Претражи Живе Речи Утехе

За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На дан када наша света Црква прославља Ваведење Пресвете Владичице Богородице у Јерусалимски храм, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ловница. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички, протојереј-ставрофор Илија Илић, парох власенички и протођакон Славољуб Милошевић. На Литургијском сабрању присуствовао је велики број вјерника из свих крајева, а неки од њих су путовали и више сати да би присуствовали Литургији под сводовима ловничке обитељи. У поучној бесједи Владика Фотије је, између осталог, поучио народ ријечима: ''Часни оци, високопреподобна игуманијо, драга браћо и сестре! Знамо да је Пресвета Богородица у Јерусалиму и околини обилазила света места куда је ходио и Господ Исус Христос, сам, или са својим ученицима. Захваљујући томе, можемо слободно рећи да је Пресвета установила ходочашћа, која су, Богу хвала, до данас сачувана као обичај да посећујемо светиње наше, манастире и цркве.'' Након богослужбеног дијела, услиједила је трпеза љубави за све присутне поклонике. Вископреподобна мати, игуманија, Јована захвалила се Његовом Преосвештенству на Архипастирској љубави коју показује према Ловничкој обитељи. Извор: Епархија зворничко-тузланска