Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, у недељу 19. децембра 2021. године, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Василија чудотворца Острошког на Бежанијској Коси. Преосвећеном владици Јеротеју у овај 26. недељни дан по Педесетници, када молитвено прослављамо светог оца Николаја мирликијског чудотворца, саслуживало је свештенство овог велелепног храма у којем се као драгоцена реликвија чува кивот светог Василија Острошког, у којем су ношене светитељеве мошти у литији кроз Црну Гору и Херцеговину 1996. године. После прочитаног Јеванђеља, Епископ Јеротеј је тумачио произнесене одељке из Светога Писма, чинећи осврт на празник светог оца Николаја, и између осталог рекао: Поставља се питање због чега је толико поштован свети отац Николај као светитељ. Као прво због свог великог уздржања, иако је био дете богатих родитеља из града Патара у Малој Азији, он није био размажен и себичан, већ несебичан и милосрдан, истакао је Епископ Јеротеј и закључио: Свети Николај је богатсво разделио сиромашнима и одлучио да читав свој живот посвети Богу и служби Богу, кроз испуњавање светог Јеванђеља. Извор: Телевизија Храм

Благословом Његовог Високопреосвешенства изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, у суботу 17. јула 2021. лета Господњег, на платоу испред Горњег манастира Острога, одржано је духовно вече. Након уводних излагања др Миодрага Чизмовића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, предавање о мисији Цркве у 21. веку одржао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Доносимо текст излагања у целости: Високопречасни и пречасни оци, уважени професори, возљубљена ми у Христу браћо и сестре, Господо хришћанска, благословени народе Божји! Налазећи се вечерас у окриљу ћивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, од чијег блаженог упокојења се навршава 350. година, обузима ме благослословени страх, али и тиха роса благодати и љубави Божје, јер ја недостојни Вашом љубављу бивам удостојен да на овом светом месту кажем неколико речи. Није лако говорити на овој светој острошкој гори где сви молитвено ћуте иштући утеху и молитвено посредништво Светог Василија. Васколико моје биће је вечерас суочено са јаким емоцијама, а стога ми на ум долазе речи које је Господ рекао наредивши Мојсеју да се не примиче горућој купини обувен, већ да прво скине обућу са својих ногу, у знак побожности. Јер место, на којем беше стајао, било је свето. „Мојсије! Не приближавај се овамо. Изуј обућу своју са ногу својих, јер је место на којем ти стојиш света земља" (Изл. 3,3) Љубљена у Христу браћо и сестре моје, пред овим светим ћивотом и пред Вама изувајући обућу душе своје, отварам срце своје за свакога од Вас, молећи се домаћину ове светиње – Светом Василију да се љубав његова настани у срцима нашим. Вечерас су са нама молитве новоизабраног митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, који је благословио ово духовно вече, и благословио моје учешће. Благодарим др Миодрагу Чизмовићу на надахнутом и лепом уводном слову, а драгом брату Раду Булајићу, управнику Архива манастира Острога, на систематичном и поучном излагању о значају мисије Цркве. Није лако говорити после Вас, а особито то није лако чинити после уваженог проф. Александра Вујовића који је више говорио о мени, него о теми која нас вечерас обједињује. Хвала драги брате Александре на речима које обавезују, а пред овим свештеним ћивотом једино ми преостаје да се још више трудим у ономе што је благословено и што је на корист Цркве. Хришћанска мисија има свој узор у проповедима које је изговорио Господ Исус Христос. Основни задатак проповеди и мисије јесте наставак божанске мисије спасења људи, по речима Господа Исуса Христа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога духа...“ (Мт. 28, 19). У црквеној проповеди и мисији у свеукупности се не проповеда само своје или туђе мишљење, већ пре свега јеванђелска наука Господа Христа, по речима апостола: „Не проповиједамо себе, него Христа Исуса...“ (2. Кор. 4, 5). Основни циљ црквене мисије јесте спасење свих људи јер је Господ дошао да спасе свијет (видети: Јн. 12, 47). Спасење у хришћанском смислу има значење превазилажења смрти и задобијања вечног живота. Јасно је, стога, да мисионарска реч треба да буде усмерена ка благовештењу доласка Царства Божијег и пуноће вечног живота у Христу. У богословљу су гносеологија, етика и естетика у сталном стваралачком садејству, а то није случај у неким другим научним областима (исто: 23). Стога, припадници Цркве који су у служби мисије требају да приступају богословљу целовито, знајући да знање није само нешто што чувамо за себе или чиме истичемо себе, већ оно служи на изграђивање цркве Божије. Црквена мисија је благовест спасења у Христу. Живи садржај проповеди увек носи у себи отвореност позива радости у живот и то живот у изобиљу (видети: Јн. 10, 10). Због тога тај садржај треба увек да буде осигуран стварношћу вере. Све ово спада у изграђивање цркве Христове (1. Кор. 14, 12), као сведочење стварности спасења кроз Христа. Позив Божији човеку, који се кроз мисију саопштава као позив на „свадбу Царевог Сина“ (Мт. 22, 1–14), треба да буде главни садржај обраћања и сведочења у црквеној мисији. