Претражи Живе Речи Утехе

И ове вечери улице града под Румијом освештао је крсни ход. Након молебна који је служен у Саборном храму Светог Јована Владимира, вјерни народ је, предвођен јерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре, кренуо у литију уобичајеном трасом, од Саборног храма улицама Јована Томашевића и Владимира Роловића кроз центар до булевара и назад до храма. Отац Никола се хиљадама сабраних Барана обратио словом подршке и љубави: “Часни оци, браћо и саслужитељи, драги Барани, драга дјецо, помаже Бог! Нека је срећан и благословен почетак Великог и Часнога поста. Налазимо се у првој недјељи тог најдивнијег богослужбеног периода у току године када се од нас очекују и највећи плодови. И заиста вријеме Часнога поста је вријеме када човјек треба да се врати у ону нулту тачку, тачку небића, одакле се најбоље види сва ништавност, смртност, пропадљивост и пролазност и човјека и свијета који нас окружује. Али из те нулте тачке, тачке небића и ништавила најсјајније се види безобални океан љубави Божје из које Бог ствара човјека по својој слици. Из те тачке небића обасјани том љубављу и том свјетлошћу, ми као у огледалу гледамо све вјекове који су прохујали до дана данашњега. Из те тачке небића, ми гледамо и сагледавамо наше благочестиве цареве, ктиторе, градитеље светих храмова. У њима сагледавамо и све наше славне претке и светитеље, од Светога Јована Владимира па и прије њега, од Христових времена па до Светог Симеона Мироточивог, Светога Саве до данашњих дана, од Светога Петра Цетињског, Василија Острошког до нових светитеља који се откривају у ове наше дане. Из те нулте тачке ништавила, најбоље човјек може да види и себе и своју породицу и своје савременике и свијет који га окружује и своју државу. Из те нулте тачке небића ми гледамо и ове догађаје и у њима нам се открива сва љепота и сва тајна и сва сила Божја која се пројавила у ове наше дане. Мислили смо да се градитељски подухват нашег Митрополита и времена у коме он предстоји Црквом у Митрополији црногорско-приморској привео крају, а онда је Бог попустио искушење и пред нас се појавила најљепша и најдивнија грађевина, а то сте ви! Пројава свих ваших лица, ваше вјере, ваше љубави није ништа друго него свједочанство да су храмови, сви који су до дана данашњега грађени и ови који су грађени у ово наше вријеме, грађени у славу Божју и зато ми сагледавајући себе и Цркву нашу из те нулте тачке, видимо и велико страдање наше Цркве послије Другог свјетског рата, видимо пустош и видимо десетак свештеника који чувају да се кандило вјере не угаси у Црној Гори. Из те нулте тачке ми се дивимо тим свештеницима који су опстајали у најтежим временима, а ја ћу само навести два примјера која сам лично чуо од проте Радојице Божовића, који ми је причао када је негдје седамдесетих година отишао код једног човјека који је био на некој функцији да му помогне да обнови мало цркву, да је закрпи да не прокишњава, он му је рекао: „Дођи, попе, сједи, попиј, не да ти нећу дати, него бих ја волио да је срушимо.“ Такво је било вријеме. И још једну причу, коју ми је испричао прото Момо Раичевић када је истих тих година служио у Подгорици у храму Светога Ђорђа. Дође на недјељну литургију и почне возгласом „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, окрене се и види сабласно празну цркву. Каже, прота Момо: „Окренем се и ухватим се за часну трпезу и почнем да плачем.“ И заиста, нема ништа тужније за свештеника него да служи у празном храму. И управо гледајући ту њихову вјеру, ту њихову љубав и ту ревност за Дом Господњи, доласком нашег Митрополита, разгрнуо се тај пепео и из тог жара њихове вјере, израсли смо ми овдашњи свештеници. Из те нулте тачке ништавила, ми сагледавамо и нашу државу. И схватамо да они људи који не почињу да гледају себе и свијет око себе из те тачке ништавила и пролазности, него из своје сујете, гордости и властољубља, они у овим нашим молитвеним ходовима могу само да виде себе и зато виде рушитеље државе. То су двије тачке из које може човјек да сагледа себе. То су двије крајности у којима се одвија сва драма