Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'остају'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Удовољавајући молбама верујућег народа, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио, уз сагласност Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, да мошти Светог Владике Николаја у Спомен-храму Светог Саве остану до недеље, 4. јуна 2023. године, када Православна Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Благослов Његове Светости Патријарха г. Порфирија јесте и да се у Спомен-храму Светог Саве сваког дана до празника Духова ујутру служe Јутрење и света Литургија, а увече Вечерње и молебан Светом Николају Српском. Извор: Информативна служба СПЦ
  2. "Обраћање министра Шарчевића је обична замена теза. Нико није ни помињао да прети укидање верске наставе. Реч је о томе да ће ново Стручно упутство о формирању одељења довести до драстичног смањења фонда часова верске наставе, до њене минимализације и престанка радног односа за 40 до 50 одсто вероучитеља", – каже за Данас Александар Милојков, наставник верске наставе у Земунској гимназији, коментаришући саопштење Министарства просвете у коме се тврди да Стручно упутство за наредну школску годину „не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група“. Према сазнањима Данаса, саопштење Министарства је уследило након обраћања званичника Српске православне цркве министру просвете Младену Шарчевићу, а Стручно упутство је било тема и седнице Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Очекује се и ново обраћање црквених званичника министру, а у црквеним круговима се незванично помиње да ће упутство о формирању група бити повучено. Министарство је пре неколико дана саопштило да је Правилник о формирању одељења и група годинама исти и да се ништа није мењало у методологији рада, те да ново Стручно упутство садржи само „прецизнија објашњења“ на који начин школе могу да формирају одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. „Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи и у свакој ситуацији ће се водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број, могу имати верску наставу у објекту где се школују“, пренета је у саопштењу изјава министра Шарчевића, која није умирила вероучитеље. – Ранија упутства су одређивала једино минималан и максималан број ђака у једној групи, од 15 до 30 ученика. То је значило да су школе формирале групе за верску наставу већ и са 15 пријављених ученика. Међутим, у спорном новом упутству од школа у Србији се изричито захтева да се групе за изборне предмете/ програме формирају према највећем могућем броју ђака у једној групи – 30. Дакле, ако се у некој школи за похађање верске наставе пријави 150 ученика, више неће моћи да се формира 10 група од по 15 ђака, него пет група од по 30 – појашњава Александар Милојков. Он додаје да је ново упутство за формирање група штетно јер ће фонд часова верске наставе бити преполовљен, што ће 50 одсто вероучитеља у Србији оставити без посла, али и без икакве помоћи државе, будући да они нису запослени на неодређено време. Поред тога, биће нарушен квалитет наставе. – Верска настава неће моћи да буде део редовних часова, већ ће морати да се одржава у смени супротној од оне у којој ђаци похађају обавезне предмете, односно или пре, или после редовне наставе. То ће изазвати низ организационих и других проблема школама, вероучитељима, али и самим ђацима. У пракси то ће значити да ће се ђаци опредељивати за онај предмет на којем наставник захтева мању редовност у похађању наставе, као и мању заинтересованост самих ученика – сматра наш саговорник. Вероучитељи траже да се из Стручног упутства избрише спорна формула за одређивање броја група за верску наставу и грађанско васпитање или да се у том документу јасно и недвосмислено истакне да правило по којем се укупан број пријављених ђака за изборни програм/предмет мора делити са 30, не важи за поменута два предмета. Да постоји реална претња да део запослених у просвети од јесени остане без посла указује и Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Она за Данас каже да нису угрожени само вероучитељи и наставници грађанског васпитања, већ и наставници другог страног језика и изборних предмета/програма. – Нико не може да израчуна колико би људи могло да остане без посла јер се до 15. јула саопштавају жеље и не зна се за шта ће се ученици определити. Кључна промена у новом Стручном упутству је да се групе не формирају на нивоу одељења већ на нивоу разреда. Министарство тврди да ништа није промењено већ да је само појашњено, али је ту много нејасноћа. Ако опредељење не буде пола-пола не знамо шта се десити са групама које ће имати мање од 15 ученика. Министарство каже пишите захтев, а ми ћемо га размотрити, али са терена имамо информације да неко прође боље, а неко горе. Ми заправо не знамо који је критеријум да се неком призна група, а неком не – истиче Јанковић. Из Министарства