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим aпостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. ТИХОВАЊЕ И МИСИЈА Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању“. Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе“ и „разлици и разликовању мировања“. Са друге стране, тумачећи псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ“ – за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. Ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то – молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. По јеванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 13, 18) сви људи у историји човечанства, који се било када у свом животу сусретну са Речју Божијом, могу се поделити у четири групе. Први су они који имају каменито срце. У срцима таквих људи никада не може да никне и да роди јевнђелско семе, јер уместо Бога, њима већ управља сатана. Други су они људи, који су непостојани у врлини. Такви када чују реч Божију одушеве се, али крст и подвиг вере не могу нити желе да прихвате. Трећу групу чине они људи који су идолопоклоници овог света, поробљени сластољубљем и властољубљем, те због тога у њима Реч Божија буде угушена и не доноси плода. Тек четврта група људи се упоређује са добром јеванђелском земљом. Они када чују Реч Божију прихватају је и једни доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто (Мт. 13, 8). Наведена прича о сејачу и семену нам указује на «трагедију људске слободе». Слобода је велики дар Божији, који сваки човек, на жалост, може да злоупотреби и уместо да остане да живи у слободи коју му је Бог даровао (Адам у рају), он добровољно постаје роб страсти и смрти (Јн. 8, 34). Без обзира на значај и јасноћу ове приче, Црква мора увек да говори речи светога апостола Павла тешко мени (1. Кор. 9, 16), то јесте нама, ако не проповедамо Реч Божију, односно Свето Писмо, без обзира да ли ће је неко прихватити или не. Вечерас налазећи се пред Вашом љубављу имам радост и част да Вам пренесем молитвене поздраве целокупне редакције „Православног мисионараˮ, а особито нашег уредника презвитера др Оливера Суботића, по чијем благослову сам овде са Вама. Осећајући се као свој међу својима и као један од Вас, подсећам Вас да је „Православни мисионарˮ часопис са дугом традицијом и мисионарско гласило наше помесне Цркве које већ више од шездесет година врши свој задатак – шири реч љубави Божје. У ово благословено делу уградили су се многи, почев од првог уредника, блажене успомене епископа браничевског Хризостома (Војиновића), који је био и остао тихи глас и утемељивач нашег часописа, онај који је трасирао мисионарске кораке „Православног мисионараˮ. Њега наслеђује тадашњи јеромонах, а данас Епископ новосадски и бачки др Иринеј, који је оставио велики траг у нашем часопису, зато се често каже да је златно доба „Православног мисионараˮ нераскидиво везано за личност Епископа Иринеја који је себе уграђивао, а и данас молитвено себе уграђује у ово велико дело. Након владике Иринеја једно време уредник је био Епископ шабачки (тада шабачко-ваљевски) Лаврентије, а од 2008. године до данас, уредник је презвитер др Оливер Суботић. Јаке су везе манастира Острога и „Православног мисионараˮ, јер велики део тиража нашег часописа долази до ове светиње. Наш драги брат Раде, али и проф. Александар, су наши верни сарадници и сатрудници и они сведоче о тој јакој вези ћивота Светога Василија и званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Међу Вама видим велики број младих људи, то ме посебно радује, јер наш часопис је намењен и посвећен младим људима, наш часопис је укрепљење свима који се налазе на путу боготражења и живота по Богу. Међу Вама се налазе две наше сестре које су посебно даровите. Радујем се што су вечерас са нама, то је израз њихове љубави према овом светом месту и ћивоту Светога Василија. Њих две су написале и спевале песму Анастасији-Ани Јовановић, мајци Светога Василија. Драге моје сестре, нека Вас Господ утврдим у том делу Ваше љубави, а ја Вам желим да сваке године припремите и снимите бар по једну песму у славу Божју. Сачувајте ту љубав, живост и жељу да кроз песму прослављате Господа. Гледајући Ваша насмејана лица и осећајући Вашу срдачност и љубав, своје излагање бих завршио подсећањем да без христолике љубави и спремности на праву и истинску хришћанску љубав, нема успеха у мисији. Проповед и мисија увек подразумевају више дела него речи. Ако ми имамо љубави једни према другима, ако по тој љубави живимо и деламо, свака наша реч ће имати смисао и снагу. Љубав је друго име за Бога, Он је безгранична и сушта љубав, зато свакога човека призива да буде делатник љубави јер се у томе остварује смисао и циљ нашега живота. Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Понављам, Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу Бога љубави. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сишла с неба и није изникла на земљи. Дакле, Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Како је на једном месту записао Свети владика Николај: „Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнетиˮ. Као хришћани, љубећи Бога, видимо дела Божја у свету, пратимо промисао Божју и видимо да Бог бди над свима. Ми се радујемо љубављу Божјом и ту радост не може да помуте искушења са којима смо суочени. