак. У времену које долази и они ће видети праву величину онога што су урадили. Можда у овом тренутку још увек нису свесни величине онога што су урадили. Ни старешине ни војници. Можда ће тек нека следећа генерација разумети шта су урадили, колико заиста сви ми треба да им будемо захвални, а на нама је да и овај начин припремимо ту истину за будуће генерације којима не смемо оставити терет стида, јер ови људи нису оставили терет стида. Онда ни ми не смемо да допустимо да им други пишу историју, да им други говоре шта су им очеви радили, да покушају да их учине пораженим и пониженим када то њихови очеви нису допустили, закључио је министар Вулин. Ауторка филма Слађана Зарић објаснила је да је специфичност овог филма, у односу на остале који су обађивали ову тему, та што ће учествовати све јединице које су биле актери догађаја 1998. и 1999. године на Кошарама и Паштрику.- Желела сам да вам испричам причу и дочарам пакао који је тамо владао. Веома је тешко нама, с ове временске дистанце, схватити шта су ти људи доживели. Они ниједног тренутка нису посустајали. Одала бих почаст тадашњим старешинама, али бих посебно нагласила улогу војника. На Кошарама је гинула младост. То су били војници који су имали 18, 19 или 20 година који ниједног тренутка нису рекли не. Кошаре су веома значајна битка и имаће своје велико место у историји српског народа. Сматрам да ће из овог филма неке наредне генерације много тога научити, јер ће филм приказати велики значај управо те моралне вредности, истрајности и начина како треба бранити отаџбину, рекла је ауторка филма и захвалила Министарству одбране и Војсци Србије што су јој указали поверење да ради овакав пројекат.Генерал Живановић, који је у то време био командант 125. моторизоване бригаде, изразио је задовољство што се напокон снима филм о тим збивањима на територији Косова и Метохије, од 1998. до 1999. године и да сви учесници који су тада били актуелни кажу своје мишљење и запажања те да то остане као наук нашим поколењима. Он је додао да су сви већ написали део искустава који стоји у архивима и да то користе колеге које обучавају професионални део Војске Србије.Пуковник Душко Шљиванчанин, тадашњи командант 53. граничног батаљона, објаснио је да је тај део био најсуровији и најтежи део наше границе у сваком смислу.- На том делу државне границе увек су гинули наши војници граничари, и о томе сведоче и имена караула. Та граница се више бранила него обезбеђивала. Тог 9. априла 1999. припадници 53. граничног батаљона, односно 120 војника који су се у том моменту нашли на Караули Кошаре, прихватили су први, почетни и најтежи удар, нанели агресору губитке, зауставили га на државној граници и омогућили 125. моторизованој бригади и осталим јединицама да дођу да бране државну границу, рекао је пуковник Шљиванчанин и додао да филм треба посветити свима који су водили тешке борбе.Потпуковник у пензији Видоје Ковачевић, тада начелник Штаба 63. падобранске бригаде, говорио је о свом првом утиску при доласку падобранске борбене групе на место борбених збивања.- Дали смо велики психолошки и позитиван моменат и јединицама граничног батаљона и 125. бригаде. Истакао бих да је ангажовање падобранске бригаде за њу била велика част и поносни смо што смо учествовали у заштити суверенитета СРЈ и заштити свога народа и отаџбине, рекао је потпуковник Ковачевић.Филм се снима поводом двадесетогодишњице борби на Кошарама и Паштрику у заједничкој продукцији Радио-телевизије Србије, Министарства одбране и Војнофилмског центра „Застава филм“, а премијерно приказивање заказано је за следећу годину. Филм је захвалност свима који су штитили границу отаџбине током 1999. године, али и почаст онима који су дали живот за одбрану земље. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

View full Странице

Календар празника у Србији прекрајан је по мери владајућих династија и идеологија. – Сада имамо десет празничних дана годишње, што је европски просек, а испред нас су Грци, Италијани, Немци, Аустријанци..... Аутор: Јован Гајићсреда, 11.01.2017. у 11:15 Споменик Ћирилу и Методију у Мукачеву, Украјина (Фото: Википедија) „Никада можда ова древна престоница српских краљева и царева није видела овакво мноштво света као данас, уочи Видовдана, када се слави 550 година од Косовске битке. Као пре пет и по векова, када је полетела Лазарева клетва, похрлио је овамо сав слободан српски народ, са све четири стране простране домовине, да на овом светом тлу својих отаца ода једну пошту и учини један завет.” Ово је део уводника „Политике“ од 28. јуна 1939. Повод је био двоструки – обележавао се велики јубилеј, 550 година од Косовске битке, али и Видовдан, државни празник у Краљевини Југославији. Тог дана је на Косову пољу одржана војна парада, којој је присуствовало више од сто хиљада људи и комплетан државни и црквени врх. Јубилеј је обележен и у Београду, Раваници, Далматинском Косову, Врднику... „Политика“ је Видовдану посветила читав број. О симболици овога датума писали су Григорије Божовић, Вељко Петровић, Виктор Новак, а преношене су и беседе владине Николаја и других значајних личности. Празници су, истичу наши историчари, увек симболизовали „дух времена”, али и служили и за својеврсну „промоцију” династије, идеологије, политичара... За владавине Обреновића као државне светковине обележавани су рођендан краља Милана (10. август), имендан краљице Наталије (26. август), рођендан престолонаследника Александра (2. август). Најважнији празници, када су „дућани и радње морали бити целог дана затворени”, били су 22. фебруар, државна и народна светковина успостављања независности и обнове краљевства у Србији, као и Цвети, „дан када је Милош устао на Турке”. – Карађорђевићи су потом празновали датуме који су у истицали њихов значај за српску историју. Слична правила владала су у већини европских монархија тог времена“, напомиње историчар Слободан Марковић, професор на Факултету политичких наука у Београду. Према државном календару из 1910. биле су само две државне светковине – 29. јун, рођендан краља Петра и 15. јун, Видовдан (према тада важећем, јулијанском календару) када се „чинио помен војницима изгинулим за веру и отаџбину“. Идеја је да државни празник, али не и нерадни дан, буде и 24. мај – Дан словенске писмености. На овај датум прославља се дан Светих Ћирила и Методија, твораца глагољице, просветитеља, који су ширили писменост међу словенским народима Ствари су се промениле после настанка нове државе – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Уведен је нови, грегоријански календар, као и датуми који су симболизовали стварање ове државе и заједништво Јужних Словена. Ипак, и тада је највише било династичких празника. Тако су према календару из 1924. као државни празници обележавани: 9. јануар, рођендан краљице Марије, 24. мај – Дан свесловенских апостола Ћирила и Методија, 28. јун – Видовдан, 6. септембар – рођендан престолонаследника Петра, 1. децембар – Дан уједињења Срба Хрвата и Словенаца у заједничку државу, и 17. децембар – рођендан краља Александра. Највећи верски празници су такође обележавали као државни. За православце су то били Божић (први и други дан), Богојављење, Свети Сава, Васкрс (први и други дан) и Духови (први и други дан). Своје празнике обележавали су и римокатолици, евангелисти, муслимани, Јевреји, што се сматрало нормалним у вишенационалној држави у којој је главна парола била „брат је мио, које вере био“. У Краљевини Југославији, а нарочито Краљевини Србији, државни празници ипак су имали мањи значај и начин обележавања него данас. Већина становништва тада је живела на селу где је вековима постојао обичај да се не ради на „црвено слово“, односно да се поштују и обележавају углавном верски празници. Зато је требало више времена да се државни празници устале и пригрле. – Стога не чуди што и данас у многим европским земљама, попут Немачке, Италије, Грчке, већину државних чине верски празници. У Краљевини Југославији, осим 1. децембра, остали празници имали су или верски или династички карактер – истиче Слободан Марковић. После Другог светског рата и промене режима, у први план долазе празници који су имали идеолошки карактер или су се односили на догађаје из рата. Изузетак је била Нова година која почиње да се обележава као државни празник (она је весело дочекивана и пре рата, али је 1. јануар био радни дан). Тако су у СФРЈ државни празници били: Нова година (1. и 2. јануар), Празник рада (1. и 2. мај ), Дан борца (4. јул) и Дан републике (29. и 30. новембар). У важне датуме, који су обележавани радно, спадали су Дан жена (8. март), Дан победе (9. мај), Дан младости (25. мај), који је обележаван и као Титов рођендан, и Дан армије (22. децембар). Такође, свака република обележавала је дан устанка. После распада Југославије, у Србији су се извесно време „славили” и празници из доба СФРЈ, али и они из националне историје. Верски празници су поново добили на значају, али још нису били обележавани као државни. Почели су се обележавати и датуми из новије историје. Тако је у Србији деведесетих било настојања да се као државни празници „наметну” 28. март, дан када су усвојени уставни амандмани који су Србији вратили целовитост, и 27. април, дан када је 1992. створена Савезна Република Југославија. Дан републике надживео државу Најзначајнији празник у СФРЈ био је 29. новембар – Дан републике, у спомен на Друго заседање Авноја које је на тај датум одржано 1943. у Јајцу. Занимљиво је да је овај празник увелико надживео распад државе – укинут је одлуком Скупштине Савезне Републике Југославије тек 14. новембра 2002. године. У 2017. години имаћемо десет празничних дана, колико их је било и у 2016. Православци имају право на додатни нерадни дан, на своју крсну славу, а припадници осталих вера на велике празнике својих конфесија (Божић, Ускрс, Бајрам...). Од председника Николића потекла је иницијатива да се међу државне празнике уврсти и 25. новембар, дан када је 1918. Народна скупштина у Новом Саду донела одлуку о присаједињењу Војводине Србији. Идеја је да државни празник, али не и нерадни дан, буде и 24. мај – Дан словенске писмености. На овај датум прославља се дан Светих Ћирила и Методија, твораца глагољице, просветитеља, који су ширили писменост међу словенским народима. Као државни празник, 24. мај постоји у Русији, Чешкој, Пољској, Бугарској... У погледу празновања, у поређењу са земљама Европске уније, које имају од осам до 13 нерадних дана, налазимо се у златној средини. Најмање их је у Великој Британији и Холандији, а највише у Грчкој, Аустрији и Немачкој. Особеност наше верзије либералног капитализма јесте то што и на дане већине државних празника тржни центри, продавнице и приватне фирме раде као да је уобичајени дан. http://www.politika.rs/scc/clanak/371758/U-slavu-vladara-otadzbine-i-vere