просвете до закључења овог издања Данаса нисмо добили одговор на питање да ли је оправдана тврдња да ће један број наставника верске наставе/грађанског васпитања, другог страног језика и изборних предмета/програма остати без посла јер ће се применом новог Стручног упутства у неким школама смањити број група. На питање да ли имају сазнања да би један број наставника другог страног језика могао да остане без норме због примене Стручног упутства о формирању одељења и група, у Друштву за стране језике нам је речено да им је тај проблем одавно познат и да се и ове године суочавају с њим. Кажу да очекују објашњења у вези са применом упутства и да су у контакту са Министарством просвете, Заводом за унапређивање образовања и васпитања и Националним просветним саветом и да ће с представницима тих институција разговарати средином следеће недеље. Izvor: DANAS
  3. „Мошти Светог Василија остају вечерас и сјутра у Никшићу. Данас смо поновили завјет Светом Василију да ћемо чувати своје Светиње“. Звучни запис разговора Због поклоника који данас на великом црквено-народном сабору у Никшићу, нијесу успјели да се поклоне и цјеливају мошти Светога Василија Острошког, мошти ће вечерас преноћити у Никшићком Саборном храму гдје ће вјерници моћи ће им се поклоне вечерас у току свечаног бденија, и сјутра до завршетка Свете архијерејске литургије, коју ће у никшићком Саборном храму служити преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије, са почетком у 9 часова, рекао је за Радио ,,Светигору“ Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Oтац Слободан подсјећа да су се Никшићани данас понијели домаћински, уступивши мјесто људима који су дошли са стране да се поклоне Светом оцу нашем Василију. Он се осврнуо и на процјене полиције да је на данашњем сабору у Никшићу било сабрано око 6000 људи, рекавши да оне нијесу тачне и да је то обично спиновање јавности. „По мојој слободној процјени, данашњи скуп је, по бројности, превазишао Тројичиндански сабор у Подгорици. Људи су се данас сабрали у великом броју осјетивши потребу да опет кажу: Амин на онај завјет који смо дали љетос у Подгорици. Дали смо данас завјет Светом Василију да ћемо чувати своје Светиње, гробља, манастире и Цркве и то је најбитније. Све је прошло онако како Бог заповиједа. Још једном смо показали да ми нијесмо неки који роваре по Црној Гори, да се наш народ окупља око светиња онако како приличи вјерницима и цивилизованим људима. Још једном смо показали да нема мјеста спекулацијама да ће наш народ и наши вјерници данас направити неки хаос и некога угрозити. Ово је прије свега био молитвени, литургијски сабор, за мир и братску љубав цијелог народа у Црној Гори“- каже отац Слободан Јокић. Он је додао да се колоне вјерника и даље сливају у Никшићки саборни храм на поклоњење Светом Василију Острошком. Слава му и милост! Извор: Радио Светигора
  4. Због великог броја поклоника који данас на великом црквено-народном сабору нијесу успјели да се поклоне моштима Светога Василија Острошког, оне ће вечерас ноћити у Никшићу. Вјерни града под Требјесом моћи ће да се поклоне светитељу и у току вечерашњег свечаног бденија, које почиње у 18 часова и сјутра до завршетка Свете архијерејске литургије у никшићком саборном храму коју ће са свештенством служити господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије, са почетком у девет часова, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Саопштено је такође да се Светом Василију Острошком до тренутка објављивања овога текста данас у Никшићу поклонило преко 20 000 вјерника. Колоне вјерника и даље се сливају у никшићки саборни храм на поклоњење светитељу. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије сјутра ће са свештенством Свету службу Божију служити у манастиру Острогу, са почетком у 8 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру
  6. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за РИА „Новости“. — Недавно сте се срели с Папом римским и кардиналом Кохом. Како Католичка Црква реагује на поступке Цариграда према Украјини? Да ли се може рећи да се данас дијалог и сарадња с католицима одвијају успешније него с православном Цариградском патријаршијом? — Мислим да не би било исправно поредити питање односа међу православцима и тематику веза с инославним црквама, укључујући и Римокатоличку Цркву. Ипак су то различити нивои међусобних односа. Уверени смо у то да ситуацију која је настала у православном свету због антиканонских поступака Цариградске патријаршије саборним путем могу и треба да решавају управо Помесне Православне Цркве без икакве спољашње интервенције. Не сумњам да се и Ватикан придржава истог мишљења. Истовремено, нова ситуација у православном свету ће, наравно, имати одређеног утицаја на одвијање православно-католичког дијалога. Ради се о томе што ће због поступака Цариградске патријаршије Руска Православна Црква бити принуђена да обустави учествовање у раду Мешовите међународне комисије за богословски дијалог између Римокатоличке и Православне Цркве. О томе сам обавестио римског папу Фрању приликом сусрета који је одржан 19. октобра. Ипак, билатерални односи између Московске патријаршије и Римокатоличке Цркве ће се развијати и даље. На састанку смо, између осталог, говорили о сарадњи у области културе и у сфери размене студената. У разговору с Папом римским било је речи и о црквеној ситуацији у Украјини у целини. Упознао сам папу Фрању с одлукама нашег Синода које представљају реакцију на поступке Цариграда у смислу признавања лидера украјинског раскола и упада на нашу црквену територију. — Интернет је био преплављен публикацијама о томе да се спрема посета Папе римског Русији – с чим је то повезано по Вашем мишљењу? — Тема посете римског папе Фрање Русији се не налази на дневном реду билатералних односа Руске Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. Стиче се утисак да ово питање више занима новинаре него вернике. И у овом случају не говорим само о мишљењу деце Руске Православне Цркве међу којима има и оних који се прилично негативно односе према перспективи овакве посете. На пример, пре извесног времена Католичка Црква у Русији је изјавила да би папина посета земљи сад била преурањена. — Како се решава проблем духовне бриге о православним верницима који говоре руски, а раније су одлазили у парохије Цариградске патријаршије у Турској и Грчкој, као и ходочасника на Атон? Како се уопште на обичне људе одразио раскид евхаристијског општења између Руске и Цариградске Цркве? — За огромну већину наших верника прекид евхаристијског општења с Цариградом није повезан ни са каквом практичном применом у животу: они ће наставити да одлазе у храмове Московске патријаршије у Русији и другим земљама као и пре, и причешћиваће се као што су се причешћивали. А за духовну децу Руске Православне Цркве која привремено или стално живе у Турској, као и на Криту, Родосу и на неким другим грчким острвима која спадају у канонску територију Цариградске патријаршије питање духовног руковођења је врло болно. Тренутно покушавамо да пронађемо начин за решавање овог проблема. Што се тиче православних верника који говоре руски, а који живе у САД и Западној Европи и који су се причешћивали у парохијама Цариградске патријаршије због тога што су им територијално близу, они ће моћи да одлазе у храмове Руске Православне Цркве или других Помесних Цркава у овим земљама. Још једна тема је ходочашће на Атон. Као што је познато, обитељи ове „монашке републике“ у Грчкој налазе се у јурисдикцији Цариградске патријаршије. Наши ходочасници могу да посете Свету Гору, да обиђу храмове, да разговарају са сабраћом обитељи и да целивају светиње, али не треба тамо да учествују у Тајнама, између осталог, да се исповедају и причешћују. Онај ко жели да благочестиво обиђе светиње не треба да заборави на наше древне обитељи као што су Валаамски и Соловјецки манастир који се понекад називају Северни Атон, као ни Свето-Тројичку Сергијеву лавру, Успењску Кијевопечерску лавру, где може не само да види лепе храмове и да се упозна с монашким животом, већ и да учествује у богослужењима и да се причести Светим Христовим Тајнама. — Како бисте прокоментарисали недавну изјаву Патријарха цариградског Вартоломеја о томе да он „украјински црквени проблем решава на основу права која су му по канонима дата на светим саборима“ и да „без обзира да ли се то нашој браћи Русима свиђа или не свиђа, она ће касније прихватити одлуку коју донесе Цариградска патријаршија, зато што немају избора“? — Претензије на извесне „канонске привилегије Патријарха цариградског да прима апелације архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава“ на које се позива патријарх Вартоломеј у покушају да оправда упад на канонску територију наше Цркве који противречи црквеним одредбама, нису основане. Ова тема је врло детаљно размотрена у изјави Светог синода Руске Православне Цркве која је усвојена 15. октобра. У документу се истиче да се таква позивања демантују праксом одлука Светих Васељенских и Помесних Сабора и тумачењима угледних канониста из византијског и новијег времена. „Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука појединих Помесних Православних Цркава само је једна од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом,“ – каже се у документу. Покушаји Патријарха цариградског да присвоји статус „православног Папе римског“ који би могао да диктира своју вољу у питањима црквених односа и да се меша у послове других Помесних Цркава на њиховој територији представља кршење вишевековне канонске традиције на којој се гради црквени живот. Ми се с тим никад нећемо сложити. Против амбиција Цариградске патријаршије које воде ка уништавању саборног принципа у животу Цркве говоре и представници других Помесних Православних Цркава. Како је ових дана истакао Његова Светост патријарх господин Кирил, „данас став Руске Православне Цркве