Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ

У уторак, 27. августа 2019. године упокојила се у Господу монахиња Евдокија (Плавшић), која је скоро шездесет годдина провела у манастиру Суводол. Монахиња Евдокија рођена је 1936. године у Шипову, БиХ, одакле је у манастир Суводол дошла 1960. године. За монахињу је пострижена 1967. године од стране епископа Емилијана (Пиперковића). У четвртак 29. августа 2019. године, Епископ тимочки Г. Иларион служио је заупокојену Литургију и у наставку монашко опело уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске и тимочке. Владика је беседио сабраном сестринству, верницима и родбини упокојене монахиње о томе да сваки човек напушта овај свет у тренутку када је то воља Божија, али са надом на вечни живот, и то је истина која је дарована човеку од васкрслог Господа нашега Исуса Христа, коју ми верујући са радошћу дочекујемо. Људи се целог живота труде да забораве и избегну сеђање на смрт, јер је духу овога света неразумљив и супротан Дух Јеванђеља где не постоји страх од смрти, већ нада на живот вечни, по речима светог апостола Павла „ Где ти је смрти жалац…“ Смрт је само пролаз кроз врата ка Царству Небеском. Владика је подсетио на монашки живот монахиње Евдокије, која је заједно са осталим сестрама поднела у трпељивости многе муке да би одржале манастир живим у једном тешком безбожном времену претходних готово шест деценија. Владика је истакао да се људи у овоме свету боре за власт и богатство, а не за мир и покој, и одатле многе невоље долазе, јер шта вреди човеку ако цео свет задобије, а души својој науди и ако не оствари заједницу са Живим Богом кроз Цркву своју. Нека свеблаги Господ буде свима нама милостив и новопретстављеној монахињи Евдокији дарује Царство Небеско. Извор: Епархија тимочка

Игуманија манастира Рајиновца мати Минодора (Томић) сахрањена је 28. августа 2019. године на манастирском гробљу. Монашко опело новопрестављеној монахињи Минодори служио је Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење архимандрита Доситеја, игумана фрушкогорског манастира Гргетега; игумана манастира Лелићa Григорија; архимандрита Серафима, духовника манастира Рајиновца; и свештенства из више епархија, у молитвеном присуству многобројног верног народа и монаштва. Извор: Инфо служба СПЦ

Ријечи последњег поздрава над одром дугогодишње монахиње манастира Бијела, изрекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је у својој бесједи истакао најупечатљивије особине личности наше сестре Анастасије – побожност, трпељивост, труд, честитост, поуздање у Бога и смирење по којима ће остати упамћена и бити свима за примјер. „Пошто се затворила књига њеног земаљског житија и отвара се књига њеног небеског житија, веома је поучно да се, у тренутку када испраћамо нашу сестру Анастасију, подсјетимо, укратко, њеног живота. То заслужује и овакав њен завршетак, али и њен живот, нарочито од кад је остала удовица са деветоро дјеце. Испративши свог младог супруга Милића, она је својој дјеци била и отац и мајка, узела је на своја нејака плећа огромну обавезу, а у овим нашим данима ријетко можемо наћи такав примјер“, казао је Владика. Додао је да она од својих предака из честите породице Мрдак, из поносних гора Старе Херцеговине, наслиједила обавезу да се чува породица, част и углед дома. „Какав је био њен живот као младе удовице са деветоро дјеце само можемо мислити, које патње, муке и бриге су је сналазиле. Јасно нам је свима да је то све могла часно и честито изнијети, на понос својем потомству, уз помоћ Божју. И, ваистину, она се само у Господа уздала, научила се од младости творити заповјести Господње и напредовати у њима кроз цио живот. Без школе и без икакве помоћи, ишла је царским путем, угледајући се на најбоље и најмудрије из нашег народа, па је стекла доброту, мудрост, честитост и поуздање да је засвијетлила својим примјером као побожна и честита мајка и света удовица“, бесједио је Његово Преосвештенство. Подсјетио је да је школовала двојицу богослова – садашњег архимандрита Исаију, игумана манастира Бијела и протојереја Петра, пароха граховског, упутивши их Божјим путем у вријеме комунистичко, безбожничко. „Није се освртала, него је ишла Господњим путем по примјеру својих предака и свог честитог мужа, чувајући његову успомену у чистоти, правди, истини и завјет који му је дала да ће очувати њихов дом и пород. Дао јој је Господ те је извела своју дјецу на пут, упутила их да буду честити, поштени, радни, да живе од свог труда и поштено зарађују свој хљеб, а када је њена животна снага почела да се тањи, размишљала о одласку пред лице Божје“. „Лако је одлучила, нарочито послије монаштва о. Исаије у манастиру Острогу, да и она крене тим путем, замонашила се прије тридесетак година, а овдје са о. Исаијом провела двадесетак година у молитвама и непрестаним трудовима. Њене молитве уграђене су у обнову ове светиње, уграђене су, не само у ове зидове, него и у духовну обнову ове светиње, јер молитву праведника, као што је била честита мајка и монахиња Анастасија, Бог чује, прима и услишује“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Након опијела, мати Анастасија сахрањена је на гробљу манастира Бијела гдје ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Монахиња Анастасија, рођена 1929. године, у Господу се упокојила 24. октобра. Вјечан ти спомен сестро наша Анастасија! Извор: Митрополија црногорско-приморска