Претражи Живе Речи Утехе

The Rt. Rev. Dr Georges Florovsky Department of Philosophy Princeton University Princeton N.J. 40584 29.октобар 1968. г. Свјатослав Владика, Исцјељење раслабљеног Драги оче Георгије, Не знам да ли ћете одговорити на ово писмо или не, али у овим данима Вашег јубилеја[1], желио бих да знате да у току ових дугих година није било дана када нисам мислио на Вас и нисам се молио Богу да Он Сам – ими же ведает путами [само Њему познатим путевима] – учини чудо побједе над свиме „људским, исувише људским“ што се показало тако трагичним у нашим односима. Вјерујем цијелом душом да, ако не „въ мipѢ семъ“ [„у свијету овоме“], а онда у вјечности Христовој, dans la douce pitie` de Dieu [по благој милости Божијој], ми ћемо постати ближи један другоме него многима који су, можда из незнања, али ипак доливали уље на ону непотребну и бесмислену ватру. А да ли је то немогуће у овом животу? Желим да знате да за мене, ма колико да будем живио, не може бити веће радости од обнављања – у Христу и благодаћу Христовом која све омива, све побјеђује, оних односа који су, у својој најсуштинскијој дубини на Њему самом, вјерујем, и били основани. Да ли ће се то десити или се неће десити, остављам Вама да одлучите, јер у свему ономе што се тиче мене, ја сам спреман у било ком тренутку, по Вашој процјени, да учиним све оно што бисте Ви сматрали неопходним. У Христу, Александар Шмеман 575 Scarsdale Road CRESTWOOD N.Z. 1070[2] Тако се завршава преписка између оца Георгија Флоровског и оца Александра Шмемана. Потресан, трагичан тон писма оца Александра одјекује на свељудском плану – и да нису у питању двојица из реда најзначајнијих православних богослова ХХ вијека, свако од нас би се запитао: каква се међуљудска драма у зјеници Христовој морала догодити да послије „ових дугих година“ отац Александар напише оцу Георгију овакво писмо? Преписка коју су водили ова двојица великих богослова јесте једно од најпотреснијих богословских штива савремене православне теологије. Управо као што нам се лице Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова понекад више открива у њиховим некад уврјеђеним, некад тужним, некад радосним, некад кратким, некад дугим и благогољивим писмима, тако се бића оца Александра и оца Георгија раскривају више у тих осамдесетак писама, дописница, телеграма него у бесједама, чланцима, предавањима књигама. П. Гавриљук у свом зналачки написаном Предговору примјећује да она може да послужи и као увод у „Дневник“ оца Александра, с обзиром да му хронолошки и тематски претходи. Ипак, у преписци са Флоровским ми сусрећемо Шмемана који није само дубок мислилац и за живот око себе пријемчив богослов. У преписци и он и о. Георгије Флоровски показују једну људску страну која је у „Дневнику“, руком матушке Уљане, ипак „омивена“: поред богословских планова и коментара, бодрења у конкретним животним и црквено-животним ситуацијама, преписка свједочи и сасвим ситну, готово трачарску стварност руске (и свеправославне) емиграције и њих својице самих. Напоредо са озбиљним и дубоким примједбама о судбини Цркве и њеном свједочењу на „Западу“, стоје ситнодушни подсмјеси „Карловчанима“ (теолозима и јерархији РзПЦ) и одмах до њих: практичне напомене о путовању преко Атлантика и топли, пријатељски поздрави. Опет: и такви, нецензурисани, о. Александар и о. Георгије јесу Шемаман и Флоровски. Основни животни и „литерарни“ сиже њихове преписке могао би да се сажме врло једноставно. Флоровски зове Шмемана да му се придружи на Богословском факултету Св. Владимира. Шмеман начелно прихвата. Флоровски инсистира да Шмеман што прије дође. Шмеман из породичних разлога одуговлачи. Шмеман долази на Академију Св. Владимира, постаје „продекан“ – и ту се, са неколико полуслужбених телеграма написаних на енглеском језику, 1955.г. њихова преписка завршава, све до горе наведеног писма (из 1968). Међутим, у њој има толико суштинске трагичности која ће довести до њиховог каснијег неспоразума да се читалац мора запитати оно основно питање питање које смо засигурно поставили себи у амбисима бивших пријатељстава: како је могуће да се два људска бића у исто вријеме тако добро, потпуно и једнодушно разумију и тако потпуно и трагично разилазе? Флоровски је кроз двоја ранија писма нестрпљив: он инсистира на Шмемановом што ранијем доласку – док Шмеман мора да води рачуна о својој четверочланој породици, али и тасту и ташти, и још о много чему. У једном моменту односи већ слуте каснију трагедију: Флоровски оптужује Шмемана да заправо о одласку у Америку размишља „сједећи на двије столице“, што Шмемана поврјеђује, жалости. Већ ту слутимо једну драматичну пукотину, мимоилажење. Ипак, осјећај да је богословски и црквени задатак који је пред њима важнији од међусобних размирица и неспоразума наставиће да их води заједничким путем: о. Александар долази у Америку, коначно се остварује сан двојице пријатеља. И у остварењу сањаног, немогућег, чеканог, у том досањаном почетку почињу да испливавају све разлике које ће на крају довести до трагедије удаљавања и разлаза. Шмеман постаје „продекан за студентска питања“ (тј. „инспектор“) Академије Св. Владимира. Једно његово писмо из 1952.(на које нам се није сачувао одговор о. Георгија, ако га је уопште у виду писма и било) већ назначава оно што ће постати велика тема њиховог будућег неразумијевања и сукоба: о. Александар напомиње о. Георгија да су педагошке методе засноване само на „систему захтијева, пријетњи и санкција“ најприје „неефикасне“. „Можете натјерати човјека присилом да уради много шта ли то га неће васпитати. Захтијевати се може и потребно је, али само ако су човјеку остављене могућности да оно што се од њега захтијеа и испуни“[3]. Флоровски је сматрао да би одговарајућа дисциплина, апсолутна посвећеност студената и понешто репресивнији систем могли да доведу до резултата какве он жели да види. Код о. Александра са временом се уобличава скептичност не само према педагошким методама у Св. Владимиру, него и према спремности Цркве да један такав систем прихвати и да му нађе смисао у свом бићу. У једном од својих писама о. Георгију он пише: „За посљедње три године ја сам дошао до закључка да Православна Црква у њеном садашњем стању уопште није дорасла до праве богословске школе. У Паризу је била „илузија“, али подршке од стране Цркве било је управо тако мало колико је и овдје. У Грчкој, када би држава престало да издржава богословске факултете и предала их архијерејима, брзо би их претворили у „пастирске школе“. Чак и код наших најбољих људи идеја о богословском раду без материјалних интереса, о увођењу у „разум Истине“, о стварању истинске културе – не одзвањају у души, па стално морамо да се правдамо нечим другим… Ево и сада пишем Увод у литургијско богословље, нешто доказујем – али коме? Нејасно. Можда би имало смисла стварно пред лицем цијеле Цркве поставити питање право у очи: „желите ли или не желите праву богословску школу“ – а затим умити руке. А „умити руке“ значи направити приватни центар за православно богословље, попут Dumbarton Oaks, без свеопште потребе да се било коме доказује да богословље може бити и корисно. Знам да су све то засад маштарије – али човјек се ужасно умори од вјечите зависности од некога коме у суштини нису потребан…“[4] Горке ријечи. Некада и данас. Парадокс животних и педагошких путева састоји се у томе да је о. Георгије Флоровски, након већ отвореног неразумијавања између њега, студената и највећег дијела професорског колегијума Академије