Претражи Живе Речи Утехе

Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво. Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава? Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила. Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере. На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не. Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић). Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла: Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Храм Христа Спаситеља и општина Уб прославили су 6.јуна славу – Вазнесење Господње. Свету Архијерејску Литургију уз саслужење више свештенослужитеља из целе Епархије служили су Епископи ваљевски Милутин и аустралијско-новозеландски Силуан. Беседио је о празнику архијереј из најудаљеније Епархије СПЦ. „Где је место човеку? Нађимо га у празнику Вазнесења Христовог. Човек је призван да се уздигне до Тајне Божје, да обитава у слави Божјој“, рекао је Владика Силуан који је честитао славу велелепном убском храму, као и истоименој општини. Извор: Радио Источник

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Теодорову суботу са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља рекао је да Дух Свети, који свуда обитава, посебно обитава у светима. „Зато на Литургији и изговарамо те ријечи: Јеси свет, Боже наш и у светима обитаваш“, казао је Владика. Објаснио је да Бог обитава у свему, да је у свему присутан својом вјечном Божанском силом. „Али посебно је присустан у светима Његовим. И сам Господ је призвао све нас људе, све земаљске народе: Будите свети, као што је свет Отац ваш који је на небесима. То је призвање људско да будемо свети људи, јер је свет Бог – Отац и Син и Дух Свети који је на небесима. Дакле, да постанемо заједничари Божанске светиње“, казао је Владика Амфилохије. Казао је да је човјек, да би задобио истинску вјечност и непролазност и тако остварио циљ свога постојања на земљи, призван да буде носилац Божанске свјетлости. „Бог није неки самац. Он је љубав, а онда је Бог који сабиора око себе свеукупну творевину своју и посебно – свете Божје људе“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних Владика Амфилохије је у спомен на Светог Теодора Тирона благосиљао кољиво. На крају је свима сабранима пожелио да им пост и свето причешће буду на здравље и на спасење. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На почетку емисије отац Драган је подсјетио наше слушаоце на значај празника Обрезања Господњег и Нове године. Он је потом тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по Духовима, недјељу Богоотаца. Отац Драган одговарао је на питање слушалаца о тајни страдања поводом трагедије које се догодила децембра прошле године у судару аутобуса и воза у близини Ниша у којој је живот изгубило петоро људи. Звучни запис емисије Он је одговарао и на питање наше слушатељке која има проблема у брачном животу због љубоморе, и о самом проблему љубоморе, а билло је и питања о томе како окајати гријех абортуса. Шта се дешава са душама животиња, кућних љубимаца, које смо вољели након њихове смрти, било је још једно од питања на које смо добили одговор у овој емисији. Ово су само нека од питања на која ћете добити одговоре ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора