Претражи Живе Речи Утехе

VLADIKA BAČKI OBRUKAO SPC Nemušta pravdanja bojkota carigradskog patrijarha Željka Jevtić 14.10.2019. 20:07 FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Sinod Srpske pravoslavne crkve bez ijednog valjanog razloga "lupio je šamar" prvoj među patrijaršijama - Carigradskoj. SPC je ušla u opasnu igru protiv nadmoćnijih od sebe samo jer je grupa vladika preuzela odlučivanje u Crkvi. Šta se događa? Prvi među patrijarsima, carigradski Vartolomej, organizovao je proslavu u čast Srpske crkve, njene autokefalnosti i hirotonije Svetog Save baš tamo gde se sve i dogodilo - u Nikeji, davne 1219. godine. Dvodnevna svečanost ovog vikenda posvećena SPC prošla je, međutim, bez SPC. Sinod Srpske crkve, u kojem su četvorica vladika i jedan član zamenik, krio je od "sopstvenih vladika", ali i vernika da poziv uopšte postoji. I to ne bilo koji poziv, već od patrijarha - koji odlučuje o autokefalnosti crkvi i koji je u nekoliko navrata štitio SPC. Poslednji primer je pre izvesnog vremena kada je poslao oštro pismo u Crnu Goru da tamošnja vlast ne preduzima radnje protiv Srpske crkve i da neće dobiti priznatu crkvu. Svečanost u čast SPC držana je, bukvalno rečeno, u toj istoj Crkvi u strogoj tajnosti iako su pismom patrijarha Vartolomeja pozvane sve vladike da dođu. I ne samo to - carigradskom patrijarhu na dva pozivna pisma vladike iz Sinoda nisu ni odgovorile kako dolikuje. "Blic" je, međutim, pre dva dana otkrio i objavio ovaj skandal u SPC i tajnu grupice srpskih vladika. Na to se oglasio jedan od članova Sinoda, pretpostavljamo u ime Sinoda, portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović). U izjavi za medije upitan o događaju vezanom za Carigradsku patrijaršiju i činjenicu da nijedan vladika nije otputovao jer nisu ni znali, episkop bački je izneo nekoliko navoda. Problem je, međutim, što ne odgovaraju sadržini zvaničnih dokumenata. Vladika bački Irinej na početku svoje izjave praktično priznaje pisanje "Blica" da je bilo pozivnog pisma patrijarha Vartolomeja, a da je neodlazak vladika - odluka Sinoda. Dalje nastavlja o razlozima i kaže: - Razloga su dva - praktične teškoće, tek je završena višednevna proslava u Žiči, Peći i Beogradu, pa carigradski poziv nije bilo moguće ni saopštiti arhijerejima pošto je stigao uoči naše proslave, kao i načelni razlozi... - navodi vladika bački. Međutim, "Blic" poseduje oba pozivna pisma patrijarha Vartolomeja. Prvo je upućeno 5. septembra, a drugo 25. septembra. Proslava u Žiči počela je 6. oktobra, dakle 12 dana kasnije od upućenog pisma iz Carigrada. Ako bismo čak i banalizovali problem - nijedno pismo, a posebno carigradskog patrijarha, ne putuje 12 dana. Vladikama, međutim, nije saopšteno ni za prvo pismo poslato mesec dana ranije. Drugi pokušaj vladike bačkog je navod o tome šta Srpska crkva slavi. Tako on kaže: "Naša Crkva ne proslavlja, naime, 800. godišnjicu hirotonije Svetog Save u episkopski čin, a na tu proslavu nas poziva Carigradska patrijaršija, nego proslavlja 800. godišnjicu autokefalnosti naše Crkve. Hirotonija Svetog Save je, prema našem shvatanju, samo deo ukupnog događaja koji proslavljamo". "Blic" poseduje pismo, koje je sa potpisom patrijarha srpskog Irineja, a koje je poslato svim patrijarsima kao poziv da prisustvuju jubileju SPC. "Blic" prenosi deo tog pisma: FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Ovim bratoljubivim pismom čast nam je obavestiti vas da se 2019. navršava osam vekova od kada je Sveti Sava hirotonisan i potvrđen za prvog arhiepiskopa srpskih i pomorskih zemalja u Nikeji... Ovaj goržestveni čin koji je venac hrišćanskog prosvetljenja srpskog naroda naša sveta Crkva će obeležiti u sabornom duhu sa predstojateljima namesnih pravoslavnih crkava...", navodi se u pismu SPC upućenom između ostalih i carigradskom patrijarhu, gde se poziva na našu proslavu u Srbiji. FOTO: PRIVATNA ARHIVA U pozivu sa potpisom patrijarha srpskog Irineja za obeležavanje jubileja SPC govori se o proslavi rukopoloženja Save Nemanjića Dakle u ovom pozivnom pismu srpskog patrijarha uopšte se ne pominje reč "autokefalija" nego proslava rukopoloženja Save Nemanjića. Tako se i patrijarh Vartolomej u svom obraćanju srpskom patrijarhu pozvao na sadržaj tog pisma - pozvao na proslavu onoga što i SPC slavi. Ukoliko se carigradskom patrijarhu "uzme za zlo" što je pozvao na "pogrešnu" proslavu, onda podjednako nije jasno ni kako je takav isti previd mogao da se dogodi onom koji sastavlja pisma u ime srpskog patrijarha. Takođe, i da Sinod dopusti da se takav previd "pošalje u beli svet". Međutim, igri reči ili samim događajima, za kojima je posegnuo vladika, jednostavno nema mesta. Opšte je poznato i bar za života sadašnjeg carigradskog patrijarha neupitno izjednačavanje vrednosti hirotonije i autokefalije. Carigradska patrijaršija nijednog trenutka u novijoj istoriji nije postavila pitanje autokefalnosti SPC. U Carigradu nije postavljeno pitanje, primera radi, da je autokefalija data u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca koja, međutim, više ne postoji. Ali zato jesu poslate jasne poruke i to u nekoliko navrata po pitanju Crne Gore i Makedonije, koje su u duhu očuvanja teritorije SPC. Vladika bački Irinej navodi za medije da ukoliko neko od vladika i ode, "to će biti nezvanično, odnosno u svoje lično ime". Međutim, u oba pozivna pisma patrijarh Vartolomej zove patrijarha i odreda sve episkope, tako da ne bi bilo ni prirodno da je svakom episkopu slao posebno poziv. Odnos sa drugim patrijaršijama u SPC, a posebno bojkot prvog patrijarha, nije nikada bio u ovoj meri stvar jednog čoveka pa čak ni samo Sinoda, a da je Sabor sveden na one koji treba da "upale sveće". Bojkot prve među patrijaršijama ne sme biti odluka u kojoj ne učestvuje Sabor. Inače, pisma koja je poslao carigradski patrijarh sročena su u lepom i iskreno bratskom tonu. U njima je izraženo veliko poštovanje prema SPC, kojoj je na kraju Carigradska patrijaršija i ukazala čast proslavom, što do sada nije činila drugim crkvama. Narodski rečeno, kulturno je bilo odgovoriti na tu ljubaznost i čast. Mitropoliti Carigradske patrijaršije bili u Nikeji Bez SPC tokom vikenda u sklopu obeležavanja jubileja 800 godina autokefalnosti Srpske crkve, u subotu su jerarsi i sveštenstvo Vaseljenskog trona posetili drevni grad Nikeju (Iznik). Poklonici su u Nikeju stigli u podne gde su obišli ostatke hrama Uspenja Presvete Bogorodice u kome je, po mišljenju nekih istoričara kao i Sv. Justina Popovića, 19. avgusta 1219. rukopoložen Sveti Sava za episkopa. FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA Patrijarsi Vartolomej i Irinej uputili su pozive za svečanosti u bratskom tonu U ovoj pokloničkoj poseti učestvovali su sedmorica mitropolita Carigradske patrijaršije. Liturgijom je juče načalstvovao patrijarh Vartolomej. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Prevod pisma iz Carigrada Prvo podvučeno: svedoči da je patrijarh Vartolomej prvo pismo poslao 5. septembra Drugo podvučeno: radi većeg učešća Srpske crkve pomera datum na 12-13. oktobar Treće podvučeno: poziva svakog arhijereja pojedinačno Četvrto podvučeno: datum ovog drugog pisma je 25. septembar Drugi pasus: "Kao nastavak naših bratskih patrijaraških pisama od 5. septembra ove godine, želimo ovim pismom da obznanimo Vašem ljubljenom Blaženstvu da, želeći veće bratsko učešće svetih arhijereja i klirika Vaše vozljubljene najsvetije Srpske crkve, prenosimo vreme proslave na dane 12-13. dolazećeg oktobra". Treći pasus: "Stoga upućujući otvoreni bratski poziv Vašem Blaženstvu i svakom od svetih arhijereja pojedinačno, očekujući Vaše učešće u ovoj sveštenoj jubilarnoj proslavi, celivamo Vas svetim celivom..."

Прота Милован Глоговац, први пут о сину, успоменама, последњем сусрету и растанку: Јесте ово мука, велика, јесте жалост, јесте бол, непребол… Фото: И. Маринковић, Танјуг Немам појма колико сам пута у жуту новинарску шлајфну, на којој оловком, пркосећи компјутеру, спајам руку и срце, утиснула причу о сусрету са протом Милованом Глоговцем. Колико год ми се учинило да су већ исписане речи биле истински одраз очинске туге за сином Небојшом, толико сам била обесхрабренија. Не, није то, тај додир. Није највернији. Бацам шлајфне, па поново. Па, поново. Ово може само онај који у меморију уписује најстрашнију судбину – да сахрањује рођено дете. Питала сам се, могу ли ја, која нисам верник, али јесам обзирна према вери, да иступим пред свештеника, а оца чије срце у тишини крвари и да прекинем ту тишину. Усудила сам се да му се јавим кад ми се учинило да се слегла година туге и који месец још, да после недавне, на неком сајту залеђене фотографије на којој он, у свештеничкој одори, савијен над Небојшиним гробом, пали сину свећу. Одговорио нам је прота Милован Глоговац: – Обећао сам вам и обећање ћу испунити, мада нерадо на то пристајем – казао је. Дрхтали смо фото-репортер и ја идући му у сусрет, после литургије у Манастиру Ваведење на београдском Сењаку, где служи вечно посвећен вери која му даје снагу да надвиси несрећу. Стегне срце и онда, када је држао опело сину. Рођеном. Вољеном. Поносном и великом, а тако брзо отргнутом од живота. Била је, нека, протекла, среда. Манастирски мир, као у свакој светињи, после богослужења и тихих јутарњих монашких послушања. Дочекао нас је у соби манастирског конака. Спустио на сто мартовско издање Православља, позвао монахињу да послужи кафу и слатко и пажљиво слушао наша, у грлу покидана питања. Прота Милован на гробу свог сина Небојше / Фото: К. Михајловић – Јесте мука. Јесте жалост. Јесте бол, непребол… Али, кад и данас стижу речи одасвуд: Небојша се никад и нигде није обрукао, то вам даје снагу да у молитви и вери коју је и он живео, надвисите личну патњу. Молитва је најбољи лек, утеха и нада. Пре свега вера да је он сад са Богом живим, истинитим. Да је у бољем свету од оног који је оставио. Утеха је и у томе што се он остварио у овоземаљском животу. Волео сам његове улоге, пратио сам га. Ослушкивао пажљиво шта о њему говоре колеге, стручњаци. И нико није имао ружну реч да каже. Благонаклоност и расположење према његовој доброти, ако могу тако да кажем, трају и данас, годину и више од његовог упокојења. Ја то видим и осећам, јер, нема дана да неко на његовом гробу, и пре него што ја тамо стигнем да упалим свећу, упали кандило, остави цвет. То није тренутак. То траје и то је однос према њему и његовом овоземаљском животу. Фото: И. Маринковић Понос бодри и храбри овог човека. Проту. Истовремено, савија га и обара. Он има снагу дива да потисне бол. Негде, између тог готово опипљивог осећаја и пригушене тишине, учинило нам се да су смислена питања где је та клица доброте о којој говори прота Милован. Где она најбоље клија? Како расте и развија се у цвет који мирише – Небојшом. Његовим сином. Сећа се прота Милован сваког Небојшиног корака. Прве рецитације о Светом Сави. Тада су маленом, плавокосом дечаку предвидели пут глумца. Сећа се када је са сином седмогодишњаком, из муке, кренуо из родне Херцеговине. Породица Глоговац бацила је, тада, сидро у банатску равницу. Најпре у Опово, надомак Панчева, потом, у Панчево. Они са љутим каменом у бићу сваког Херцеговца, који оштри и бруси ум, јача дух – некако су се убокорили у простор где небо нема краја. Али, никада нису покидали везе са завичајем. Са традицијом да се не одајеш ни у највећој жалости, као ни у највећој радости. Да