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. У „Молитвама на језеруˮ Свети владика Николај каже: „Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Богˮ. То је, браћо и сестре хришћански начин постојања. Наши ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наши ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број светих угодника који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Један у сабору тих светих угодника је и Свети Василија, чија љубав нас вечерас греје, а уверен сам да ме управо његова молитвена и очинска топлина побуђује на ово слово о љубави. Дакле, угодници Божји су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: „Да ко живот свој положи за пријатеље својеˮ (Јн. 15, 13). Права и истинска љубав подразумева да победимо своје „јаˮ, да победимо свој егоизам и самодовољност, и да тако отварамо своје срце за свакога, то је једина права мера људскога живота. Чиме човек доказује да љуби Христа? На то питање Спаситељ одговара: држањем заповести. „Ако љубите Мене, заповести Моје држите“ (Јн.14,15). Љубав је увек делатна, активна; увек у делима. Она је увек сила и моћ којом се свака реч Христова оваплоћава у дело. Љубав не само сједињује човека са Христом, већ га сједињује са Богом Оцем и са људима. Према сведочанству Преподобног Јустина Ћелијског: „Циљ је хришћанства да следбенике Христове унесе у сферу Тројичног Божанства, да их учлани у живот Тројичног Божанства, да их овековечи вечношћу Тројичног Божанстваˮ. Са овим речима све Вас срдачно поздрављам, остајем у љубави и молитвено једно са Вама, и још једном благодарим свима на пажњи и љубави, као и на указаном гостопримству и прилици да у окриљу ћивота Светога Василија одржим ово предавање. Драги моји, срце је моје молитвено отворено за свакога од Вас, зато нека нас Свети Василије сачува у овој љубави и молитвеној заједници. Катихета Бранислав Илић, у Горњем манастиру Острогу, 17. јула 2021. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из архиве наше странице доносимо предавање протосинђела Сергија (Рекића) на тему: О чудима Светог Василија Острошког . Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом упокојењу и обретењу нетљених моштију Острошког чудотворца. Неуморан у подвизима молитве, поста, физичког труда и рада, као и многобројних брига за земаљска и небеска добра своје пастве, Светитељ Острошки достиже полако и до краја свог овоземаљског живота. Упокоји се мирно без болова и патње, лако предавши душу своју у руке Господа свог, 29. априла 1671. године у својој келији изнад острошке испоснице. Из стене поред које се упокојио, доцније је израсла једна винова лоза, иако у стени нема ни мало земље. У часу Светитељевог блаженог престављења келија се његова заблиста необичном и надземаљском светлошћу. Тело Светог Василија острошки монаси сахранише у гроб испод црквице Светог Ваведења Мајке Божје. Одмах по престављењу Свечевом народ поче долазити на његов гроб и молити му се, као што му долажаше и за време његовог земног живота. А на гробу се почеше дешавати многобројна чуда, која ни до данас у Острогу не престају. Седам година после упокојења (1678. године) Светитељ се јави у сну настојатељу манастира Светог Луке у Жупи код Никшића, игуману Рафаилу Косијеревцу, и нареди му да дође у Острог и отвори гроб његов. Игуман не придаде овоме сну посебан значај, и не отиде. Исти сан се понови и други пут, и игуман поново не отиде. Трећи пут се јави Свети Василије игуману обучен у владичанске одежде и са кадионицом у рукама. И док Светитељ кађаше кадионицом испаде жар из кадионице и опече игумана по лицу и рукама. Игуман се тада пробуди и са страхом великим исприча то виђење свој братији. Онда се договорише и кретоше у манастир Острог. Дошавши у Острог и све по реду испричавши острошким монасима, ударише најпре сви у строги пост, свакодневно држећи сво молитвено правило и служећи свете литургије. А седмога дана окадивши Свечев гроб, отворише га. И пред њима се указао Светитељ у прослављеном телу, које беше жуто као восак и сво мирисаше као босиљак. Онда монаси узеше његово свето тело, положише у ковчег и пренесоше у храм Ваведења Пресвете Богородице, где оно и до данас почива. Глас о прослављењу тела Светог Василија брзо се пронео на далеко, и народ у све већем и већем броју поче долазити његовим светим моштима. Од тада до данас не престају, милошћу Божјом и светошћу Светог Василија, дешавати се многа преславна чуда над његовим светим и чудотворним моштима. Ка великој и многоценој острошкој светињи стадоше долазити не само православни, него и остали хришћани, па чак и муслимани. И, по вери њиховој и милости Божјој и Светог Василија, налажаху утеху и добијаху благодатну помоћ. Међу многим поклоницима који дођоше Светитељу у Острог на поклоњење беше и последњи патријарх српски у Пећи Василије Бркић - Јовановић (1763-1765 г., умро 1772 г.), који, прогањан од Турака, нађе себи склониште у Црној Гори. Он у Острогу проведе крај моштију Светог Василија шест месеци у молитви и посту, и том приликом састави Службу и Житије овом светитељу. А у тешким ратним и поратним годинама, боравећи крај Свечевог кивота и ту налазећи себи утеху и заштиту, презвитер Василије написа (1947 г.) Акатист Светом Василију, који се налази у рукопису у манастиру Острогу. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из светитељевог житија доносимо сведочанство о његовом монашењу и владичанској служби. У манастиру Завали преподобни остаде неко време, па онда пређе у манастир Успења Пресвете Богородице, звани Тврдош, у Требињском крају, у коме беше и седиште Требињске епархије. Живећи у овом манастиру, блажени још више заволе монашки живот и зато увећа своје подвиге, јер сада коначно одлучи да овде прими свети и анђеоски чин монашки. Сво време он овде провођаше у посту, бдењу и молитвама, и у телесним трудовима. Када затим би замонашен, на монашењу доби име Василије. Ово му име беше знак да се у будућем подвижништву и епископству свом угледа на светог и великој јерарха Цркве Божје Василија Великог. После неког времена преподобни би удостојен и ђаконског и свештеничког чина. И служаше од тада пред престолом и жртвеником Божјим са сваком побожношћу и чистотом. Пошто проведе још неко време у овом манастиру, он отиде у Црну Гору код тадашњег митрополита Цетињског Мардарија, који га задржа код себе на Цетињу. Али ускоро између њих двојице дође до неслагања око једне веома важне ствари, о којој ћемо сада проговорити. У то време беше се проширила у западним православним крајевима усиљена латинска пропаганда. Клирици римски звани језуити, послани из Рима од римског папе да користе тешко стање робовања и страдања православних еда би их обратили у своју Латинску јерес и потчинили папској власти, беху насрнули у то време на крајеве Приморске, Црногорске и Херцеговачке. На њихов подмукли рад против православних скрену пажњу митрополиту Мардарију ревнитељ Православља блажени Василије, али митрополит не хајаше за то и беше попустљив према унијатској пропаганди. Благодарећи својој вери и привржености Православљу, а такође и ревносном деловању преподобног Василија против уније, православни народ и свештенство не подлегоше латинској пропаганди. А преподобни саветоваше митрополиту да борбено иступи против непријатеља Цркве и да се ничега не плаши кад је у питању одбрана вере и истине Христове, али то митрополит не послуша. Шта више, он поче да сплеткари против светог Василија и да га лажно окривљује пред народом. Народ није поверовао тим клеветама митрополитовим, јер је добро знао за свето и богоугодно живљење Василијево, и много га је поштовао и волео. Али, желећи да се удаљи од злобе и сплеткарења, преподобни се врати натраг у свој манастир Тврдош. Но ни тамо он не престаде да се бори за очување Православне вере и за заштиту свога народа од опаке туђинштине. Зато и би од народа назван ревнитељем Православља. Живећи у Тврдошу, светитељ настави своје подвиге, али не само на спасењу своје душе, него још више на спасењу свог православног народа Божјег. Из своје молитвене келије у манастиру он је сагледавао све невоље и беде које подноси његов народ, грцајући у претешком ропству агарјанском, у немаштини и сиротињи, у страху од турских зулума и безакоња, у опасности и кињењу од унијатске пропаганде. И зато је непрестано узносио Богу топле молитве за спасење свога народа. Иако у то време већ беше архимандрит, он се не заустави само у манастиру, него крете на еванђелску службу у народ, да као духовник и пастир обилази херцеговачка села и куће и тако проповеда Еванђеље Христово. Идући по народу као некада његов праотац Свети Сава, он свршаваше сва света богослужења и свете тајне по народу, и храбраше људе у вери и трпљењу, и помагаше невољнима и уцвељенима. Под именом "рајина богомољца", како су га Турци звали, он служаше као пастир народа Божјег и његов еванђелскк просветитељ. Овакав његов апостолски рад изазва против њега тамошње потурчењаке, и они гледаху да га убију. Да би се уклонио од те опасности, и да би свом народу више помогао, свети крете на пут у православну земљу Русију. Вративши се после неког времена из Русије, са собом донесе многе и богате црквене дарове, свете одежде и црквене књиге, а такође и нешто новаца за свој народ. Овим даровима он снабдеваше осиромашене цркве по Херцеговини, а такође и помагаше и невољнике и потребите. Такође се даде на поправљање многих запустелих н оронулих храмова, и отварање народних школа у Тврдошу и при парохијским црквама. За овај немањићски ктиторски и просветитељски рад он призиваше у помоћ и тврдошку сабраћу јеромонахе и парохијске свештенике. Али лукави враг рода људског ни овога пута не остави га на миру. Ранија мржња његових непријатеља и сада се опет разбуктаваше. С једне стране, то беху потурчењаци, а с друге агенти латинске уније. Његово неустрашиво ревновање и неуморно апостолско пастирствовање само повећаваше мржњу и насиље богопротивника, тако да светитељ би поново принуђен да се уклони из тога краја. Овога пута он одлучи да отпутује у Свету Гору, у тај светионик Православне вере и врлинског живота. Зато крете из Тврдоша преко Оногошта (Никшића) и Жупе никшићке и стиже у манастир Морачу. Из Мораче пређе преко Васојевића и Будимља и дође у манастир Ђурђеве Ступове, па одатле продужи све до Пећи. У Пећи се јави свјатјејшем патријарху пећком Паисију Јањевцу (1614-1647 г.) и исприча му подробно о тужном и чемерном стању