Претражи Живе Речи Утехе

Налазимо се данас, овог другог дана Успења Пресвете Богородице, молитвено сабрани у храму Св. Саве у Крњеву, и овде око гроба његовог надалеко познатог неимара брата Драгослава Живановића, пресељеног „из смрти у живот“ пре 40 година – управо на овај дан. Налазимо се око гроба човека, свецело утемељеног и узиданог у овај видљиви храм славе Божије. Узиданог и својим знојем и својом молитвом, и својом душом и својим телом. Налазимо се у храму који је, не само видљиви синоним Цркве Бога Живога, већ и вечни сведок и путоказ томе, како се изграђује Црква Христова у нама самима. А брат Драги је управо такву, Живу Цркву, изграђивао, и у сeби и у свима око себе. Заједно са растом сводова овога храма, и он сам је узрастао: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, по речима Св. апостола Павла. Јер, пре свега и изнад свега, брат Драги је био – неимар душа људских, Јеванђелски Неимар – како је Владика Атанасије насловио књигу о њему. Сведок и проповедник Христа Спаситеља – Распетог и Васкрслог, победника греха и смрти; и то проповедник попут самих апостола светих, по свој земљи и свим крајевима српским и несрпским. Није познато (бар не мени лично), да је икад у нашем народу, у историји Српске Цркве, било већег путујућег мисионара од брата Драгослава, који је тако делатно сведочио Христа у сваком тренутку свога живота, свуда и на сваком месту. Нити пак, ко је више од њега саборизовао „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ у српском народу. Црква у Крњеву Свуда је стизао и сви су му долазили, и заједно са њим саборовали и љубвеобилно заједничарили у литургијским и молитвеним сабрањима око Христа и са Христом, у љубави Бога Оца и заједници Св. Духа. Јер Драги је био, како је неко запазио, прави уметник у приређивању радости. Зато је за њим и ос тало толико благодатног мириса у нашем народу, па и широм православља. Јер је истински и све цело, душом и телом својим, управо и у зидао себе пре свега у Цркву Бога Живога, у тело Христа васкрслога. У оно, што никада не може бити уништено, као што је неуништиво дело и тело Св. Саве – макар спаљено, а на кога се брат Драги у свему угледао, и за исто дело и сам „сагорео“. Стога, заиста не знам не ког већег православног „народњака“, лаика богомољца, нерукоположеног свештеника, односно човека из крштеног народа Божијег (лаоса, које Свето Писмо и Света Литургија називају „светима“, „родом изабраним и царским свештенством“), да је тако свецело био у служби Цркве и свога народа. Да је са толиком вером и љубављу делотворном, изграђивао у себи и у сви ма око себе Живу Цркву Божију, одушевљени храм Духа Светога, обитавалиште Божије и престо Христа Спаситеља. О свему томе је спољна. видљива слика, управо овај велелепни храм покрај аутопута на брежуљку између Шумадије и Поморавља, у кога је Драги у потпуности себе узидао.Реч је о храму који ће бити вечно сведочанство дела брата Драгослава и светог и светлог лика његовог. Али и печат, и вечни показатељ управо тога, каква је заправо улога лаичког (народног) апостолата у Цркви, а што је управо био Богомољачки покрет у Србији. Покрет, коме је брат Драги свим срцем припадао, и исти називао покајничким покретом, духовним устанком против греха у самом себи, покретом покајања и преображаја духовног, покретом васкрса и саваскрсења са Христом, покретом – у коме је Христос центар живота и смисао свега. Био је то заиста, покрет подмлађивања и оживљавања нашег „парализованог осећања православности“ – како се о њему изразио Ава Јустин Ћелијски. Захваљујући коме је – по Божијем промислу, СПЦ преживела време комунизма и атеизације овог народа. Јер, у том тешком комунистичком времену, управо је из овог покрета регрутовано свештенство за наше парохије, и монаштво за наше манастире. Каква је то била Божија промисао!... И нема сумње, овај храм – који већ обележава педесет година своје изградње – остаће у историји као вечни Спомен-храм самог Богомољачког покрета у српском народу, печат делатне вере и љубави богомољачке, који су своје христољубље претварали у братољубље. Јер из свих српских крајева богомољци су учествовали у изградњи овог храма тог „лаичког апостолата“ у Српској Цркви. Стога, никако се не сме заборавити да је у наредној, 2020-ој години, управо стогодишњица првог свесрпског Богомољачког сабора, одржаног управо овде у Крњеву на дан Св. Илије – горе код старе цркве, која – хвала Богу и даље постоји. Јер, управо је на том Сабору Свети Владика Николај Српски, као изасланик Патријарха Димитрија, „по први пут дошао у додир са многобројном богомољачком војском“, кажу записи. И управо је тај Сабор био полазна тачка организације овог великог препородилачког покрета, духовног устанка за чи јег су человођу и духовника сами богомољци изабрали Светог Владику Николаја. Брат Драгослав ће придавати велики значај овом првом оснивачком Богомољачком сабору, као двадесет година касније и другом таквом Сабору – такође овде у Крњеву; а нарочито овом доласку Владике Николаја у његово родно село и његовом учешћу на тим саборима. И управо је то оно, што ће Драги и узети за основну смерницу свог животног пута, свог богомољачког и мисионарског подвига – односно делања, и то највише међу децом и омладином, а на равно и старијима. За Владику Николаја, Драги ће доживотно бити везан, и управо ће њему, тада још увек званично неканонизованом, односно Свим Српским Светитељима (у које сада можемо и самог Драгослава убројати), посветити мањи десни олтар у овој цркви. Наравно, као и све друго, и то је Драги учинио по сагласности и садејству достојног вечног помена проте крњевског Богољуба Момировића (хапшеног због изградње ове цркве), а касније и сахрањеног поред гроба Драговог; а пре све га чинио је то по благослову, исто тако достојног вечног помена светог и богомудрог Епископа браничевског Хризостома, тихог гласа ове епархије, који је душом и срцем стајао иза Богомољачког покрета у својој епархији, а брата Драгослава неизмерно волео. Укратко, Господ наш Исус Христос, Свети Сава, Владика Николај и богомољство, за брата Драгог су били једно исто богочовечанско јединство у саборној пуноћи Цркве Божије. И управо је Драги био најверодостојнији пример тог светосавског, односно јеванђељског и николајевског богомољства. Јеванђељски покајник и подвижник, посник, задужбинар, мисионар, неимар, и све друго... Упознао сам се са њим још као студент, сусревши га на Светој Гори далеке 1971. године, и већ тада (а касније још више), схватио о каквом великом човеку је реч. Стидео сам се своје недостојности познанства са њим. И ми слим да ће се житељи села Крњева вековима поносити како Светим Савом и Светим Владиком Николајем, тако и својим братом Драгославом, истинским човеком Божијим, светосавским подвижником и Јеванђелским Неимаром видљиве и невидљиве Цркве Христове. Али, не само поносити, већ и угледати се на њега заједно са свима нама, како бисмо и сви ми били истински хришћани у својој делатној вери и љубави, у покајању и препороду духовноме, у живом сведочењу Христа, у саборовању са Њим и свима око себе у Чаши Тела и Крви Христове, у пуноћи самог јединства са Христом и свима светима... Вечан Ти спомен брате Драгославе, радуј се у Царству Божијем, и моли Бога за нас! Беседа на четрдесетогодишњем помену Јеванђелског Неимара брата Драгослава Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ View full Странице