се у добру не узнесеш, у злу не понизиш. – То је све тачно, ја ипак мислим да је Небојшу више обликовала вера од љутог камена – одговара прота. – Вера коју смо отуда донели у грумену завичајне земље. Била су то тешка времена за цркву. Време у невреме. У нашој кући, у Панчеву, окупљали су се умни људи који су животом сведочили тежину постојаности у вери. Биле су то трибине, ослобађање страха и очувања свести. Небојша је упамтио полицијске страже на ћошковима наше куће. Пописивања људи који су долазили у цркву. Прекршајне пријаве против мене и кажњавања, јер сам окупљао вернике. Црква је тада имала слободу, али само у олтару. Црква, без верника. То је Небојшу учинило борцем. Стрпљиво је стасавао у борца. Целог свог живота он је то носио у себи и понео у своју кућу. Своје синове, Гаврила и Милоша, подигао је на истинским вредностима. Дао одговоре шта је морал, закон, вера, како се поставити у друштвеном животу, а не изгубити себе. Фото: П. Митић Док говори, прота Милован Глоговац би желео да потисне емоције. Али, оне ударају кад год спомене име сина. Ми бисмо желели да се не десе сузе. Наша је, ипак, потекла прва. Ко не би имао право на њу пред готово опипљивим, а неизрецивим јауком. Захвалност и поверење: Репортери Новости, за поверење које нам је указано, захваљују с неизмерним поштовањем проти Миловану Глоговцу, сестринству Манастира Ваведење, владики Атанасију (Јефтићу) чији нас је путоказ довео до ове, јединствене, а до сада необјављене приче. – Којој слици, којем разговору, чему се све не враћам? Свака слика је ту. Жива. Не знате шта човек од тога може да издвоји. Све је вредно. Све је део живота. Све је веза… Ви питате: У какав чвор је могуће стегнути срце да сину, без јаука, држите опело? Мој једини одговор је – молитва. Она је најбољи лек. Најбоља терапија. Ако је нема, онда је јаук. Онда је безнађе. Очајање. А, јесмо ли исти људи после несреће? Кад се поремети ред, онај који је устаљен, да сахрањујемо, што кажу људи, по реду, па се суочимо са судбином да сахрањујемо децу… То јесте мука, то јесте туга… Нема веће несреће… Али, молитва помаже човеку да на прави начин поднесе сусрет са таквом несрећом и са смрћу. Време заустављено у дану растанка, 9. фебруара 2018. – То је било неколико сати пред Небојшину смрт. Тог поподнева, тог четвртка, он је био подоста у лошем стању. Требало је да прими и другу хемиотерапију. Уз њега је била његова супруга Милица. Она је стално била са њим. Све време. И ја сам био са њима. Сместили смо га у кревет и нисмо тада много причали. Сестре су му прикључиле терапију и ја сам отишао. Око осам увече, Милица нам се јавила. Каже нам: „Добро је поднео терапију, чак се и шалио са мном… У петак, око два по поноћи…“ Болест је била јача. Нагла. За месец дана нам га је узела… Сунчица, досањани сан: Питате ме да ли је Небојша имао неостварених жеља? Вероватно, јесте. Али знам, сасвим сигурно знам да је био врло, врло срећан кад је добио ћерку. Дали су јој Милица и он име Сунчица. Једва је прота Милован изговорио ове речи. Тишина, дуга и тешка потписала је ову причу. Дуга и тешка тишина. Без достојног обележја Зачудио се прота Милован Глоговац када је дознао да на гроб његовог сина није могуће да постави крст, онакав какав се по православном обичају поставља. У Алеји заслужних грађана ови обичаји се не поштују. Прота се пита: Ако то у Београду није допуштено, шта онда да очекујемо у другим деловима Србије? Светлост лица Божјега Небојша је у свакој мојој молитви, али и у молитви братства манастира Острог, Дечани и свуда где су га волели и поштовали. У молитви се каже: Примите га у светлост лица Божјега. И он је тамо, у тој светлости. Милена Марковић, Новости Извор: Хронограф