Претражи Живе Речи Утехе

[вињете Стаматис Склирис]. - 2. допуњено изд. - Београд : Партенон : Академија СПЦ за уметности и консервацију ; Пожаревац : Одбор за просвету и културу Епархије браничевске, 2019 (Петровац на Млави : Стојадиновић). - 225 стр. : илустр. ; 21 cm, ISBN 978-86-7157-837-0 (Партенон) ,,У основи, овај аутор промишља феномене васколиког света, од оне првотне свете искре засјале у оку Сазданчевом, од Великог праска до данашњих техничких и технолошких остварења, физике и медицине на једној страни, и теолошких принципа у значењима космичке Литургије, на другој у којој препознајемо Другог, односно Бога... У овим својеврсним огледима откривамо одлике својствене аналитику надасве медитативном, који свет сагледава у себи, толико и около себе, никако не губећи повезаност с Богом и љубав Христову ,,према човеку која је откривена у тајни Цркве и Евхаристије “... У том мисаоном кругу посебну пажњу заслужују размишљања: О слободи, О личности, О индивидуи, О трајању, О победи над светом... На известан начин ови огледи одражавају богословску ерудицију овог времена, не занемарујући светоотачко наслеђе првих проповедника и мислилаца, међу којима су на видном месту мисли кападокијских отаца: Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Григорија Ниског. Ту мисаоност су богатили: Симеон Нови Богослов, Св. Максим Исповедник (највише цитиран у овој књизи)... Аутор Александар Михаиловић не крије изворнике, већ их отвара изнутра, да би аутентични гласови исказали најбитнији део есхатолошке тајне, у којој је ,,Христос, савршени Бог и савршени Богочовек, центар космоса, разлог његовог стварања“... Такође, у овим огледима налазимо одјеке и одсјаје из дела Св. Владике Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, једног од најученијих српских духовника. Коначно, Александар Михаиловић у центар својих разматрања ставља човека обележеног благодатним Божијим знаком, казујући нам истовремено у којој мери и под којим условима ,, у XXI век православље улази са антропологијом слободе, космологијом есхатолошког преображаја, заједницом евхаристијске Христологије, теологијом о Светој Тројици, као и са двехиљадугодишњим искуством мученичког истрајавања и континуитета“. (Из предговора првом издању Радомира Андрића, књижевника). Друго издање књиге Иза одшкринутих врата, доноси нам измење текстове о Достојевском, Упанишадама, као и две нове песме. У поглављу ,,Макар нешто о Достојевском“ аутор се бави промишљањима о односу Достојевског према: Христу, Човеку, Деци, Слободи, Болести и многим другим питањима чији одговори код аутора узрокују ,,праве буре и озарења“, које су га утврђивале у Христу. За свештеника Александра Михаиловића Достојевски је неприкосновени весник Божије поруке о човеку. Продужетак Христовог страдања Достојевски види у страдању деце, која проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе ,,руског“ Христа, најпре Европи а потом и читавом свету. Његова вера у Христа који ће спасити свет јер поштује слободу, и не присиљава на слободу већ љубављу и слободом грли човека, заокупила је пажњу аутора ових редова од ране младости. У поглавље ,,Осврт на Упанишаде“, аутор образлаже ставове у Упанишадама који се тичу: узрока стварања свега, идентитета, суштине свега, карме и реинкарнације, а који често садрже низ противуречности. На овим и сличним примерима протојереј Александар Михаиловић, уочава разлике између јасног, прецизног и личног приступа хришћанске идеје о ставарњу и нејасне, двосмислене те помало безличне индијске космогоније, што је по аутору разумљиво и у томе он види вапај за смислом и достијанством људског постојања. ,,Моје асоцијације су следеће: Ови појмови су неодређени, недоречени, безлични, апстрактни. Настали су у једној дубоко мисаоној култури чији су мудраци, без Откривења, својом сопственом мишљу достигли врхунац. Мисао из саме себе не може доћи до Бога нити до спознаје саме суштине света. Потребно је Откровење. Зашто се Бог није тада открио у Индији и да ли је уопште покушавао – не знамо? О Карми аутор између осталог каже: ,,Карма је безлична, неумитна сила, нужност, предодређење. Тако нешто обезличава достојанство човека којег је створио Бог са циљем да буде личност, мали бог ослобођен нужности... Реинкарнација је неприхватљива због Христове Личности и Васкрсења, због прожимања линеарног тока времена и Есхатона, због непоновљивости стварања и уникатног достојанства човекове личности, начињене од душе са сопственим телом, које након смрти треба да васкрсне спојено са њом и да у заједници са Христом постане јединствено, непоновљиво, бесмртно и непропадљиво.“ Јелена Ћеранић Извор: Српска Православна Црква