која је престала да помиње Патријарха цариградског нема везе само с односима двеју патријаршија, ради се о самој природи Православне Цркве“. — Потпуна и званична титула поглавара такозване „Кијевске патријаршије“ Филарета након последњег синода ове структуре садржи називе двеју лаври канонске Украјинске Православне Цркве и гласи: „Свјатејши и Блажењејши (име) архиепископ и митрополит Кијева – мајке руских градова, галички, патријарх целе Русије-Украјине, Свето-Успењске Кијевопечерске и Почајевске лавре, свештеноархимандрит“. Шта то значи и каква се опасност ту крије? Како бисте уопште могли да окарактеришете Филарета као личност? — О личности овог човека најбоље говоре његова дела – изазивање раскола, кршење заклетве која је дата на Сабору, одобравање насилног освајања храмова, апели који ремете верски мир у земљи итд. Ако у оваквој светлости разматрамо најновије одлуке „синода“ расколничке структуре на чијем челу се налази Филарет Денисенко, можемо видети да „Кијевска патријаршија“ претендује на то да од канонске Украјинске Православне Цркве одузме велике светиње ове земље – Кијевопечерску и Почајевску лавру. Само је питање: шта ће радити с овим познатим монашким обитељима? Расколници у целој земљи немају толико монаха колико има само у Кијевопечерској лаври. Чиме се у том случају руководе расколници који желе да одузму ове манастире који су светиња за милионе људи, који се чувају, а често и рестаурирају захваљујући верницима канонске Цркве? Да ли је то само жеља да добију неку „некретнину“? — Да ли постоји велика опасност од тога да ће, у случају да канонска Украјинска Православна Црква буде имала чврст став, расколници уз помоћ егзарха Цариграда и украјинске власти одузети лавре и друге историјске споменике, обитељи и храмове? Каква се реакција верника и клира канонске УПЦ може очекивати? — Не бих желео да мислим да ће се догађаји развијати по катастрофалном сценарију. Ипак, изјаве представника украјинске власти који врше „попис“ храмова, који се налазе својини Украјинске Православне Цркве, и који предлажу насилну промену њеног имена, игноришући чињенице насиља према њеним верницима, који покрећу дискриминационе законодавне иницијативе и предлажу да јој се одузме низ црквених објеката у корист некакве нове „аутокефалне“ структуре не остављају нам много наде у то да ће се обистинити речи председника Украјине Петра Порошенка који је изјавио да неће бити никакве прерасподеле црквене имовине. У сваком случају, не можемо да не видимо да даљи упади световне стихије у црквени живот који су повезани са жељом власти у земљи да зарад својих политичких циљева оствари „аутокефалност“ воде само ка ескалацији напетости и ни на који начин не помажу у превазилажењу дубоких подела од којих пати украјинско друштво. Нажалост, положај у којем се данас налази Украјинска Православна Црква све више подсећа на оно што су верници преживели у совјетско време: притисак власти, опасност од губитка храмова, напади и понижења од стране антицрквено настројених снага. — Да ли је могуће да ће одлука о томосу за Украјину бити донета већ на наредном Синоду Цариградске Цркве у новембру? Или пре тога треба да буде одржана такозвана оснивачка скупштина украјинске „аутокефалне цркве“? — Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања „аутокефалне“ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка. — Каква опасност прети православном свету и хришћанству на планети услед раскола? — Раскол који прети да ће се претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља може се одразити и на живот заједнице Православних Цркава, као и на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас. Савремено друштво се великом брзином дехришћанизује. Оно доводи у питање установе за које се раније чинило да су непоколебљиве, а то су породица, морал и традиционални живот. На Блиском истоку хришћани трпе прогоне, као и у земљама западне културе која је наизглед формирана у оквиру хришћанске цивилизације, људи који верују у Христа често бивају подвргнути ограничењима и притисцима. Све ово од нас захтева заједничку реакцију, заједничко сведочанство које се подрива поступцима Цариграда, који разара православно јединство. — Да ли се опасни процес раздвајања у православном свету реално може зауставити или то више није могуће? Која је то „тачка после које нема више повратка“? — Пут за превазилажење подела постоји – треба се само вратити јединству, а то значи да се не треба солидарисати с делатницима раскола, да треба чувати саборно јединство Цркве и да ниједна Црква не треба да покушава да присвоји већа права од других, не треба да упада на територију других Помесних Цркава. Надајмо се томе и молимо се за то. Извор: Православие.ру View full Странице
