Претражи Живе Речи Утехе

Извор:http://plusinfo.mk/mislenje/3647/bpc-odbi-majcinstvo-ne-dade-avtokefalija Прошле седмице ми се јавио новинар, кога сам упознао недавно (слободно ћу да га назовем пријатељем), и питао ме: да ли бисмо могли да снимимо изјаву о писму које је МПЦ упутила БПЦ, тражећи једнострано признавање самопроглашене аутокефалије? Са лакоћом сам му одговорио да бих најпре изазвао његово расуђивање , и продужио сам једноставним, савременом човеку, разумљивим језиком: да ли би се упустио у анализе и шта би изјавио, када би наша влада упутила писмо влади Р. Словачке у коме би тражила да Словачка једнострано прими Македонију у пуноправно чланство Европске уније и потом да заступа и промовише њено „чланство“ пред свим другим члановима уније? Одговорио ми је: рекао бих да у влади седе неозбиљни и неодговорни људи. Овом реченицом смо завршили наш разговор и поздравили се до следећег слушања. МПЦ је толико спустила свој ниво, да оно што је очигледно за политику, у односу на цркву представља удицу око које се десило истинско комешање. Не знам какав је онтолошки статус људи, који су бацили мамац „мајка-црква“, али се добија утисак да им је то изазвало вртоглавицу. Не само њима, већ и бројним аналитичарима и експертима који су се попели на рингишпил, догодило им се такво вртење пољане, тада су се испуниле речи Светислава Басаре који у књизи Јавана син Нахоров вели: „Ошамућени од вртоглавице, пропаст ће назвати прогресом!“ Теологија стрпљиво чека, да се заврши круг рингишпила. МПЦ желећи да привуче пажњу, изгубила је кредибилитет! Када конкретна област, на канонски начин, добија самосталност по питању организације свог деловања, тада се црквена катедра, од које је добила самосталност ословљава као црква-мајка. На вртешци се лицитирало са црква-мајка, али се јавна распродаја завршила покушајем да често понављана неистина постане стварсност. У стварности, Охридска архиепископија није имала цркву-мајку! Она није била осамостаљена од друге цркве, будући да је увек била аутономна у саставу Константинопољске патријаршије, а њена организација је успостављена императорским декретом из 1018. г., од Василија Другог Бугароубице. У православљу нема независних цркава! Можемо слободно рећи да су аутокефалне цркве и аутономне, тј. нису самодовољне цркве! Рекао сам и поновићу: нпр., уколико аутокефална СПЦ одузме чин свом епископу, он има право да се жали Константинопољској патријаршији, која сазива сабор епископа свих помесних цркава. Уколико се утврди да је дотичном епископу неправедно одузет чин, тада се СПЦ налаже да га прими и она је дужна да то учини. Православна црква функционише као једна породица, али, нажалост, МПЦ је предуго ван те породице, па тако нема појма шта се дешава унутра! БПЦ знајући да је немогуће једонстрано да да аутокефалију МПЦ, прихватила је да посредује код СПЦ и других цркава. Посредништво је добродошло! Оно је почело са архиепископом Христодулом који је 1998. године посредовао да почну преговори између МПЦ и СПЦ, а до сада, више пута конструктивно су посредовале Константинопољска патријаршија и РПЦ, упућијући МПЦ на дијалог са СПЦ и ПОА. Претпостављам, да јавност сагледава, да када један организам губи осећај равнотеже, увек постоје озбиљне, одговорне личности, које знају добронамерно да га освесте , да не изгуби тло под ногама. Запано и средњоевропски митрополит Антониј (који је и члан новоформиране комисије БПЦ за посредовање), умесно каже да се „десила хистерија у вези проблема МПЦ“. Он предочава да не може да се игнорише ПОА у Репиблици Македонији и позива македонске грађане да схвате да се процес признавања одвија кроз консензус, а не само од једне цркве (Монитор.бг, 24.11.2017) И др Борислав Цеков, професор компаративног уставног права и црквеног права у Софији, јавно је предочио да је проблем МПЦ искључиво црквено питање, које треба да се решава без сентименталности – којој мајци ће да припадне дете! Дете МПЦ, без сумње, по Цекову, „се изгубило од црквене јурисдикције СПЦ, јурисдикције коју признаје и БПЦ.“ Зато Цеков инсистира да се око овог питања „не прави политички метеж, будући да је БПЦ део саборне цркве, а не одељење бугарског министарства спољних послова“. (Фокус.бг, 22.11.2017). Код нас је једино Бранко Героски враћао свест зашамућенима, предочавајући да „ не треба да се буде експерт за црквена питања да би се схватило да БПЦ неће ући у раскол са православном црквом, прихватајући апел скопских очајника“, тј. да „МПЦ мора да се врати у литургијско јединство са СПЦ па потом да претендује на аутокефалност“. (Слободен печат, 23.11.2017). На крају, МПЦ треба да се запита да ли јој се врти у глави да ће можда православне цркве да се поведу за исказом официјелног историчара МПЦ, Јована Белчовског, који је за ТВ Алфа (20.11.2017) казао:“ Знате ли како смо добили аутокефалну цркву? Благодарећи покојном Крсти Црвенковском! Алал том човеку, нека му је лака црна земља. Једноставно у разговору са председником Титом, Крсте му је рекао – ми морамо најпре да отворимо академију и цркву да прогласимо за аутокефалну!“ View full Странице