човјекова, да ли ћемо себе гледати из те тачке ништавила, загледани у Христа Бога и њиме мјерити све, и себе и своју породицу, и своју Цркву, и прошлост и садашњост и будућност, или ћемо мјерити све собом. Ако собом мјеримо све, онда су сва наша дјела ништавна и пролазна, а ако мјеримо Христом, наш живот и наша дјела остају вјечна. И само оно што је Христом измјерено, Њиме заквашено и Њиме освештано, оно траје вјечно. Зато смо ми данас у Црној Гори једини борци за вјечну Црну Гору. Ово је период када још интензивније треба да праштамо једни другима, да праштамо и нашим непријатељима и заиста Бог допушта да ове литије трају да би се и ми у њима у умивали и исправљали и постали све свјетлији и све бољи. Зато и ми и са овог мјеста, из дубине свога срца, говоримо и свједочимо и пред Богом и пред људима да никога не мрзимо и да све позивамо на покајање и на праштање и да се сви сјединимо, не у нашим разликама и нашим разним идеологијама и погледима на свијет, него да се сви саберемо око Онога Који нас је све из небића, из те тачке ништавила провео и произвео у биће. Једино око Њега сабрани, ми можемо градити праву и истинску будућност и зато су ове литије управо велики благослов Божји, дар Божји за сваки град, за сваког човјека, за сваку породицу и за цијелу нашу државу и за цијели наш род. Зато не могу да схватим да данас у Црној Гори може неко да се оглуши о клетву Светога Петра Цетињскога или Светога Василија Острошкога, да може нечија рука у исто вријеме да препише имовину коју је нека породица оставила за покој свога сина, брата, мајке, оца, а у исто вријеме да грли своје дијете и своје унуче. У томе је трагедија и зато се надамо у Бога да неће Господ дозволити да се на томе гради наша будућност, него да ће нас благословити као што нас је благословио и сачувао много пута до сада. И зато је важно да ове литије никад не престану, зато је важно да се оне не смањују јер, што нас више има, иако није важан број, умножава се наша љубав и умножава се милост пред Богом. И зато ми и са ове вечерашње барске литије, шаљемо поруку мира, љубави и поруку да иако смо створени из небића и ако се својим умом и својим срцем враћамо у то небиће да је ипак Бог за нас одредио живот вјечни и непролазни и да као људи, ако имамо људског достојанства, морамо стојати часно и достојанствено пред Богом, пред својим прецима и пред својим потомцима. Нека би Господ дао да сви православни хришћани запосте овај пост, да се умножи наш подвиг, да се умножи молитва и да се умножи свака наша врлина јер то је наше једино оружје. Ми другога оружја немамо и нећемо да имамо и нити нам треба. Јер нам се Господ у Цркви Божјој открива и дарује као свеоружје Божје. Кад се Њиме причешћујемо, ми примамо сву вјечност, примамо не само Христа Бога, него и Оца Небескога и Духа Светога и зато се открива да човјек није само створен по лику и по слици Божјој, него да је створен и призван да буде и прилика Божја. Нека би Господ дао да кроз ове литије умивени у благодатни дар покајања, испуњени праштањем, братољубљем и богољубљем, и ми достигнемо мјеру и висину раста Христовога, како бисмо били достојни светиње коју бранимо јер ми знамо да смо хришћани грешни и да имамо слабости, али ми не бранимо свој гријех, нити се њему клањамо, него чувамо хришћанство и вјеру православну и Цркву која је света и непорочна. Нека би Господ примио овај наш мали труд и ово велико одрицање јер наш излазак на улице је нова исповијест Христа Бога, Њега као Бога љубави, Бога који даје истину и правду, вјечну и непролазну и нека би вама и вашим породицама даровао здравља, љубави и вјере и свих плодова земаљских и небеских, а онима који су кренули на све начине, не бирајући средства да ураде оно што никад никоме није пошло за руком, а то је да униште Цркву, коју ни врата паклена нијесу могла, не могу и неће моћи надвладати, нека Господ отвори очи ума и очи срца њихових и да се у њиховим срцима умјесто мржње, богомржње, христомржње и братомржње зацари вјечна и божанска љубав. Због свега тога, поручујемо и кажемо: Не дамо светиње!” Извор: Митрополија црногорско-приморска