  7. Међу многобројним признатим и угледним ствараоцима Владета Јеротић представљао је заиста ретку и необичну појаву. У њему су се складно и плодно прожимали душеван и религиозан човек, хришћанин и мислилац, психолог и теолог. Био је чврстог уверења, и доживљајног и сазнајног да, како у овом тако и у оном свету, само дела љубави остају и тиме се водио у свом животу и раду. Ова емисија посвећена је сећању на његов лик и изузетан допринос у просвећивању и крепљењу народа, уз коментаре његових блиских сарадника и пријатеља: митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, Александра Гајшека, Александре Нинковић-Ташић и проф. др Исидора Граорца. Нека у наручју Божје вечне љубави нађе покоја његова племенита душа! Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  8. Ако припадате генерацији која је пре 30-ак година устајала ноћу у "глуво доба" да гледа телевизијски програм, онда је ово филм за вас. Наравно, тада није постојaла "ТВ Палма" (Палма у 2), него је на Трећем каналу београдске телевизије, а и код срећника који су имали "сателитску" телевизију, у та доба, негде око 2 сата започињало емитовање утакмица НБА лиге. Па су се онда оне битније снимале, па се то преснимавало, делило и гледало на кућним видео плејерима и рикордерима ("Тата братее, о чему ти!?", пита ме старији син не могавши да скапира шта је то "видео плејер/рикоредер") Ово је филм о момцима који су променили перцепцију кошарке на глобалном нивоу. Након онога што су они учинили, наша југословенска кошарка, али и светска више нису биле исте. Ово је прича о момцима, тада дечацима који су постали светски јуниорски прваци у игри "у којој се повећа поморанџа убацује у пробушене корпе за кукуруз". Сваки од њих појединачно у тимовима за које су играли и овако у репрезентацији, било СФРЈ, било држава које су настале њеним распадом, ОСВОЈИЛИ СУ У КОШАРЦИ СВЕ ШТО СЕ ОСВОЈИТУ МОЖЕ НА СВИМ НИВОИМА. Локалном, регионалном, европском, олимпијском и светском нивоу. То су момци, који су били узор и нама тада клинцима док смо се "ломатали" по спортским теренима и дрндали наранџасти "Тигар". То су били: Зоран КАЛПИЋ, Лука ПАВИЋЕВИЋ, Небојша ИЛИЋ, Тони КУКОЧ, Мирослав ПЕЦАРСКИ, Теоман АЛИБЕГОВИЋ, Александар ЂОРЂЕВИЋ, Самир АВДИЋ, Владе ДИВАЦ, Раденко ДОБРАШ, Дино РАЂА и Славиша КОПРИВИЦА. А све их водио и у овој филмској причи приказано на који начин, "најпознатији Пироћанац на свету", Светозар Кари ПЕШИЋ. Заправо, из филма се може сазнати да је селектирање за "Бормио 1987" где су ови, тада клинци, крочили на "врх света" у ствари започело три године раније, где је ове момке "одабрао" Русмир Халиловић, човек којег је још почетком 80-их Боша Тањевић поставио на место селектора и тренера јуниорске репрезентације Југославије. Човек који је имао праксу да када ови дечаци оду на летњи распуст (пошто су сви, је ли, били ђаци), "покупи" их "на авион" и одведе у САД по месец дана где они играју "колеџ лиге" са Америма и тако се кале. Халиловић је практично "измислио" све ове горе поменуте, али и легендарног Дражена Петровића, па касније и Здовца, Цвјетићанина, Тарлаћа, Паспаља,... А онда КСЈ доноси одлуку да Кари преузме репрезентацију од Халиловића да би је посебно спремао за "Бормио", а Русмир наставља даљи "скаутинг". И ту почиње прича филма и нећу много "спојловати" јер ће можда некога ове препоруке и нагнати да погледа ово дело. У сат времена овог документарца и кроз разговоре са свим актерима ћемо сазнати и како су путовали сточним вагоном до Пирота, јер у међународном возу није било места "за тамо неке клинце". И како их је Кари Пешић "затворио" у хотел "Тигар" изнад Пирота где у кругу од 15 км нема живе душе. Само тај планинарски дом (данас је хотел) и кошаркашки терен окружен столетном шумом. И тренинзи три пута дневно. Видећемо и како је проф. др Миливоје Каралејић смислио читав апарат физичких вежби који је заувек променио мишљење да је за кошарку потребан само таленат тј. "техника". Истина, његови радови су касније створили кошаркаше са физичком диспозицијом сумо-рвача као што је Шекил О`Нил, али је човек добро уочио да кошарку више не могу играти мршави младићи длакавих ногу попут чачкалица са 30 кила "живе ваге" које обориш како "дунеш". Видећемо да су Кукоч и Дивац по том питању били најкритичнији. Довољно је рећи да је Дивац могао да уради само 1, и словима - један трбушњак и то неисправан-када устаје из кревета. Једноставно није практично имао развијене потпорне мишиће, нити је ико до тада у клубовима и репрезентацији полагао много пажње на то. Па доживљаји из Пирота и околине, па прелазак у Сарајево и наставак припрема на Игману, где се и дешава тих чувених 250 степеника, заправо, заборавио сам сад, али ваљда на Малом пољу су оне олимпијске скакаонице на Игману. (Велико поље је ваљда био биатлон и остале нордијске дисциплине током ЗОИ `84). И сад од подножја скакаонице до врха, наравно има жичара, али постоје и помоћне степенице, које је после Самир Авдић (и Дино Рађа) пребројао. И било их је тачно 250 постављених под углом падине од 37 степени. И сви дечаци су морали да изведу три серије узбрдо низбрдо. Каже лекар у филму да је