Емотивна усамљеност настаје као одговор на недостатак довољне емотивне блискости с другим људима. Она се може појавити у детињству, ако заокупљени собом родитељи не обраћају пажњу на осећаје детета, а може се појавити – у зрелој доби у случају губитка повезаности с људима. Ако тај осећај прати човека током целог његовог живота, онда највероватније у детињству његове емотивне потребе нису биле задовољене у довољној мери.
Деца емотивно незрелих родитеља се често осећају усамљена. Такви родитељи могу изгледати и понашати се потпуно нормално, бринући се о физичком здрављу своје деце и опскрбљујући њихове физичке потребе и безбедност. Ипак, недостатак чврсте емотивне повезаности између родитеља и детета оставља у души детета зјапећу празнину, тамо где би се могао обликовати осећај праве сигурности.