Претражи Живе Речи Утехе

БЕЛЕШКА О ПРЕВЕДЕНИМ ТЕКСТОВИМА Шест песама у прози Оскара Вајлда (оригинални називи: The Artist, The Doer of God, The Disciple, The Master, The House of Judgment, The Teacher of Wisdom) објављене су у часопису Fortnightly Review, јула 1894. године. Илустроване су цртежима пишчевог пријатеља, илустратора, костимографа, сценографа и типографа Чарлса Рикета (Charles Rickett, 1866–1931). Први пут су се појавиле у окви­ру Сабраних дела Оскара Вајлда: The complete works of Oscar Wilde, vol. I, Poems and poems in prose, ed. by Bobby Fong and Karl Beckson, Oxford University Press, Oxford 2000. Оне су засноване на библијској параболи и библијском версету, његовом тону и мелодиозности, као и на употреби форме главних и помоћних глагола специфичној за библијски стих (abideth, endureth, hath...). Текстови поседују висок степен артизма, ритмичких и тропичних фигурација и понављања, компактне су структуре и балансираног интензитета. Андре Жид тврди да му их је Оскар Вајлд причао при сусретима и назива их причама, а Црњански наводи превод једне песме као пример Вајлдовог умећа, назвавши је приповетком. Оба ова писца наглашавају да је своја најбоља дела британски аутор препричавао у друштву, па се може и претпоставити да су његове песме у прози многи нај­пре чули као приче, пре него што су 1894. године биле објављене. Мотиви које Вајлд обрађује су кључни проблеми хришћанства (теме греха, покајања, опроста, Христове мудрости и његовог по­ новног доласка, Последњег суда, страдања и пролазности). С обзиром на то да је Оскар Вајлд припадао Естетичком покрету и држао предавања у САД о естетизму, извесно је да су проблеми лепоте, њеног трајања и пролазности трајно заокупљали овог аутора, те да им се он посветио и у другим својим делима, посебно потресно у исповедној лирској прози De profundis. Тако су естетизам и религиозност два стуба Вајлдовог стваралаштва, као и две референтне тачке у изучавању и тумачењу преведених песама у прози. Његови ставови о естетици и религији међусобно се преплићу и развој сваке од ових идеја утицао је на развој оне друге. Заједнички именитељ у разматрању ових појмова налазимо у ауторовом ставу да је лепота врховни императив и у уметности и у живљењу, као и у томе што је Христ означен код Вајлда као врховни уметник и један од првих романтичара пре појаве епохе романтизма. Релације између душе, лепоте и хришћанства он повезује тежњом за индивидуализмом, за који тврди да је основ уметности колико и религиозности. Превела с енглеског и белешку сачинила Милена Вранешевић ВАЈЛДОВЕ ПРИЧЕ: http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_5/06 Vajld.pdf