Претражи Живе Речи Утехе

-Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Мученици су украс Цркве Христове- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у четвртак 17. фебруара 2022. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, јануарско-фебруарског 383. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Ако погледамо Црквени календар, месецослов, видећемо да у току једне богослужбене године међу споменима светих угодника Божјих, највише савршавамо спомене на свете славне и добропобедне мученике који су прави украс Цркве. Људски живот је највећи дар, а та највећа драгоценост се употпуњује активним литургијским и свеколиким хришћанским животом. Ми хришћани се два пута рађамо, једном телесно, а други пут се рађамо Водом и Духом у светој Тајни просветљења (крштења), ту свету Тајну запечаћујемо светом Тајном миропомазања, печатом дара Духа Светога, а све крунишемо светом Литургијом. На тај начин већ наши први кораци у Цркви јесу активни динамизам, јер у Цркви не постоји стастичност и пасивност. У наведеним Тајнама и првим корацима хришћанскога живота открива нам се начин сагледавања хришћанскога живота. У Тајни крштења ми се сараспињемо Христу и саваскрсавамо са Њим. Велики Његош вели да је Крст носити нама суђено, и целокупан хришћански живот је ношење Крста, ход оним путем којим је ходио сам Спаситељ, а којим су затим ходили и Његови апостоли", истакао је у уводу разговора катихета Бранислав Илић. Говорећи о значају светих славних и добропобедних мученика, гост Миланке Тешовић је рекао: Реч мученик μαρτυρ - мартир, значи сведок, односно онај који је спреман да све оно што говори, да све оно у шта непоколебљиво верује, потврђује спремношћу да живот свој положи за Господа. Мучеништво никада није безумно дело, нити је било ко од светих мученика ишао на страдање на силу, већ уз правилно расуђивање одређеног момента. На наведене речи, катихета Бранислав Илић је додао да је хришћански живот неодвојив од неког вида мучеништва, јер мучеништво није само сагледано као телесно страдање, већ постоји и мучеништво савешћу и мучеништво вољом. "Први храмови и прва богослужбена места сабрања устројавана су на месту мученичког страдања, односно на месту где су били сахрањени свети мученици. Тај етос и ту свештену и благословену праксу имамо до данас сачувану, јер се у једном свештеном платну које називамо άντιμίνσιον - Антиминс, ушивају мошти светих мученика. Поред тога, приликом троносања или освећења храма, у руб или у стуб Часне Трпезе (Жртвеника), полажу се честице светих мученика, што је само органски наставак оне првобитне праксе када су се богослужбена места устројавала на местима погреба светих мученика. Наведене истине сведоче како Црква поштује свете мученике, а химнографија мученичних празника указује да су приликом страдања мученици били загледани у Христа, знајући да је овај живот само сенка и сан јер је пролазан, а да њих чека венац вечности", нагласио је катихета Бранислав говорећи о богослужбеном величању и прослављању празника. У закључном делу разговора Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић говорили су о значају Верске наставе која свој темељ, извор и круну налази у свештеном богослужењу. На самом крају катихета Бранислав је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм, указујући на значај припремних недеља Великог поста које за нас представљају један вид духовног поста који нас поступно уводи у тајну свете и Велике Четрдесетнице, тог најсвештенијег периода у току једне богослужбене године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска