Претражи Живе Речи Утехе

ШИРЕЊЕ НАТО-А НА ИСТОК И РУСКИ ОДГОВОР Географски паритети Америке и Русије: Путиново писмо и НАТО божићне чаролије Пише: ДРАГАН БИСЕНИЋ РТС Четвртак, 23. дец 2021 Русија је недавно објавила предлог споразума које је упутила НАТО-у и САД, којима се тражи забрана даљег ширења НАТО-а на исток и повлачење из Централне и Источне Европе. Вашингтон и савезници нису пристали да дају тражене гаранције, али су изразили спремност за разговор. Андреј Кортунов, руски експерт за односе Русије са Западом, наводи да су отворене различите опције за деескалацију односа Русије и НАТО-а. Међу њима је и предлог „географског паритета“ по коме се НАТО не би ширио на исток него „рецимо, на југ“, каже Кортунов. У овом случају, земље Балкана које нису у НАТО-у – Србија и БиХ – вероватно би биле кандидати за улазак у блок у блиској будућности. Владимир Путин на годишњој конференцији за штампу у Москви, 23. децембра 2021. Уобичајено је да Деда Мраз, Божић бата или Санта Клаус, поред уобичајених дарова, деци пожеле да брзо и „велики порасту". Ове године, једном детету Хладног рата није суђено да му божићни празници дођу заједно са жељама за раст и напредак. Управо је обрнуто: НАТО се суочава са енергичним захтевима Русије да престане да „расте" и да се шири на исток, ка руским границама. Овакав захтев прво је руски председник Владимир Путин саопштио свом америчком партнеру Џозефу Бајдену у телефонском разговору 7. децембра, да би десет дана касније Русија објавила нацрте безбедносних споразума који предвиђају забрану даљег ширења НАТО на исток и повлачење снага и војне опреме алијансе из Централне и Источне Европе. Руски предлог је имао облик два нацрта уговора - један са НАТО-ом и други са Сједињеним Државама. „Државе чланице Северноатлантског савеза прихватају обавезу да искључе даље ширење НАТО-а на Украјину и друге државе", наводи се у тексту руског нацрта. Захтевајући писмену гаранцију од НАТО-а, председник Путин и други руски званичници посегнули су у рану постхладноратовску историју, описујући оно што виде као издају Запада 1990. године. Тада су највиши амерички званичници, укључујући председника Буша и државног секретара Бејкера, обећали Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток. Михаил Горбачов и Џорџ Буш током самита на Малти, 2. децембра 1989. Америчка администрација не може да каже да није била упозната или упућена у то шта ће се дешавати уколико покуша да продре у Украјину. То је још у свом чувеном чланку о узроцима совјетског понашања детаљно образложио Џорџ Кенан. Совјетско стратешко размишљање је дубоко дефанзивно и засновано је на вишевековном историјском искуству напријатељских напада на руску територију, објаснио је Кенан. Доктрина Хладног рата Постхладноратовска политика схваћена као тријумфалистичка екстензија Хладног рата заправо говори да Хладни рат као систем, доктрина и идеологија није окончан, већ да је само постао обимнији по захвату и масивнији по амбицији. Можда је сада време да се поново сагледају основе те политике и поново оцени колико је она у складу с новим геополитичким реалностима, посебно са незаустављивим кинеским успоном, и поставе темељи за њено, по свему судећи, неминовно кориговање, ако не и потпуно напуштање. До 1994. Сједињене Државе усвојиле су начелну одлуку да прошире НАТО на бивши Варшавски пакт. „Више није питање да ли ће НАТО преузети нове чланице, већ када и како", рекао је председник Бил Клинтон у Прагу 12. јануара 1994. „Оно оставља отворена врата за најбољи могући исход за наш регион, демократију, тржишта и безбедност широм Европе", рекао је тада амерички председник. Бил Клинтон, Борис Јељцин, Медлин Олбрајт и Јевгениј Примаков, након потписивања споразума о контроли наоружања, у Москви, 2. септембра 1998. Клинтон није намеравао да антагонизује Москву ширењем НАТО-а. Надао се да ће изградити партнерство са новим руководством Кремља и осигурати да Русија заврши демократске и тржишне реформе. Он је веровао да је хитно потребно изградити „стратешки савез" с руским реформаторима. „Ништа не може више допринети глобалној слободи, безбедности, просперитету од мирног напредовања и поновног рађања Русије", рекао је Клинтон 1. априла 1993, уочи свог првог председничког путовања ван Сједињених Држава на самит у Ванкуверу, на сусрет са тадашњим руским лидером Борисом Јељцином. Америчко сидро у Европи Русија је у почетку била Клинтонов главни спољнополитички фокус. Приоритети Клинтонове Беле куће променили су се пошто су неки у администрацији сматрали да државе источне Европе морају да стабилизују и консолидују демократске реформе. Будући креатори плана проширења НАТО-а - Роналд Д. Асмус, Ричард Л. Куглер и Стивен Лараби - широко су се позивали на југословенске ратове који су тада били у току, да би оправдали своју замисао и тврдње да Америка мора одлучно да делује како би спречила да настане „лук кризе" у средњој Европи. Да би то учинила, Америка је морала да се „усидри у Европи", а НАТО би морао да се прошири у вакуум створен распадом Варшавског пакта. Заједно су позвали на „нови америчко-европски стратешки договор" где би НАТО проширио своје колективне одбрамбене и безбедносне аранжмане на источне и јужне границе алијансе. Џорџ Кенан (1904-2005) Клинтонова одлука је донета упркос поновљеним упозорењима најбриљатнијег америчког дипломатског ума, некадашњег амбасадора у Београду, Џорџа Ф. Кенана, који је и приватно и јавно осудио овај потез администрације. Кенан је тврдио да ће ширење НАТО-а неизбежно посејати семе антагонизма са Русима - и никако није био сам. Кенаново предвиђање би се показало пророчким: „Ширење НАТО-а била би најсудбоноснија грешка америчке политике у читавој постхладноратовској ери. Може се очекивати да ће таква одлука подстаћи националистичке, антизападне и милитаристичке тенденције у руском мишљењу; да ће негативно утицати на развој руске демократије; да ће повратити атмосферу хладног рата у односе Истока и Запада и да ће покренути руску спољну политику у правцима који нам дефинитивно нису по вољи", написао је Кенан. Клинтонова администрација глатко је одбацила Кенанове аргументе. Док се чинило да сам Клинтон лично гаји неке сумње, Строб Талбот - председникова такозвана „руска рука" - постао је уверен да ширење НАТО-а на исток неће негативно утицати на односе са Москвом. Када је Клинтон директно питао Талбота зашто је Кенанов аргумент нетачан, Талбот - како је навео у својим мемоарима - није имао јасан одговор, односно, није га уопште имао. Спанаћ третман Критичари оваквог америчког приступа посебно су одбацивали преговарачку стратегију Клинтонове администрација према Кремљу као „посебно глупу". Њу је тадашња Талботова сарадница и помоћница државног секретара за европске и евроазијске послове, а садашњи подсекретар за политичка питања, Викторија Нуланд, назвала „спанаћ третман". „Америчка преговарачка позиција је била једноставна, непоколебљива и, углавном из тог разлога, успешна", написао је Талбот. „Назвали смо је 'сто и штап': иди право на своју крајњу позицију и држи се ње; сачекај док друга страна не попусти. Могли смо да погледамо Русе у очи и кажемо им да идемо напред са њима или без њих", објаснио је Талбот. Заменик државног секретара САД Строб Талбот и амбасадор САД у Македонији Кристофер Хил, у Скопљу 4. априла 1999. Није изненађујуће да Русија није била задовољна Талботовим методама. Овакав начин изнуде руске немоћи посебно је био демонстративан током косовске кризе 1999, када је Русији саопштавано шта ће НАТО да учини свиђало се то Русији или не. Тада је бивши руски министар спољних послова Андреј Козирјев рекао Талботу у приватном разговору о Косову 1999. године: „Немојте додавати со на рану тако што ћете нам рећи да је у нашем интересу да поштујемо ваша наређења." Из перспективе Кремља, Сједињене Државе су искористиле Русију када је била најслабија. „Наша најозбиљнија грешка у односима са Западом је што смо вам превише веровали", рекао је руски председник Владимир Путин на једном састанку Валдај клуба. „А ваша грешка је што сте то поверење схватили као слабост и злоупотребили сте га." Владимир Путин и начелник Генералштаба Оружаних снага Русије генерал Валериј Герасимов током проширеног састанка Одбора Министарства одбране Русије у Москви, 21. децембра 2021. Председник Русије учинио је све да коригује сентименталност свог претходника и покаже да Русија неће дозволити НАТО на својим границама нити да ће се даље разметати бланко поверењем према западу. Зато он тражи писане гаранције, уместо обећања која су дата Горбачову и Јељцину. Обостране забринутости Ове захтеве НАТО званичници одмах су одбацили истичући да Русија нема право да се пита о проширењу алијансе као што је то учинио генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг. Поред тога, он је изјавио да дијалог с Москвом треба да обухвати забринутост северноатлантског војног савеза 30 држава због потеза Русије, и да буде заснован на кључним принципима европске безбедности. Документе је обелоданио заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков, који је рекао да су се односи Москве са САД и њиховим савезницима у НАТО приближили „опасној тачки", наводећи да су размештање снага алијансе и њене војне вежбе у близини Русије повећали „неприхватљиве претње" по руску безбедност. Након што су САД преко саветника за националну безбедност Џејка Саливена објавиле да ће се размотрити безбедносну забринутост Русије, променила се интонација у НАТО-у. Столтенберг је рекао да ће НАТО да затражи „смислене" дискусије с Москвом почетком следеће године, али не због забринутости Русије, него да се пренесе забринутост НАТО чланица због поступака Русије. Саветник за националну безбедност САД Џејк Саливен Руско министарство спољних послова је раније захтевало да НАТО званично поништи обећање из 2008, познато као Букурештанска декларација, да ће Украјина и Грузија бити добродошле у алијансу. У готово свакодневним наступима од разговора с председником Бајденом, руски председник је одлучно инсистирао на окончању ширења НАТО-а, наглашавајући да је Русија спремна да војно и технички одговори, уколико оно не буде прекинуто. Путин је оценио је да је ширење НАТО-а на исток последица еуфорије после победе у Хладном рату и погрешне процене. „У случају да се задржи врло очигледно агресиван став наших западних колега ми ћемо предузети одговарајуће војне и техничке мере одмазде, реаговати чврсто на непријатељске акције. На то имамо апсолутно право", рекао је Путин пред представницима руске војске и Министарства одбране. Владимир Путин и руски министар одбране Сергеј Шојгу, 21. децембра 2021. Путин је рекао и да чак и ако се Москви испуне ови захтеви то неће бити довољно. Он је тако оптужио САД да излазе из потписаних уговора када им то одговара или да крше међународно право, док истовремено од других траже да га поштују, наводећи да му је доста таквих манипулација. Амерички државни секретар Ентони Блинкен рекао је у уторак да се разговори воде кроз неколико дипломатских канала, али тренутно нема планова за нови састанак америчког председника Бајдена и Путина. Политичка сигнализација Руски стручњаци указују да не може бити говора о припремама Русије за војну акцију према Украјини. По аналогији са акцијом на Криму у фебруару и марту 2014 - када је активност руских снага на полуострву била регистрована, операција је већ била завршена - логично је претпоставити да би свака наредна операција текла приближно по истом сценарију. О руској акцији почело је да се говори тек када су се руски специјалци већ увелико сликали на Позоришном тргу у Мариупољу и забављали децу у центру Харкова. Владимир Путин са вршиоцем дужности гувернера Севастопоља Михаилом Развожајевим (у приколици) и у пратњи Ноћних вукова са својим вођом Александром Залдостановим на Криму августа 2019. Стога они наводе да је реч о политичким сигналима. Коме и какви се сигнали шаљу? Пре свега, ово је сигнал Кијеву којим се упозорава украјинско руководство на могуће обнављање покушаја да се војним средствима реши проблем Донбаса. Очигледно, сигнал из Москве се своди на следеће: ако Зеленски ипак подлегне искушењу и крене у напад на Донбас, испоставиће се да није украјински „Илхам Алијев" по моделу 2020, већ украјински „Михаил Сакашвили" из 2008, када је овај други покушао војним блицкригом да заузме Јужну Осетију. Али руске акције, наравно, треба посматрати као сигнал Западу. Москва већ дуго изражава разочарање недовољним, са становишта Кремља, напорима Париза и Берлина да приморају Кијев да испуни своје обавезе из Минских споразума из фебруара 2015, и одлукама париског самита „нормандијске четворке". Ствари су отишле толико далеко да је Министарство спољних послова Русије одлучило да објави поверљиву преписку на ову тему између министра спољних послова Сергеја Лаврова и његових колега из Немачке и Француске - што је заиста била нестандардна и очигледно није била лака одлука за руску дипломатију. Немачка министарка иностраних послова Аналена Бербок и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг НАТО у Украјини Посматрајући са растућом иритацијом „саботажу" споразума из Минска и јасно „попуштање" овој саботажи од стране Берлина и Париза, Москва је разумела оно што је Путин описао као „почетак војног развоја украјинске територије" од стране НАТО земаља. Иако Украјина није и мало је вероватно да ће постати пуноправни члан Северноатлантске алијансе у догледној будућности, де факто распоређивање војне инфраструктуре алијансе на украјинској територији је већ почело, што према мишљењу Кремља ствара озбиљне потенцијалне изазове за безбедност Русије. Отуда последње инсистирање Кремља на „правно обавезујућим" гаранцијама за заустављање даљег ширења НАТО-а на исток и почетак преговора о стварању новог инклузивног система безбедности у Европи. То, наравно, не скида са руског дневног реда питање примене Минских споразума од стране украјинске стране у потпуности. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг и украјински председник Владимир Зеленски у Кијеву, 31. октобра 2019. Руски експерти са своје стране ублажавају реторику председника. Они сматрају да је дозвољено претпоставити да ови захтеви Москве Западу и Украјини, ипак, нису толико „црвене линије" колико полазне позиције. Јасно је да је давање „правно обавезујућих" гаранција одбијања проширења НАТО-а немогуће без суштинске ревизије Северноатлантског уговора из 1949. године, на коју нико неће пристати у догледно време. Такође је јасно да ће пуна примена Минских споразума захтевати уношење значајних амандмана на Устав Украјине, који су апсолутно неприхватљиви за главни део актуелне украјинске политичке елите, а самим тим и практично неизводљиви. Границе могућег - Србија у НАТО-у Професионалци који раде у спољнополитичким структурама руске владе сигурно не игноришу ове очигледне политичке реалности. Полазне позиције на руској страни могу бити било које, али је потребно тражити компромисе у границама могућег. У пракси, за Москву то значи доследан рад на смањењу подстицаја који мотивишу Украјину да упорно тражи чланство у НАТО-у и подстицаја који мотивишу НАТО да прошири своје инфраструктурно присуство на западним границама Русије. Џо Бајден и Владимир Путин у Женеви, 16. јуна 2021. Не постоји други начин да се ови циљеви постигну, осим кроз одмерене, иако веома скромне мере деескалације, на линијама разграничења у Донбасу и руско-украјинској граници. Ове мере не морају бити утврђене у облику уговора; могле би их странке спроводити у виду паралелних једностраних акција. Делимично су такве мере већ садржане у првим параграфима Минских споразума, делом их треба помирити. То је дуг и тежак пут за све, али тек када се њиме прође може се кренути у веће и амбициозније задатке који се тичу будућности европске безбедности. И коначно искључити чак и хипотетичку перспективу великог оружаног сукоба у центру Европе, из којег тешко да ће неко изаћи као безусловни победник. Водећи руски експерт за односе Русије са Западом, Андреј Кортунов оценио је да, што се тиче Путинових захтева да Русији обезбеди правне гаранције неширења НАТО-а, „он, нажалост, очигледно неће добити тако идеално решење за Москву". За то је потребно ревидирати темељна документа НАТО-а и добити сагласност свих чланица алијансе. Чак и да је Бајден некако извршио притисак на савезнике и то извршио, онда би дошао други председник САД и променио све. „Морамо поћи од тога шта је реално, а шта није, и водити рачуна о томе да чак и сваки правно обавезујући споразум лако може постати жртва политичког окружења које се брзо мења", нагласио је Кортунов. Андреј Кортунов Кортунов наводи различите опције које би биле адекватна алтернатива, од неке врсте техничког мораторијума који ће ограничити ширење алијансе у наредних неколико година. Оно што је за нас у Србији не само занимљиво него и важно, јесте његов предлог „географског паритета" по коме се НАТО не би ширио на исток, него „рецимо, на југ". У овом случају, земље Балканског полуострва ће вероватно бити кандидати за улазак у блок у блиској будућности, закључио је Кортунов. Ко после Столтенберга? Конфронтација НАТО-а и Русије увелико обликује борбу за будућег генералног секретара НАТО, пошто Столтенбергу мандат истиче у септембру. У том смислу, жеља руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да Столтенберг оде са свог положаја, биће неминовно остварена. Они који прате трку за наследника истичу да они који имају благ став према Русији и Кини немају шансе да седну у Столтенбергову фотељу. Британски кандидати, Вилијам Хејг и Тереза Меј имали би највише шанси, али британским амбицијама супроставиће се највероватније Француска. Шефови држава и влада НАТО-а позирају за заједничку фотографију током НАТО самита у седишту алијансе у Бриселу, 14. јуна 2021. Французи су још љути због изиграног споразума о подморницама са Аустралијом, па француска подршка новом генералном секретару може бити употребљена са изричитом сврхом фрустрирања циљева Лондона. Италијански кандидати, Федерика Могерини и Енрико Лета, недовољно су тврди према Кини, док тренутни проамерички министар одбране Лоренцо Герини једини испуњава критеријум прихватљивог односа према Русији и Кини. У трци су и имена бивше хрватске председнице Колинде Грабар-Китаровић и бивше председнице Литваније Далије Грибаускајте. Кремљ сматра да Вашингтон генерално продуктивно приступа предлогу Русије САД и НАТО-у о гаранцијама даљег заустављања ширења НАТО на исток, који се на Западу често назива ултиматумом. Путин је на својој традиционалној годишњој конференцији за штампу 23. децембра најавио руско-америчке преговоре о том питању у Женеви у јануару 2022. На конференцији за штампу, пред 500 новинара Путин је још рекао да је њега Деда Мраз волео и да му је доносио „поклоне", а да Деда Мраз „воли само добре момке и девојке". Готово да нема сумње шта би руски председник желео да му Деда Мраз испоручи ове године, тим пре што је НАТО у његовим очима недвосмислено „лош момак".

Погледајте овај снимак, обратите пажњу на сваки секунд снимка. Које речи, осећање мајке, права пастирска брига, реч утехе, загрљај...

Ne, ti nisi hedonista! Šta hedonizam jeste, a šta nije? Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije. Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu prema hedonizmu i da čitaocima prometejski da vatru koja im može služiti. Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta hedonizam jeste Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro. Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira. Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu je uskraćeno. Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet. Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži blaženstvo, a samim tim i mir. Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća. Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma: zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol jedino merilo moralne ispravnosti. Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota i obim. Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom donosi vlastito zadovoljstvo. Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva zadovoljstva jednaka. I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog. Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam, egoizam, gikovština, luksuz, čaršija, oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije Religija Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne uživamo u bogu, već smo robovi religije. Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao u Almodovarovom filmu Mračne navike (1983) bogougodno? Zašto bi bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?! Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da je Novi zavet ukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno. Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba, doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu ima ataraksije u poslovici: Razvrat Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom. Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji. Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku treba da imamo uvid u stanje stvari. Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici. Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i harmoniji, odnosno, u spoznaji. Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički pozicionira. Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu. U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra. Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu treba da bude dozvoljeno. Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni i unutarnji opažaj. Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova (refleksija). Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje. Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa u svojoj knjizi Gurmanski um kaže o šampanjcu i mehurićima Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao. Veštački rajevi Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom, na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni. Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi sa tom aktivnošću po svaku cenu. Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva. Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom najmanje „nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti. Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali zli gospodari. Elitizam Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog romana Glasovi prozora(2017) gde junak kaže: Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je zaobiđemo. Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile. Egoizam Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu na „ti“, „vi“ i „mi“. Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom. Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro „tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“. Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom: Gikovština Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u obrazovanju i znanju nego ropstvo. Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac, ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da bi znao, bez da ga istine oplemene. Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi hedonističku filozofiju. Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama, neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i intuicijom. Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje. U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada prirodom. Luksuz Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem. Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju. Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo. Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima. Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih. Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Čaršija Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto „moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže nego o ropstvu. Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi. Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod izgovorom naših vrednovanja i verovanja. Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da budemo po meri komšija, strina i šogora. Oportunizam i politika Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za uživanje u lepom danu i slično. Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i zemaljske radosti. Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje istine. Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao što postoje i hedonističe epohe. Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji: Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma. Zaključak Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo robovi. Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. https://kultivisise.rs/sta-je-hedonizam/