Св. Владимира своје „најсрећније године“ нашао као професор Универзитета Принстон, док је о. Александар 1962. постао декан Академије св. Владимира и до своје смрти морао самом себи да поставља питање васпитања и образовања за богословље у средини у којој је оно углавном појмљено као занимање чудака, оправдање прошлости и декорација пред „свијетом“. У том разлазу између Академије Св. Владимира и о. Георгија Флоровског имао је учешћа и о. Александар, мада, по свједочењу еп. Јована (Шаховског), Шмеман није био ни изблиза једини разлог за одлазак Флоровског са Академије Св. Владимира. „Јака индивидуланост оца Г. Флоровског шкодила је његовим public relations. У њему су још киптале „страсти“ и, неволећи компромисе, он понекад није видио разлику између њих и уважавања мисли другог човјека.“ [5] Од те 1955.до 1968.године немамо писама. Прекидају се односи о. Георгија и о. Александра. Данас не можемо знати да ли би се онај Шмемамов одмак од „хришћанског хеленизма“ и „византинизма“ икада десио да се о. Александар није одмакао од о. Георгија. Да ли бисмо данас имали и план „повратка Оцима“ Флоровског и потребу да и у свеопштем „повратку Оцима“ уочавамо танку границу идеологизације и идеализације – оно што дугујемо Шмеману? Да ли уопште у трагедијама наших изгубљених пријатељстава, братстава, очинстава и свих других љубави постоји било какав „план“ који не би био банално фаталистичко свођење свега на оријенталну мудрост о томе да је све „због нечега добро?“ Јер, та оријентална мудрост је у својој сржи нељудска. Она подједнако оправдава и у усту раван своди оно најбаналније и оно најдубље у човјековом животу и бићу. Она подразумијева презир и према изгубљеном пријатељству (у коме смо били и даље можда јесмо свом душом) и према сузи сваког дјетета. Можда није све добро. Можда се из бола због изгубљеног пријатељства, због изгубљеног комадића душе може родити само понеки коријен нове потраге за смислом, понеко ново свједочанство наше потраге за изгубљеним Другим, за изгубљеним Једним. Можда је ту потрагу могуће изразити и као богословље. Али нама је потребан онај Други, потребно васкрсење односа и самог човјека. Коначна доброта свега створеног остаје управо у „вјечности Христовој“, тамо гдје ју је у своме писму из 1968. о. Александар тражио. О. Георгије није одговорио на писмо из 1968. Марија Воробјова, његов лични секретар, свједочи да је у својим посљедњим данима о. Георгије био дементан. Наизмјенично би, ипак, дошао свијести и тада би тражио да му доведу блиске и драге људе. У једном од таких момената, усправио се на постељи, погледао на људе око себе и на руском рекао: „И Шмемана, свакако, зовните га овамо!“[6] Нису га звали. Да бисмо опростили овдје и сада, можда је стварно потребна само вјечност Христова, заборав на који често нисмо спремни док не постане касно и памћење само онога што је вриједно вјечности. Можда је заборав увод у њу. И зато је заборавити тако тешко. Царство Христово – мјесто гдје ћемо се срести, мјесто гдје ћемо дочекати сва неодговорена писма. [1] У питању је 75 година од рођења оца Георгија Флоровског. [2] Прот Александр Шмеман – Прот. Георгий Флоровский, Письма 1947-1955 годов, Подготовка текста, публикация, составление и комментарии Павла Гаврилюка, Москва, Издательство ПСТГУ, 2019. Захваљујемо колегама са Православног свето-Тихоновског Универзитета хуманистичких наука из Москве на поклоњеном примјерку ове изврсне књиге. [3] Писмо од 22.2.1952, стр. 339. [4] Писмо од 2.7.1954, стр. 362. [5] Свједочење из писма Еп. Јована упућеног Ендрју Блејну 7.12.1982. – нав. у предговору (Предисловие) П. Гавриљука, нав. књига, 87. [6] Свједочење М. Воробјовој које се чува у личној архини Е. Блејна – П. Гавриљук, нав. дјело, 98. View full Странице