мислио да када је уморан легао му у крило, Кукоч умро. И на крају одлазак у Бормио, сва та атмосфера; па новинар италијанске "Газете делоспорт" који их је након групног окршаја са Америма (а за САД су рецимо играли тада клинци, а касније такође велики играчи Кевин Причард, Гери Пејтон, Лари Џонсон, Двејн Шнициус, Стејси Огмон,... Предводио их чувени Лери Браун), назвао наше момке "белим Харлемовцима". У тој утакмици је Тони Кукоч убацио Америма 11 "тројки" из 12 покушаја. Па како су "млели" све редом - и на крају Амере опет, у финалу. Како су Италијани у дворани скандирали "Плави, плави"... Након овог фијаска, Амери за међународна такмичења, ОИ и СП од тада до данас праве "дримтимове". Чућете и од наших момака мишљења да ли би "узели меру дримтиму" да се земља није распала. Рађа рецимо мисли да не би у Барселони, али у Атланти `96., на њиховом терену би их "поцепали"... Како год било, топла препорука за гледање. Можда ће понеки критичар рећи да је ово на неки начин и југоносталгичан филм; пре бих рекао да је "људоносталгичан", јер што рече један од момака, Теоман Алибеговић: "Моја дјеца не знају ко је Тито и шта је то Југославија била. Али знају и за Салета (Ђорђевић) и Кукија (Кукоч) и Дикија (Дивац). И ми смо неколико година живјели као породица где није било битно да ли си православан, римокатолик или муслиман, односно Србин, Хрват, Босанац, Македонац,... Битно је да си кошаркаш и да си човјек..."
  9. У петак, 26. јануара 2018. године, у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка и Центра за културу Градац одржана је трибина Само дела љубави остају у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светог Саве су прославили у манастиру Студеници. Након свете Литургије игуман студенички архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу Стефан Намања у Студеници где су са децом, директором школе г. Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у ломљењу славског колача. Гости су се обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. О значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле годоврила је гђа Нинковић Ташић, док се г. Гајшек обратио присутнима ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање г. Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“, који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: Епархија жичка Епархијске вести
  10. У петак, 26. јануара 2018. године, у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка и Центра за културу Градац одржана је трибина Само дела љубави остају у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светог Саве су прославили у манастиру Студеници. Након свете Литургије игуман студенички архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу Стефан Намања у Студеници где су са децом, директором школе г. Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у ломљењу славског колача. Гости су се обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. О значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле годоврила је гђа Нинковић Ташић, док се г. Гајшек обратио присутнима ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање г. Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“, који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: Епархија жичка Епархијске вести View full Странице
  11. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру
  12. У периоду после украјинског државног преврата из 2014. године посланици обласне скупштине Тернопоља су више пута покретали тему одузимања Почајевске лавре од Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и предају те светиње и целог њеног поседа регионалном музеју. Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим). – Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата? – Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13). Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала. – Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати. – На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову. У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење. Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја… – Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова. – То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога. – Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје? – Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа. Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца… – Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини… – Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама… – Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини? – Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет. – Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали? – Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света. С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим) разговарао Сергеј Герук Са руског Александар Ђокић Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...