православних Срба у Херцеговини, о њиховом страдању под насиљима и зулумима турским о лукавој пропаганди латинској. Затим изложи светом патријарху своју жељу да отпутује у Свету Гору, и затражи за то његов благослов. Мудри патријарх Паисије одмах увиде да архимандрит Василије има велике духовне врлине и способности, и дивећи се његовом дотадашњем пастирском раду, одмах намисли да га произведе за архијереја. Али га најпре пусти у Свету Гору и посаветова му да тамо не остане, него да се врати њему у Пећ. Патријарх је оценио Божјег човека Василија и извео закључак да само такав човек може помоћи тешко угроженом православном народу у Захумским крајевима. Василије допутова мирно у Свету Гору и задржа се у њој годину дана. Обишао је тамо многе манастире и скитове. и поучио се од многих подвижника и пустињака атонских. Но највише је времена провео у српском манастиру Хиландару, међу српским монасима. По повратку из Свете Горе он сврати опет у Пећ и јави се патријарху. Свјатјејши патријарх тада сазва отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротониса Василија за епископа, и постави га за митрополита Требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким и претешким временима. Из Пећи он отпутова истим путем натраг у Тврдош, где са радошћу буде примљен од свега православног народа. Одмах по доласку у своју епископију он настави свој од раније започети пастирски рад. Без обзира на све опасности, које му понова одасвуд почињу претити, он путује свуда по епархији и неоступно врши своју архипастирску службу. Главно оружје у његовом раду беше реч Божја и молитва. Моћ његових молитава беше тако велика, да је већ тада почео чинити чудесна исцељења и уопште пројављивати знаке и дејства чудотворства. Народ га већ тада сматраше за светитеља, јер се много пута беше уверио у његов свети живот и молитве и у дар прозорљивости који беше добио од Бога. При томе, не само да он иђаше у народ, него и народ стаде долазити к њему, тражећи од њега себи помоћи и утехе у различитим невољама и искушељима сваке врсте. И светитељ милостиво помагаше свакоме својим светим молитвама и духовним поукама, а често пута и милостињом. На милостињу он побуђиваше и друге људе, а такође и на обнављање светих богомоља и манастира. Тако он покрену богатог народног до-бротвора Стефана Владиславића и са тадашњим игуманом тврдошким Венијамином они поправише и доведоше у ред манастир Тврдош у коме борављаше. У то време, Турци убише митрополита источно-херцеговачког Паисија Требјешанина, чије седиште беше у околини Оногошта (Никшића). Тадашњи српски патријарх у Пећи беше свјатјејши Гаврило Рајић (1648-1656 г), који касније пострада као свештеномученик. Он тада постави светог Василија, дотадашњег митрополита Захумског, за митрополита ове упражњене епархије, и о томе написа своју патријарашку грамату (писмо). У тој грамати он писаше: "Смерност моја пише у богоспасену епархију, која се зове Никшић, Плана, Колашиновиће и Морача, то јест кадилук пријепољски, вама преподобним игуманима, свештеноиноцима и иноцима, благоверним протопопима, и чесним свештеницима, и свима у Христу Богу благоверним хришћанима. Благодат Божја и помоћ Светих Српских Просветитеља нека је са свима вама! Овим да знате како дадох и благослових вишеречену епархију Владици Захумском, кир Василију, што је држао покојни Владика Максим и светопочивши Владика Паисије, нека им је вечан спомен. Примите са усрђем вишереченог Владику и одајите му част онако како треба своме законитом Митрополиту, да би добили благослов и благодат Господа Бога и покров Пречисте Богородице на вас и на децу и домове ваше православне". Митрополија источно-херцеговачка, која се још називаше и Милешевска или Петровска, на коју сада би постављен светитељ Божји Василије, уствари је источни део древне Захумске епархије , јер је патријарх Макарије Соколовић (1557-1574 г.) при обнови Пећске патријаршије, Захумску епархију разделио на источну Милешевску, и западну Требињску, са седиштем у Тврдошу. Свети дакле Василије преузе сада источну, такозвану Оногошку, митрополију, али не пређе одмах у Оногошт (Никшић), него за неко време управљаше из манастира Тврдоша, где је до тада живео. После тога он отиде сасвим у своју митрополију и продужи тамо свој архипастирски рад. У то време Турци још више отпочеше мучити српски народ и пљачкати домове по селима, а људе одводити у ропство. У томе су нарочито предњачили зли војници Али-аге. Они опљачкаше цркве и манастире, и сву земљу опустошише, јер народ у страху побеже у збегове, и све притиште таква беда да ни Израиљцима у Египту није било горе од тога. Обесни пак херцеговачки санџак-бег похвата тих година све народне прваке и погуби их све по реду. Иако љубљаше да живи у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође обитаваше, светитељ би принуђен да се удаљи из овог новог свог седишта, јер беше притешњен овим и другим турским зулумима. Зато он нађе једно скровито место, у које намераваше да се повуче. То место беше једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо он уреди себи келију и хтеде остати дуже у њој. Дознавши за то, дођоше к њему старији људи из околине и усаветоваше му да је боље да пређе одатле у манастир Острог, што светитељ одмах и послуша. О Острогу је светитељ већ био чуо и за његове подвижнике знао, особито за врлинског игумана острошког, преподобног старца Исаију. Овај врлинасти старац подвизаваше се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога. Када се престави из овог живота, Бог прослави његове свете мошти, али их Турци убрзо пронађоше и на огњу спалише. Дошавши у свети манастир Острог, свети Василије се најпре заустави у подножју Острошке планине, затим оде у Горњи Острог и настани се у пећини овог преподобног подвижника Исаије. Од тада он са тога места управљаше својом митрополијом, и то пуних петнаест година. У Острогу он поче окупљати око себе и друге монахе и подвижнике, и са њима обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице, коју раније беху саградили претходни острошки подвижници. Нешто касније он подиже и украси и црквицу Часног и Животворног Крста у Острошкој стени, која се затим и живописа и сачува се до данашњег дана. Једном речју, он настојаше да се његова Острошка пећина претвори у прави манастир, те да по угледу на остале православне манастире буде расадник духовног живота за народ. Када се братство у манастиру увећа, он тада постави за игумана Исаију, унука оног преподобног Исаије из села Попа код Оногошта. Сам пак светитељ одаде се овде најстрожијим подвизима, јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Иако зидаше цркве и келије, и сопственим рукама ношаше камење за грађење, он уз то брињаше и о својој епархији и о повереној му пастви, при том никако не умањујући свој подвиг непрестаног богомислија, молитвеног бдења и испосништва. Храњаше се само воћем и поврћем, и свршаваше метанија и остале подвиге монашког живота. Телом бејаше сув, а лицем жут као восак, и сав беше храм Пресветога Духа. Извод из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из наше архиве доносимо видео запис предавања протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на тему: Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице. Прота Гојко је ово предавање одржао у острошкој светињи 15. Јуна 2019. Лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо прилог о чудима Острошког чудотворца. Свети Василије Острошки је велики чудотворац чија су чудотворна дјела позната и изван граница Српске Православне Цркве. Његово свето тијело у цјелости почива у острошкој испосници, неподложно закону труљења, ево већ више од триста година. Црквица у којој леже мошти Острошког Свеца испуњена је пријатним мирисом, који задивљује сваког поклоника. Чињеница нетљености тијела овог великог светитеља, представља феномен за себе, који ми хришћани називамо – чудом. Овај се феномен једино може схватити и објаснити светим животом Острошког Свеца. А живот Светог Василија био је заиста живот у Богу, живот сазидан по Христу, у коме све и сва бјеше Христос. Још веће чудо и доказ светитељства Светог Василија јесте чудотворна моћ његовог нетљеног тијела. Он, који је у свом земаљском животу више личио на анђела него на човјека, уздигао је свој дух до престола Божијег, а своје тијело обесмртио. То свето тијело било је за вријеме земаљског живљења храм Духа Светога, а послије растанка са својом богочежњивом душом постало је ризница благодати Божије. Светог Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцјелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вјером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божијем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божију и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати разна чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, ревнитеља свете православне вјере, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", из житија Светог Василија Острошког доносимо сведочанства о светитељевом рођењу и детињству. У сваком народу и у сваком времену Свечовекољубиви Господ даје Црквом Своје светитеље, који ће његов верни народ просвећивати и освећивати и на земаљском путу његовом ка Царству Небеском руководити. И у Српском народу, од како он постаде Христов, Господ непрекидно даваше Своје светитеље, у којима се Бог прослављаше и посведочаваше, а православни људи кроз њих спасаваше и богоугодно просветљиваше. Многе и велике светитеље Господ даде сваком крају земље Српске у сваком времену његове историје, и у прво доба слободе и у касније доба ропства. Тако и Захумској земљи Српској, а кроз њу и свему роду светосавском, даде Бог у тешко доба Турског ропства овог светог и богоносног оца нашег Василија, новојављеног чудотворца Острошког и Захумског. Свети отац наш Василије, назван Острошки, роди се у Хумској земљи, данашњој Херцеговини, којом раније владаше Свети Сава пре свог одласка у Свету Гору. А по повратку из Свете Горе, када установи Српску Архиепископију, Свети Сава у тој земљи основа Захумску епископију, којом касније управљаше и овај свети отац наш Василије као митрополит њен. Али треба прво изложити по реду његово свето житије. Свети Василије роди се у селу Мркоњић у Поповом Пољу 28. децембра 1610. године, од побожних и благочестивих православних родитеља Петра Јовановића и супруге му Анастасије. Родитељи на крштењу дадоше детету име Стојан, а затим га научише страху Божјем и свакој доброј мудрости. Блажени Стојан од детињства