Претражи Живе Речи Утехе

У Недјељу о Страшном суду – Месопусну, 11.фебруара 2018. љета Господњег, припремну недјељу пред Васкршњи пост, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог Игњатија Богоносца, саборно и молитвено било је у манастиру Острогу. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Остоја Кнежевић старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и протојереј Ненад Лазаревић из Браничевске епархије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Страшном суду, сабране је бесједећи поучавао о.Остоја, који је између осталог казао да се ових неколико седмица прије Великог поста називају припремним, као и да нас Црква и богослужбено припрема за период Свете Четрдесетнице. – У седмици која је пред нама не служи се Света Литургија у сриједу и петак због крсне жртве и страдања Христових, зато што је Света Тајна Евхаристије највеће торжество, највеће славље и највећа свечаност коју ми хришћани овдје на земљи доживљавамо. Ми се у току Четрдесетнице боримо против гријехова наших, слабости, љености и свега онога што је лоше у нама. Ако људи који су у свијету своје успјехе и неуспјехе сабирају од нове до нове године, за нас хришћане Света Четрдесетница је период када ми можемо да се сабремо и видимо гдје смо и шта смо – казао је о.Остоја. Он је казао да су стремљење, труд и жртва којима тежимо током поста корак ка нашем спасењу, иако увијек остају недовољни и незавршени. – Корак по корак ми се трудимо и надамо се да ће Бог, видјећи наше стремљење, нашу жртву и наш труд помоћи нам у нашем подвигу и иако несавршене пригрлити нас и прихватити нас као своју истинску дјецу и синове и кћери – казао је о.Остоја. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства и острошког монаштва са вјерним народом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице

Уби, уби, уби педераааа, педерааа, педерааааа… Је ли ово поклич нормалног човека, хришћанина? Није. Да ли треба да тучемо педере зато што су педери? Наравно да не треба. И као хришћани и као пристојни људи, морамо своје негодовање да исказујемо цивилизовано, без мржње и насиља. Нико не сме да насрне на било кога због његове сексуалне припадности. Ако ишта, онда према педерима треба да осећамо сажаљење, јер су они, у значајном броју, дубоко несрећни људи који схватају да им пориви нису уобичајени. До пре само неколико година, педрастија је била ван закона и званично се сматрала потпуно ненормалним понашањем. Ништа од овога не може се избрисати одлуком Светске здравствене организације у којој је већина, под ко зна каквим утицајима и мотивима, прегласала мањину и скинула педерлук са листе психичких болести. Највећи број мужеложника није одабрао да буде то што јесте. Замислимо њихов ужас и страх када су почели да откривају у себи привлачност према истом полу. Како да сузбију сексуални нагон, који је један од најјачих људских порива? Како да кажу оцу да имају дечка? Многи су желели да се промене, али нису могли, па су дане провели у патњи и страху. Тужни су њихови животи. Зато, треба да их жалимо, да се за њих молимо, а не да их пребијамо, вређамо, шиканирамо. Иако сматрамо њихво понашање грехом, није на нама да судимо, доћи ће судија за све, и дан Суда свима, па и нама. Говоримо, разуме се, о обичним хомофилима, људима који живе своје животе међу нама и ни по чему се, сем по сексуалном усмерењу, не разликују од нас. Професионални педери и њихови захтеви су сасвим друга прича, коју с горепомињаним не треба мешати. Ваља јасно рећи да ми имамо право да живимо у свету који баштини наше, хришћанске вредности, по којима је педерастија страховит грех. Потпуно је у реду да не желимо да на својим улицама гледамо јавно испољавање оваквог сексуалног опредељења. Не сме бити законом забрањено да се боримо против ЛГБТ агенде. Програмска борба професионалних педера за своје перверзне циљеве није нимало наивна. Нико не сме да се заварава да они само хоће једном годишње, у карневалској атмосфери, да прошетају Београдом. За тако минорно постигнуће не би се у целом свету мобилисала толика подршка у новцу, маркетингу, утицају, па и претњама онима који се противе. Парада је само почетак. Права ствар долази у захтеву да се признају педерски бракови и усвајање деце у такве „породице“. У неким земљама Скандинавије иде се и даље. Дечацима се насилно уништава мушкост још у вртићима. „Охрабрују“ их да носе хаљинице и играју се са барбикама. Родитељима који се побуне, могу бити одузета деца. Већ се и у српским школама одржавају радионице за прихватање ЛГБТ начина живота, у правом смислу, промоција педерастије. Замислите да млади родитељи, без родбине, настрадају и оставе двојицу дечачића за собом, а држава реши да их да на усвајање педерском пару?! То су ствари због којих морамо да се бунимо и боримо. Ја имам право да заштитим своје синове од геј пропаганде. Деца у неком узрасту немају дефинисане сексуалне идентитете и врло су подложна различитим утицајима. Тинејџери такође. Као родитељи, ми имамо право да се одупремо гендер идеологији, ЛГБТ тероризму и друштвеном детерминизму који нам намеће тезе типа да су полови, тј. родови само друштвени конструкт, односно да су дечаци дечаци, јер их ми тако васпитавамо, а не зато што су то биолошки. Никога не треба тући зато што је другачији, али им не треба ни допустити да нам намећу своје интересе. Ваља се, мирним и законитим путем, борити за забрану педерске пропаганде и враћање неких законских института из ранијег времена. Потребно је забранити сваковрсно промовисање ЛГБТ агенде укључујући геј параде, јавно испољавање педерастије, предавања и радионице по школама у којима се овакво сексуално опредељење оправдава и приказује нормалним итд. Нико не сме законски одговарати ако изрази своје мишљење да није нормално бити педер. Треба укинути квалификацију „говор мржње“ у свим законима, јер се иста можепрешироко и волунатаристички тумачити на штету окривљеног у складу с друштвено, политичко, лобистичким интересима власти. Ако ћемо да допустимо педерима бракове, зашто је Муслиманима забрањено да имају четири жене? Ако педерима треба допустити да парадирају у кожним гаћама, зашто скотолошци и копрофази не би имали иста права? Поента је: нико не може и не сме да узима закон у своје руке. Нико не сме бити пребијен зато што је геј. Ипак, ми, тиха већина, имамо право да дигнемо свој глас против људскоправашког терора и боримо се, законито, за окружење у каквом ми желимо да живимо и васпитавамо своју децу. Нико нема права да нас због тога кажњава или вређа као затуцане, примитивне, ограничене.