беше бистрог ума и врло паметан, а душом беше сав окренут ка Богу врлином побожности. Прву школу врлине и побожности Стојан изучи у својој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. Друга школа његове побожности беше му пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Иако млад, преподобни је редовно ишао на света црквена богослужења. Ступајући на праг храма Божјег, он је правио метанија и побожно целивао најпре црквени под, а онда и свети Крст и свете иконе у храму. На светој Литургији је стајао са страхом Божјим, вером и љубављу, као да стоји пред престолом Божјим. Одликовао се свагда смиреношћу и озбиљношћу, а такође и милостивошћу срца и душе. Његова породица беше сиромашна и је-два да хлеба имађаше колико треба. Но он, ни оно мало хлеба што је јео, није никада јео сам, него је увек делио са другима, особито када је као чобанин чувао овце заједно са другим чобанима. Његове родитеље мржаху неки зли суседи, отпадници од вере и потурчењаци, па ту мржњу своју окренуше и против младог Стојана због његове побожности и мудрости. То беху прва искушења за младу душу његову, која ће касније имати да трпи још многа таква искушења. Да би дете склонили од непријатеља, а уједно желећи да се он и књизи и писмености научи, родитељи га одведоше у најближи у том крају манастир звани Завала, који беше посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, и у којем игуман беше Стојанов стриц Серафим. Манастир беше познат у херцеговачком крају и имађаше повеће братство. У манастиру беше и учених монаха, а имађаху тамо и доста књига. Овде се благоразумни младић Стојан научи мудрости Светога Писма и Светих Отаца, а такође и корисним светским наукама. Читајући књиге и речи Светих Отаца душа му се распали љубављу према Богу и светом подвижничком живљењу, те зато жељаше да се замонаши. Из житија Светог Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо текст и звучни запис песме "Свети Василије Острошки", ђаконице Данице Црногорчевић. Аутор текста и музике је Здравко Остојић. Свети Василије, Моли Бог да нас помилује, Дар од Бога живога, Сунце изнад Острога. (Рефрен) Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо је сила Божија, Алилуја алилуја Свети Василије, Свако ко је прош’о туда, Постао је живи свједок, Многих Божијих чуда (Рефрен) Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо исцјељује молитва, Алилуја алилуја! Гдје неугасно кандило сја, Испред моштију светог Василија, Тамо је сила Божија, Алилуја алилуја! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота великог чудотворца острошког, казивао у оквиру интервјуа за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности Светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо. Истакао је Епископ Јован (Пурић) у интервјуу који у целости можете да прочитате ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо предавање јерођакона Романа, сабрата острошке светиње, који је у Лондону говорио о великом чудотворцу острошком, а у оквиру предавања на тему: Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, Црквеног одбора Цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острог, у четвртак 12. децембра одржао је предавање на тему: “Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења”. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо беседу блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића коју је иговорио по благослову Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г Амфилохија, на бденију уочи празника Светог Василија Острошког, у Острогу, 11. маја 2012. године. У име Оца и Сина и Светога Духа! Ваше високопреосвештенство, часно монаштво, часно свештенство, драга браћо и сестре, узимам реч по послушању високопреосвећеном митрополиту, иако знам да не постоји ниједна људска реч која може да искаже и опише искуство, убеђен сам, свих нас вечерас овде сабраних у овом словенском и српском Јерусалиму, на овој српској гори Тавор. Убеђен сам да свако осећа да се у његовом бићу одиграва неки земљотрес, да има неко искуство и неки доживљај радости који се не може мерити ни са каквом радошћу и задовољством овога света. Кога сам год срео, до сада, ако је био на поклоњењу Светом Василију Острошком, увек сам чуо готово једно те исто: да је ту доживео нешто посебно. Сâм Бог зна колико је људи овде духовно прогледало, колико (њих) је овде повратило физичко, психичко и духовно здравље, колико се променило и преобразило, колико је људи преусмерило смер животног кретања. Нико толико, већ готово три и по века, не сведочи у овом народу да Бог хода овом планетом као Свети Василије Острошки, несумњиво после Светог Саве највеће достигнуће овога народа. Ко су светитељи, драга браћо и сестре? Најчешће мислимо да су то нека магијска бића, натприродна бића, ванземљци, неки људи који су свакако супротни обичним, профаним људима. Међутим, најкраће речено, светитељи Божији су прави и целовити људи. Остварене и довршене људске личности. И њих као и нас је мучила и мучи свака људска мука, свака људска брига. Они су људи од крви и меса, исто, дакле, као и ми. Али шта је то што их чини светим Божијим људима? Чини их Богочовек Христос! Светост није наше природно својство, није својство људске природе. Светост је дар од Бога. Дар онима који цело своје биће усмеравају према Богу, који имају љубав, поверење, и који живе по Богу. То је и Светог Василија Осрошког учинило тим што јесте, светим Божијим човеком. Управо његова безгранична љубав према Христу и према сваком Божијем створењу на овој планети. Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској. Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људка природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити. А она се мења и преображава само Богочовеком Христом. Кроз Њега и у Њему човек може да постане свети Божији човек, да задобије, како је то говорио и Свети Владика Николај, свечовечански ум, свечовечанску бригу, свечовечанско осећање и љубав, само ако је усмерен према Христу и ако живи у Богу и по Богу, као што је то и Свети Василије Острошки. Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. Управо овде, ко је год дошао, које год био вере, млади и стари, доживели су благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели су неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели су исцељење и преображај. Нека би свима нама, свим нашим сродницима, целом нашем народу и свим народима света Бог дао дар, пре свега, међусобне љубави и бриге. Да отворимо срце једни према другима, да гледамо у лице једни других, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав, и да делимо међусобно све оно што имамо јер је то оно што је од Бога. То је оно што је јеванђељско. Нека би Бог дао вама и вашим сродницима и свима онима за које сте дошли овде да се молите, пред ћивотом Светог Василија, сва јеванђелска добра овога и онога света. Амин, Боже дај! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У препуној биоскопској сали приказан је документарни филм „Духовна поетика оца Лазара Острошког“, редитеља др Радослава Станишића, представљена је и књига „Положи наду на Господа“, монахиње Јелене, игуманије манастира Ћелија Пиперска, а своја лична свједочанства о игуману Лазару казивали су његови духовни сапутници – Преосвећена господа епископи диселдорфски и све Њемачке Григорије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије. Владика Григорије, који је управо код оца Лазара у Острогу закорачио у монашки живот, казао је да је игуман острошки био од „оних људи најстаријег и најбољег кова – који не троше ријечи, али чији је језик имао невјероватну моћ – да једним покретом руке, гримасом на лицу и тек покојом благом рјечју – буде све речено“. „Све ријечи које ми је упутио, а сретали смо се сваки дан, могле би стати на свега неколико страница – али од свих тих ријечи могле би се написати безбројне теолошке студије“, казао је владика диселдорфски. А тај покрет, гест и покоја ријеч, казао је владика Григорије, имала је и силу исцјељења, свједочећи како Бог, у смирењу и преданој молитви, дејствује кроз нас, што је у случају оца Лазара „увијек било и просвјетљење, и мудрост, и свјетлост, а самим тим и на врхунцу свега тога – и радост“. „Ми смо сви у сусрету са оцем Лазаром доживјели то – да смо ходећи поред њега, тискајући се око њега добијали ту силу духа Божијега – и исцјељивали се. Зато је он, иако није написао ниједан теолошки трактат – био, по мени, велики теолог“, казао је епископ Григорије. Владика Атанасије казао је да је игуман Лазар био истински дар Божји, да је много учинио за манастир Острог, али и за своју Херцеговину. Родом из Кокорине код Гацка, отац Лазар био је – човјек, Србин и православац, који никад није заборављао да је – и Херцеговац. Представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“, аутора монахиње Јелене Станишић, настојатељице манастира Ћелија Пиперска, сабрала је поуке оца Лазара на духовну корист свима који трагају за истином и утјехом. Игуманија Јелена казала је да је на писање потакнута за Светог Јована – Претечу, у јануару 2009. године, када је у Острогу служио митрополит Амфилохије. „Мени је синула идеја да је управо отац Лазар био претеча митрополиту. Дошао је прије њега – заиста ни на шта што се духовности у Црној Гори тиче. Кад сам се вратила у манастир, у том размишљању почела сам да пишем. За недјељу дана, ни сама не знам како – написала сам књигу“, свједочи игуманија, додајући да је прошле године изашло већ треће издање књиге, допуњено новим свједочанствима људи, који су писмима или електронском поштом слали своја сјећања на сусрете са игуманом Лазаром. Говорећи о књизи књижевница из Подгорице Милица Краљ истакла је да модерна обнова светитељских житија из пера мати Јелене „сваким својим ретком и словом представља драгоцјено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића, за љепотом човјекољубља и богољубља“, чији су главни јунаци, разни безимени невољници „сви у хитњи према једном једином циљу: налажењу јединственог, окрепљујућег молитвеног лијека“. „Тај јединствени окрепљујући лијек, разумном, утјешном рјечју, нештедимице је свима боготражитељима нудио и пружио отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумијевањем, безграничном љубављу, духовним савјетима, непосредношћу и непомућеним миром – и сви су у његовој ријечи нашли оно што су тражили“, казала је Краљ. На тонском запису и фотографијама и извјештају са овог догађаја благодаримо мати Јелени и Радију Требиње АУДИО ЗАПИС